среда, 30. децембар 2020.

"Срб је Христов, радује се смрти!"

 


Колико је наш животни крст мали, односно колико смо уствари слаби - показује пример светог србског мученика ђакона Авакума чији спомен данас прослављамо.
Овај свети муж пострада храбро од турских џелата, који су га крвнички мучили усред Београда, не одрекавши се спасоносне вере хришћанске по цену живота и мајчиних молби да се потурчи на шта је он одговорио : "Мајко моја, на млијеку ти хвала, ал'не хвала на науци такој...".
То је данас, у овом времену духовне млакости, и нама потврда да је све друго небитно наспрам наше душе којој овде својим делима одређујемо коначан исход.
Свети ђаконе Авакуме помози нам да истрајемо у томе!

"Срб је Христов, радује се смрти!"

четвртак, 17. децембар 2020.

Динарска четничка дивизија: За Крст Часни и слободу златну!

 



      Динарска четничка дивизија је била четничка формација састављена од локалног србског становништва у Книнској Крајини (тада у НДХ), која је под командом војводе Момчила Ђујића деловала од 1941. до 1944. године бранећи србски народ од усташа и од других србских непријатеља.

Ови четници су имали добру сарадњу са италијанским фашистима, из тактичких разлога, ради спасавања угроженог србског живља. 

Са вером у Бога, за Краља и Отаџбину!



Владика Николај: Национализам Светог Саве

 


Владика Николај Велимировић је 1935. године одржао предавање у Београду на Коларчевом народном универзитету. Тема предавања била је "Национализам Светог Саве".

У даљем тексту представљамо ово предавање:

"У једном свом прошлом предавању ја сам истакао ону унутарњу и главну покретну силу у Светоме Сави која је овога Божијега човека и народног хероја покренула на сва велика дела која је он створио, и која потомство његово до данашњег дана поседује као неотуђиву својину. Та покретна сила у Сави била је визионарска вера у Живога Христа и пламена љубав, спојене уједно као што је спојен извор са реком што тече из свог извора. Визионарска вера осветљавала је цео ум Савин и потапала све мисли његове у буктињу вечитих небеских истина, а пламена љубав обузимала је цело срце Савино и својим жаром сагоревала у њему сва друга страсна осећања. Ту способност, да један човек себе толико одземљи и онебеси, да може рећи за себе: "не живим ја него Бог живи у мени", ја сам назвао азијском способношћу. Уистини, многи нам примери показују како прошли тако и савремени, да је то по преимућству способност великих религијских личности из Азије. Ако то мисаоно и осећајно назовемо божанским одушевљењем, можемо слободно рећи, да је њиме Свети Сава уздигнут у прве редове божанских људи које је Азија дала човечанству. Но. људи са таквим божанским одушевљењем обично су бежали од света и тражили самоћу, тражили самотно сунчање под врелим зрацима Сунца Правде, вазда чезнући – према једној индијској речии – да буду и увек пре буду ''усамљени са Усамљеним''. И Свети Сава имао је тај неодољиви нагон за самоћом, за пребивањем усамљен са Усамљеним и у томе је он сродан свим великим Азијатима. Али као рођени Балканац, то јест као човек са најбољом синтезом Истока и Запада у себи, Сава је имао једно преимућство над великим и генијалним Азијатима у томе што је могао бити активан и енергичан на општем послу до савршености једног великог Европљанина. Најпре најбољи зидар самога себе, Сава је потом био најбољи зидар свога народа. Најтрудољубивији стваралац свога карактера, он је потом био најнеуморнији стваралац карактера свога народа. Најмарљивији сабиратељ духовне и моралне снаге у себи, он је потом био највештији изразитељ те снаге на широком платну народне историје. Све је код Саве ишло у нормалном поретку: прво Бог па човек, прво човек па онда свет, прво просвећење себе па онда просвећење других, прво садржај па онда израз, прво карактер па онда спољашња култура. Ево велике и корисне опомене нашем поколењу, у коме многи иду наопаким путем: играју по периферији а не познају центра, муче се да изразе но немају шта да изразе, трче да просвећују а сами непросвећени, заглушују виком о култури а не брину о карактеру, траже уређење целог света а нису уредили своју душу ни своју кућу. 

Највећи труд који је Свети Сава показао после труда над својом душом, првом њивом Господњом, јесте труд над народом својим, другом њивом Господњом. Сав труд његов над народом србским, сву ужурбану и многоструку активност његову као правог Европејца, и плодове те активности, ја ћу назвати Савиним национализмом. Овај Савин национализам обухвата народну Цркву, народну династију, народну културу и народну одбрану. Основу и центар свега Светосавског национализма чини народна Црква. Она је као дух који оживљава цео народни организам, осветљавајући, загревајући и сједињујући једном вером, једном надом и једном љубављу. 

