Славимо Пресвету!

 

     Данас прослављамо велики Богородични празник, Успење Пресвете Богородице или народски познато као Велику Госпојину - телесну смрт Богородице и велико чудо након тог догађаја. Овај светли Празник има сличан карактер као само Васкрсење јер представља победу живота над смрћу.

Господ наш Исус Христос није дозволио да тренутак умирања Његове Мајке, тј. разлучења душе од тела, Њој буде и најмање са неким болом или страхом од неких напада демонских кнезова као код свих других људи јер знамо да, по Предању, сви људи се након смрти сусрећу и са појавом демона на митарствима (тј.степеницама где се откривају сви наши неокајани греси у току овоземаљског живота), већ је Мајци указао највећу част и славу уз величанствени догађај отварања Неба када је Он сишао кроз кров куће где је Пресвета на одру лежала и уз пратњу, и хорско појање и слатки миомирис, хиљада и хиљада Анђелских сила и многих Светих Отаца и Светих Матера, узео душу Њену у своје наручје.

Претходно је Господ најавио Богородици смрт телесну  преко Арханђела и уочи самог чина разлучења душе од тела говорио је да се не боји и да слободно крене ка Њему, од земље ка Небу. То је прво чудо овог Празника.

Још многа чуда су се десила тог дана о чему треба читати у Житијама Светих поводом данашњег Празника.

Коначно, тело Богородице није видело труљења јер је узнето (успето) на Небо.

Богородица је увек са нама и највећа је молитвена заступница пред престолом Творца. Она је часнија од Херувима и славнија неупоредиво од Серафима и зато је ми славимо и увек ћемо је славити!

Свим хришћанима честитамо овај Празник, на здравље и спасење!

17.август 1990. - Дан Устанка

    "Крајина је на покладе дигла свете барикаде..." -  кажу стихови једне родољубиве песме са називом "Гледао сам од Грахова".

     Уочи самог почетка Госпојинског поста (Богородичног или Успењског, који траје две недеље, од 14. до 28.августа) се већ све припремало за сценарио који је убрзо уследио, односно за дизање србског Устанка у Крајини која је првобитно проглашена као Српска аутономна област (САО). Формално, Устанак је започет 17.августа те 1990. године а повод је био спречавање референдума о аутономији србског народа у Републици Хрватској. Доласком нове политичке снаге, тврдо-националистичко-проусташке странке (ХДЗ) на власт у Хрватској изгубљена је свака нада да се може осигурати мир и слобода за србски народ на његовим вековним огњиштима.

Срби нису од стране нове власти испоштовани као уставно-конститутивни народ и није им дозвољена културна и територијална аутономија, као и останак у Југославији, што су једино захтевали на том референдуму.

С друге стране, тадашњи режим у Србији и савезна власт Југославије такође произишли из истог комунистичког шињела као и у Хрватској, непросвећених националиста без разума и ратних профитера, нису имали довољно мудрости и разумевања за интересе васцелог Србства, и других југословенских грађана, у тешким геополитичким околностима: без јаких савезника у свету, без своје Армије, без здраве визије и зрелог националног програма. 

Распад Југославије и грађански рат био је на помолу, а Срби у Крајини су изазвани и остављени на цедилу од свих.

Овај национални Устанак се назива и "Балван-револуција" због постављања барикада у виду исечених дрвећа али углавном су барикаде биле од одрона камења и разних возила као препреке на путу. 

Срби су наоружани контролисали проласке кроз њихову вековну територију јер им није дато право чак и на своју аутономију.

Нису хтели и нису смели себи дозволити нову 1941. годину када су, у то време, олако схватили стварање усташке независне државе од које су претрпели етничко чишћење тј. геноцид. Нажалост, такав сличан епилог се поновио 1995. године, мада не у оној мери као у ранијем страдању, већ као погром након војне операције "Олуја" здружених хрватских снага и западних Сила. Политичко вођство у Крајини додуше имало је, пре најаве ове акције, понуду за добијање тзв."државе у држави" кроз решење "План 3-4" али нису имали подршку из матице од режима у Београду. 

Очигледно се радило о издаји и трговини националним интересима о чему постоје многи докази а историја ће тек о томе судити. Са оваквим вођством Срби су прошли пут великог страдања али то не амнестира све оне који су чинили разне злочине, са било које стране. 

Не треба сметнути са ума и ову чињеницу да је већи део неолибералног Запада активно учествовао у растурању Југославије и хушкању свих народа, распиривању мржње и у разним саботажама и одуговлачењима  мировних решења. Тај исти неолиберални Запад (али и већи део Истока) сада спроводи специјалан биолошко-психолошки терор и геноцид над целим човечанством.

   Међутим, ми се уздамо у Бога и све Свете да ће се овом глобалистичком злу стати за врат уз Божију помоћ и дејство, а и да ће се исправити неправда према нашем народу без обзира на његову огреховљеност и одступања од Православља у вери и делима.

У вери: по питању учења Цркве, у правоверју, јер следовање јеретицима екуменистима у духовном општењу доноси само проклетство, тј. злослов а не благослов, и ту нема икаквог напретка у националном смислу. 

У делима: да не чинимо дела недостојна истинитих хришћана, већ да идемо путем правоживља, да се више не хули на Светињу као до сада. 

Ми смо народ изабрани и од нас се много тражи, да умножавамо своје таленте и будемо пример другим народима у следовању хришћанским законима и заповестима. Срби се морају духовно освестити и у покајању вратити Богу и себи. То је наш унутрашњи духовно-национални Устанак.

