Д. Љотић - Драма савременог човечанства

 

Димитрије Љотић (+1945.), идеолог органистичке мисли, политичар са крстом и визионар 20.века. У тешким тренуцима Краљевине Југославије након убиства краља Александра (+1934.), Димитрије Љотић се показао као светило у тами настале државне и народне конфузије. Једини је предлагао да Југославија заузме неутралну позицију у времену које долази и у свету који клизи ка Другом светском рату. Није схваћен од тадашње политичке клике нити од већинског дела народа. У рату се поставио опет као родољуб уз Милана Недића спасавајући шта се спасти могло.

Овде износимо само мали део његовог предавања о "редитељу целе драме", односно о јудеомасонерији и надолазећем светском ратном вихору, које је одржао у Београду 1940. године.

Драма савременог човечанства:

"...Европски народи су данас у стању у коме је Демостен говорећи Атињанима о опасности што им Филип са севера доноси, описао да се налазе дивљаци. ”Дивљак се – вели – бори тако као ви, Атињани: он носи своју руку тамо где га је непријатељ ударио – да је одмах затим пренесе на другу страну, где је непријатељ премостио свој ударац. Он ништа не чини да непријатеља предупреди. Он се само брани тамо где су ударци већ нанети, остављајући непријатељу без одбране другу страну." Циљ мог данашњег говора није да изазовем очајање. Напротив, циљ је у томе да откривајући истинит положај у свету, изазовем чврсту одлуку код својих слушалаца да се бране јуначки, истински и паметно, а не као Демостенови дивљаци. Европски народи су ушли у овај сташни сукоб прво зато што нису видели Великог Редитеља Драме Човечанства. Или, уколико су га видели, па чак и говорили да схватају лукавост његову, што су мислили да се том лукавом игром користе, уверени да ће они надмудрити Лукавога. Драма у досадашњем развоју показује да су се преварили. Не буду ли, дакле, европски народи схватили планове Редитеља, не буду ли отпочели да играју по овим плановима, већ да их изигравају, Драма човечанства ће пасти онако како је замислио и како је њом до сада и управљао њен Редитељ (бурно одобравање). Потребно је, дакле, не само да се планови Редитеља упознају, већ баш зато да он с њима не би успео.

Отуда, ако слушаоци моји данас не буду побуђени на чврсту одлуку да ту борбу противу планова Редитељевих приме, макар и признали иначе да сам у праву – ништа ме неће обрадовати: узаман сам говорио.

И од тога се бојим. Не бојим се да ћете рећи: није нам се говор допао, или није истина оно што говори, већ се бојим да ћете рећи: "допало ми се, истина је што говори али – шта ја могу?" Или "нека се други бори!” Или: "нисам ја позван!" Или: "боље да седим мирно!" Од тога се бојим. Нисам ја, браћо и сестре, дошао к вама, ради похвала или славе. Ништа то ни мени, ни вама не треба. Оно чега ради сам дошао то је: да вам планове лукавога Израиља откријем, те да се решите да у борбу противу њих пођете.

Не позивам вас да лупате јеврејске излоге, радње или главе. Напротив. То су јевтина средства помоћу којих Израиљ учвршћује своју владавину, будећи у свету милосрђе према свом бедном положају. (Био сам уверен да ће прогонство Јевреја у немачкој бити завршено прескупо за саму Немачку). Позивам вас напротив, да сваки излог, радњу или главу јеврејску поштујете онако као и излог, радњу или главу ма ког другог грађанина наше земље. То поштујте. Али разбијајте, ломите, кршите планове јеврејске. Народ који ломи излоге, радње и главе јеврејске, а поштује и поступа по плановима јеврејским, тај народ је мио Израиљу. (Одобравање). Израиљ га има у својим рукама. Држи га на невидљивом, али врло моћном ланцу. Одиграће тај народ улогу спремљену у Драми Човечанства, онако како Израиљ хоће. (Бурно одобравање).

"Па како ћемо то поћи у борбу?” – питате ви. ”Шта треба, дакле, да чинимо, кад већ маску Израиљу скинемо, кад му планове сазнамо? Шта треба да чинимо да Редитељ у намерама својим не успе?"

Највећа је опасност за лађу једну кад јој униште бусолу. Нека свега на њој има у изобиљу, нека јој стројеви брекћу од снаге – а бусола само ако се поквари на пучини, где се само небо и вода пружају до бесконачности, па за лађу највећу, често страшну опасност представља. Изгубљена на пучини, пут не може наћи, опасности не може побећи: олупина ће постати.

Тако и са народима бива кад изгубе духовне основе свога живота. Сви губици ће доћи иза тог, данас тако незнатног губитка. Здравље ће изгубити, слободу изгубити, богатства изгубити, царство изгубити, славу и хвалу изгубити. Лутаће животним океаном народ тај склањаће се други народи од њега и његовог пријатељства, као што се бродови, које таква несрећа није постигла, уклањају с пута олупини пропале лађе. Сваки народ који изгуби духовне основе свога живота, постаје одмах роб лукавога Израиља. Место исправне бусоле, Израиљ му доноси своју лажну. И народ који је изгубио своју, немајући мерила да утврди лажност оне израиљске, прима ову оберучке, славећи и хвалећи Израиља и памет његову што му је овакву бусолу пронашао и дао. Чак му се чини да је ова нова бусола лепша и угоднија од оне старе. Не види несрећни роб израиљски, да се сам Израиљ овом бусолом не служи, или привидно служи (знајући колико је удаљена од истине, у памети је исправља, онако исто као што ви, кад знате колико вам часовник заостаје или иде напред од тачног времена, те иако се нетачним часовником служите, ипак тачно време знате). Не види несретни роб израиљски, да га ова бусола израиљска све даље води од тихих и мирних вода којима га је стара бусола водила и никако га у тихо пристанише не уводи, већ све на буре и тајфуне веће, под облаке страшније, под громове многобројније, на подводне стене оштрије. Не види роб Израиљски, да "иде час, и већ је ту сад", кад ће он морати да падне пред ноге Израиља великог, и да моли:

"Ето, већ је зора, Израиљу! Ослободи ме. Пусти ме да се одморим! Само ти можеш заповедати овом мојом лађом. Спаси ме, Израиљу, јер не умем изићи из буре ове страшне ако ме ти не изведеш. Узми ми све, Израиљу, и слободу, и лађу моју. Заповедај, Израиљу, а ја ћу слушати! ”

Треба дакле прво пронаћи негде стару исправну народну бусолу, а преко ограде бацити у море, не Израиља, већ његову лажну бусолу. Треба лажне духовне основе нашег народног живота одбацити, а праве, истините, оне на којима је народ изникао, растао, снажио се, красио се, цветао, у миру и радости, те основе духовне вратити. (Бурно одобравање и поклици. Живео!)..."...