Шта означава народна Црквa? Означава самосталну црквену организацију, са својом централном влашћу из народа и народу; са народним свештенством, народним језиком и народним обичајним изразом своје вере. Насупрот таквој народној Цркви стоји ненародна или интернационална Црква, са централом изван народа, са свештенством одасвуда, са језиком туђим и са уједначеним, униформисаним изразом своје вере. Шта је природније и корисније? Несумњиво народна Црква. Она има своје оправдање у Јеванђељу. Сам Спаситељ је заповедио апостолима Својим: "Идите и научите све народe." (Мат. 28,19). Тим речима Он је називао народе као природне јединице Своје васељенске Цркве. И кад је послао Духа Светог на апостоле, апостоли су почели говорити разним језицима свију народа: Парћана, Миђана и Египћана и Римљана и Арапа и свих осталих. И кад су апостоли постављали старешине цркве у једном народу, они су се трудили да их узимају из тог народа. 

Отуда је Савина народна Црква - Јеванђељска и Апостолска. Такву народну Цркву желео је одувек сваки хришћански народ под сунцем. Но, ни до данашњег дана многи хришћански народи нису успели да имају своју самосталну народну Цркву са централном влашћу унутра у својој земљи, са свештенством својим, и са језиком својим народним. Црквени центар за србски народ, дотле далеко у Цариграду, створен је у Жичи, грчке епископе и свештенике заменили су епископи свештеници Срби; грчки језик уступио је место србском језику. 

Народна Црква изискује народну династију у Држави. Кад су људи из самог народа духовне вође, онда и државне вође треба да су људи из самог народа. Паралела је овде и логична и у пракси неизбежна. Упоредивши народну Цркву, Свети Сава је почео уређивати народну државу. Најважнији његов акт у уређењу државе јесте утврђивање националне династије. Он је крунисао Стефана за краља не зато што му је Стефан био брат, него зато што је био православни Србин и уз то законити носилац државне власти. Да је место Стефана ма ко други био законити носилац државне власти и уз то православни Србин, Сава би га крунисао за краља и тиме утврдио његову династију у народној држави. За Саву је главно било не његово лично сродство са династом, него сродство династа са народом. То сродство са народом морало је бити потпуно и по крви и по језику и по Отаџбини и по вери, духу, моралу и обичајима. И тако је било до данас. Светосавски идеал народне династије србски народ је гледао у стварности кроз сву своју светосавску историјску прошлост до данас. Од Светога Саве до данас никада у слободи није над србским народом владала нека страна династија, чак никада ниједан странац, сем можда Јерине, коју је народ прозвао проклетом Јерином. За србски народ, као ваљда ни за један други у свету, народна династија постала је тако природна ствар, да му је непојмљиво како неки народи могу узимати туђине за своје владаре, а неподношљива и сама помисао да њему у његовој слободној држави туђин буде владар. 

Народна држава за Светога Саву значила је Отаџбину, земљу отаца наших, у којој живи један и исти народ. Не иде народна држава докле мач може ићи, него мач сме ићи само до граница једне народне државе, то јест Отаџбине. Ако се дозволи да се држава простре докле мач може досегнути, онда држава престаје бити народна, престаје бити Отаџбином и постаје империјом. У том случају држава добија територијално, али губи морално; добија у материјалним димензијама, али губи у интензивности духовне и моралне снаге, јер постаје мешавином крви, језика и расположења, а таква мешавима производи страх, немир, себичност, грабеж и осећање сталне несигурности. Од Светога Саве до Душана србски народ је имао народну државу. Душан се удаљио од светосавског идеала. Створио је империју, и тиме припремио пропаст Отаџбини, то јест народној држави. Империја је и код нас упропастила Отаџбину, народну државу, као што је био чест случај у историји. Покорити или покорен бити – подједнако је катастрофално за националну државу. 

Отац наше народне просвете Свети Сава је схватао просвету као знање и вежбање. Пре свега као знање врлина и вежбање у врлинама. Отуда је народна просвета у органској и нераскидивој вези са народном Црквом. Јер, Црква је најбогатија ризница знања о врлинама и методама вежбања у врлинама. Школа није за то да да многа знања, него да одучи омладину од злоупотребе знања. Јер, није тако тешко стећи знање као – не злоупотребити га. Знање се може стећи и ван школе. Но, школа је вежбаоница у врлинама јаког карактера, вежбаоница у употреби стеченог знања на добро своје и свога народа. Несумњиво да васпитање светосавско има веома јаку спартанску одлику, али само у духу јеванђељске неприсиљености и благости. До данашњих дана такав идеал просвећења и васпитања лежи дубоко утиснут у народној души.