То време је свакако пред нама. 

Злочини се не могу опростити и заборавити али ми гледамо у будућност.

Србска Крајина мора опет оживети, мада она и сада живи у нашим срцима.

Србија мора заокружити своју државност на основу свега што историјски нам припада по правди.

Ми желимо вечни и праведни мир са свим слободоумним народима и људима целог света а нарочито са суседима јер имамо заједничког непријатеља. Одајемо поштовање свима који се чврсто и одлучно противе злу и преварама глобализма и неолибералног тоталитаризма.

То је наша порука у овим данима Госпојинског поста и светлог празника Преображења Господњег. 

Честитка за Преображење

 

  Уредништво блога честита свим хришћанима широм планете светли празник Преображење Господње. 

Овај велики Празник уведен је формално у црквену праксу тек у 15. веку а прославља спомен на дан када се Господ наш Исус Христос (ГНИХ) преобразио на гори Тавор показујући славу своју као Бог иако је и Човек савршени, односно Богочовек.

Неописивом сијању светлости на Тавору, по Предању, присуствовали су тројица светих апостола и два старозаветна пророка Илија и Мојсије са којима је Господ причао о будућим догађајима.

Празник Преображење има своју  симболику и у разним народним обичајима а за нас је најважнија духовна страна да је разумемо и да верујемо у Јединог Бога потврђеног пред сведоцима разним чудима, страдалог и васкрслог Сина Божијег (ГНИХ) и да вером у Њега се просветимо, очистимо од греха и обожимо, да у духовној борби победимо све вразе, савладамо сва искушења и достигнемо вечно спасење у Царству Небеском.

Ово је данас за нас поготово важно када живимо у времену великог зла које се надвило над целим човечанством али верујемо у  свеопшти светски, а нарочито србски, преображај и препород. Амин, Бог ће дати.

Сретан Празник!

"Олуја" - злочин етничког чишћења

 

  Злочиначка војна акција хрватске војске под називом "Олуја" над Републиком Српском Крајином (РСК) спроведена је почетком августа 1995.године, уз свесрдну војну и логистичку помоћ западних Сила. 

РСК је бачена на колена, србски народ је масовно на тракторима и другим возилима кренуо у бежанију и ово је био епски погром са њихових кућних огњишта - злочин етничког чишћења од стране ново-независне државе Хрватске.

И док је трајао овај егзодус, док су се повлачили према Србији, хрватске војне снаге су кукавички и подмукло дејствовале по цивилима и вршили нове злочине. Велики број је несталих људи за које се још увек не зна где су и како скончали свој живот. 

Власт у Београду генерално није била гостољубива према нашем напаћеном народу, многи су и у Србији доживели разне непријатности и малтретирања. 

То је била круна издајничке, штеточинске и промашене политике црвено- црног режима у Београду, где од самог почетка распада Југославије није постојао рационалан национални програм за одбрану свих србских националних интереса ма где у свету да су угрожени, а камоли у Србској Крајини- вековној нашој територији!

Ми жалимо због свих жртава овог грађанског рата, а нарочито србских цивила, злочине не можемо опростити нити заборавити, али гледамо напред и верујемо да се правда једном мора зацарити кад дође тај час.

 + Бог ће дати Србима по заслузи општу националну обнову и вратићемо, дипломатијом за зеленим столом, све наше отете територије и мудро очувати све наше националне интересе.

Годишњица погибије Kоманданта Белог

 
 Овог 4.августа навршило се 30 година од трагичне смрти Бранислава Матића Белог, једног од команданата и финансијера "Српске Гарде", војне добровољачке формације из 1991.године. По повратку из централне Србије испред своје куће на Вождовцу, кукавички из заседе, убијен је наш Бели.

Тог дана Командант Бели је присуствовао, заједно са осталом браћом и друговима, оснивању и смотри Гарде односно одреда "Танаско Рајић" у Такову код Горњег Милановца. На тој смотри све је одисало чистим родољубљем србских добровољаца спремних да било где, а нарочито у Хрватској, бране угрожени србски живаљ од хрватске војске чији је политички врх започео процес новог прогона србског народа са вековних огњишта. Рат се водио шаблонски, људи су гинули, цивили млади и стари, жене и деца, са обе зараћене стране јер лажним националистима и комунистима није било до стварања трајног и праведног мира на овим просторима. Рат је требало избегнути мудром дипломатијом а кад је већ дошло до рата онда је требало што ефикасније завршити у србску корист и тако би се спречило даље страдање свих југословенских цивила без обзира на верску и националну припадност. Стаљинисти у војном врху су били сметња свему томе, они нису дали родољубима да потпуно одбране све наше националне интересе. Ове речи на тој смотри понављао је Ђорђе Божовић Гишка, такође један од, како је говорио, "привремених команданата Српске Гарде".

Циљ је, такође, био створити праву Србску Армију са свим могућим војно-стратешким могућностима и способностима и са етичким витешким кодексима. Очигледно да је некима у тадашњем политичком врху засметала ова часна идеја, неко је можда мислио да се ови родољуби спремају за насилно обарање власти иако то није била њихова намера, па је дат налог да се водећи родољуби из Гарде физички смакну и нажалост то је убрзо учињено.

Србија је само још више изгубила због тог злочина.

Остаје нам успомена на Бранислава Матића Белог и све друге гардисте - хероје страдалнике.

+Господ Бог да помилује њихове душе по великој милости Својој!