среда, 11. новембар 2020.

Ко је зилот?

 


Зилот (од грчке речи) је ревнитељ, то је буквалан превод. У општем случају вере то је онај који ревнује за веру. Сви православни Свети Оци и Матере су били зилоти (ревнитељи) јер да нису имали ревност за држање чисте вере - не би постали Свети. То је просто објашњење. 

У данашњем времену, тачније од прве половине 20.века, зилотима се сматрају они православци који нису прихватили новотарију црквеног календара који је званично уведен 1924. године у неколико помесних Цркви. Најжешће се осетило у Грчкој јер је ту био најјачи отпор овој осуђеној (анатемисаној) новотарији. У Грчкој је постојао, а и дан-данас постоји, јак старокалендарски покрет у народу који је имао ту срећу да не остане без епископа и наслеђеног апостолског прејемства. У Русији је већ постојала Катакомбна Православна Црква која се држала праве вере и била је одвојена од бољшевизиране расколничке Руске Цркве која се приклонила богоборном комунизму. Грчки старокалендарци су од званичне расколничке новаторске (новокалендарске) Грчке Цркве названи зилотима или фанатицима јер су новатори тиме желели да релативизују свој раскол од Цркве Христове и учења од Духа Светог. Старокалендарци су наставили да уче и верују по неизмењеном вековном светом предању (традицији). Они су једино морали из административно-формалних разлога да у назив своје верске заједнице унесу префиксе "истинити", тј. ИПХ иако је то само по себи плеоназам са речју "православан". Старокалендарци нису оснивали нову цркву већ су наставили предање старе односно Цркве Христове док су новатори прекршили предања и тако отпали од Бога и Православља. Није први пут у историји да помесне Цркве отпадају од Христа, нити је то за чуђење у 20.веку. Све званичне помесне Цркве, иако неке нису промениле календар (попут Руске или Србске), су пале заједно у шизму због међусобног духовног (евхаристијског) јединства а затим у много већу јерес, односно свејерес екуменизма.

И међу зилотима касније дошло је до неких подела и раскола, али и даље има оних који су остали на светоотачком путу. И даље има светотајинске благодати и случајева прослављања благоуханих моштију од новоупокојених у последњих неколико деценија, као потврда истинитости и држања праве вере.

Данас постати зилот значи одвојити се од јереси (и другог лажног учења) и приклонити се Православљу. Није то нека тешкоћа ако мислимо на вечност и спасење своје душе.


(на слици Синод архијереја Цркве ИПХ из 60.-тих година прошлог века, познати и као Матејевци)

Нема коментара:

Постави коментар