Отац народне просвете Свети Сава је у исто време и отац народне културе. Култура је спољашњи уметнички израз народног ума и осећања. Свети Сава је неуморан био у стројењу и стварању. И све што је он постројио и створио представља савршен уметнички израз: било да је то грађевина, као што су Хиландар и Жича, или народни обичај као прослављање крсне славе, или одабраност језика којим је он говорио и писао. По његовом примеру и надахнућу народ је србски успео да сазда своју савршену националну културу, то јест да да савршен израз свога ума и срца у зидарији, у везу и тканини, у песми и причи, у резби и боји, у неисцрпној мудрости, у красоти обичаја и у отмености понашања. Ако се све то назове једном примљеном речју – култура, онда је Свети Сава творац и надахнитељ свуколике наше народне културе. 

Свети Сава није био војсковођа ни организатор војске, али је он био определитељ смисла и циља србске војске. Војска мора бити народна, да би имала своје морално оправдање и благослов цркве. Пре свега, народна војска састоји се из синова народа, а не из робова или плаћеника, као што је случај у империјама. Даље, народна војска има за циљ само и једино да брани народ и народну државу а никако да напада друге народе и руши туђе државе.Најбоље име оваквој војсци јесте народна одбрана. Но, ни као народна одбрана војска се не употребљује ни у једном спору са суседним народима докле се претходно не исцрпе сва средства за мирно решење спора. То је Свети Сава примером својим показао. Док је краљ Стефан држао војску у приправности да брани свој народ од мађарског краља Андреје и од одметника Стреза, Свети Сава се лично упутио њима, да их одврати од рата, у чему је и успео. Но, и свештеници који су причестили на Косову војску Лазареву и прота који је благословио устанике у Орашцу, духовни су синови Светога Саве, и чинили су оно што би и Свети Сава чинио на њиховом месту. Јер,се одбрана Отаџбине и борба за ослобођење робља не противи вољи Божијој. Вољи Божијој противи се напад на туђу Отаџбину и империјалистичко завојевање туђе земље.

И тако творац србске народне Цркве следствено је био творац свеколиког национализма србског. Све гране народног живота органски је он спојио једну с другом тако да не може једна од њих засећи или одсећи а да све остале не осете бол. 

По схватању Светога Саве живот је народни једна недељива целина, како физички, тако и духовно и морално. Отуда су и све гране народног живота и установе недељиве, спојене не механички једна уз другу, него срасле једна с другом тако да животни сокови струје из једне у другу. 

Ово светосавско органско и свештено схватање нације упијено је у дух и у крв Савиног народа и постало тако природно као дисање. И уистини, душа је Србинова дисала тим основним начелима Светосавског Национализма кроз свих седам минулих столећа. И дан-данас за Србина је одбојна и сама помисао да његовом Црквом управља неко из туђе државе, да му свештеници буду странци и да му се служи служба Божија на страном језику. Њему би се чинио смешан и фантастичан предлог, да му туђин буде краљ. Њему је одвратно империјалистичко завојевање туђе земље и отаџбине у оноликој мери у коликој му је мила срцу своја народна држава и слободна Отаџбина. ''Своје чувај, туђе не дирај'', његова је посведневна реч и за њега света реч. Школу која не значи вежбаоницу у врлинама и која производи људе непоштеније и побрканије од неписмених људи, Србин сматра злом, и то злом које се скупо купује. Рекламаторску, бездушну и капиталистичку културу он излаже посведневно духовном подсмеху и порузи, а у души страхује од ње као од лукавог непријатеља, који се с осмехом увлачи у његову земљу, да му разори све националне светиње. Војску сматра народном одбраном, и сам војује као лав, али само онда – и једино онда – кад му је савест мирна да не отима туђе, него да брани или ослобођава своју Отаџбину, земљу отаца својих. Такав национализам Свети Сава је смислио, у народну душу укоренио, и своме народу као остварени идеал оставио. То је његов јеванђељски и органски национализам. Па због тога што је јеванђељски, он штити личност човекову и помаже њено развиће до савршенства; због тога пак што је органски, он штити индивидуалност самога народа као целине, да се не изметне у империјализам или да се не расплине у интернационализам.

Да ли је овај Светосавски Национализам узак, искључив и несавремен? Гле, Свети Сава пре 700 година а ми се налазимо у ХХ веку! 

Истина је да је Свети Сава живео пре 700 година, али његов национализам живео је и коренио се и растао у Савином народу кроз свих седам столећа до данас. Ми смо рођени у том национализму, и тај национализам је још непрестано жива сила у нама. Пример Светога Саве најбоље сведочи да његов национализам нити је узак нити искључив. Пре свега, наш Светитељ је провео више од две деценије у интернационалној средини, или бар интерправославној. То је светогорска средина, монашка република, састављена од Грка и руса и Румуна и Бугара и Арнаута и Ђурђијанаца и Арапа. У тој и тако разнородној средини Сава се научио волети људе разних народности и био неизмерно вољен од своју. Па иако је провео своје најимпресивније младићке године у таквој интернационалној средини, Сава није постао интернационалист, но жарки јеванђељски националист. И доцније као старац он није дао да се до његовог срца дохвати шовинизам или искључивост према другим народима, ближим и даљим, него је пружао своју помоћ свакоме народу Божијем на земљи где год је долазио и где год је могао. Тај неискључиви и широки дух поште и љубави према свима народима наследио је србски народ од свог Светитеља и одржао га је на висини и у части кроз дуге светосавске векове. Ми често читамо у народним песмама, како наши први јунаци називају браћом људе друге крви и језика и вере. Тако, на пример, Марко Краљевић говори Циганину: ''Богом брате, Суљо циганине!'' 

А Страхинић бан, опет дервиша турског ословљава братом: 

''Богом брате, старишу дервишу!'' 

Ви који сте ратовали у последњем Светском рату, ви можете дати лично сведочанство једног ретког призора, како су се наши војници понашали према војницима из Африке и Азије, према људима црне и жуте расе, које су Европљани повели на бојиште из својих колонија. Док су се сами Европљани туђили свих својих поданика, црнаца и жутокожаца, не хотећи с њима ни јести ни пити ни под истим шаторима боравити, дотле су наши војници с њима друговали, јели, пили, у болести обилазили их, у невољи помагали, на својим славама частили и гостили, разговарајући с њима прстима и рукама. Срби су на црнце гледали као на људе и понашали се према њима као према људима. Не може, дакле, бити никаква оправдана приговора Светосавском Национализму да је узак и искључив. 

Још мање може бити приговора нашем Светосавском Национализму као да је несавремен. Не чујемо ли ми у наше време покличе у земљама Запада: ''За национализам!'' ''За националну Цркву!'' ''За националну радиност!'' ''За националну културу!'' и тако редом? Но оно што је србском народу створио Свети Сава пре 700 година, многи па и најкултурнији народи Запада још нису постигли. Борба за националну Цркву, која је основ правог, јеванђељског и органског национализма, водила се у Европи кроз свих последњих 700 година. И циљ те борбе још није достигнут. И борба та још није завршена. Нема народа у западној Европи који није водио борбу за националну Цркву, почев од Исланда па до Карпата. То је била крвава и дуготрајна борба. И већи део историје свих западних народа исписан је крвљу и такозваним верским ратовима. А ти верски ратови у основи су били ратови за националну Цркву. Јан Хус је на ломачи изгорео зато што је хтео националну Цркву у Чешкој.Оно што је Хус деловао пером, страшни Жишка је продужио мачем; но мач му се сломио. И Чешка је до данас остала без националне Цркве. После Светског рата први родољуби чешки, који су и сада на власти, подржавали су покрет за стварање националне чешке Цркве, но покрет је спласнуо, и од њега је остало само голо име. Холандија је била некад сва у црнину завијена и крвљу поливена у борби за националну цркву, но своју националну цркву, која би обухватила цео холандски народ није извојевала. Лутер је својом црквеном буном успео једино да подели немачки народ на две половине, готово равне, но једну националну Цркву није могао установити. Лутерова буна створила је од Европе ратно поприште, на коме се с прекидима ратовало столећима, но само с делимичним или поготову никаквим успехом. Лутерову замисао о стварању једне националне Цркве у Немачкој, у наше дане предузео је садашњи вођ немачког народа. С тешком муком и још несвршеном борбом, он је за последње две године донекле успео да само од протестантског дела немачког народа организује нешто налик на националну Цркву. На стварању националне Цркве у Француској, под именом галиканизма, мучили су се у своје време најплеменитији и најумнији људи. Велики филозоф Лајбниц радио је живо на томе. Најзнаменитији прелати француски, Босије и Фенедон, трудили су се на томе. Блез Паскал, несумљиво најфинији ум што га је дао француски народ, у друштву са чувеним Пол Роајалом, мучио се на стварању галиканске националне Цркве. Но безуспешно. Ни Енглеска ни Шкотска ни скандинавске земље нису биле поштеђене од крвавих борби за националне Цркве. Оне су успеле више од других, али не потпуно. Извојевале су, истина, називе националних Цркава, али су тиме поцепале своје народе. Енглески народ успео је више од осталог Запада. Кроз крв и страдање он је створио националну енглеску Цркву, која је и до овога дана државна Црква. Али нити национална и државна Црква у Енглеској не обухвата све Енглезе. Нико од свих европских народа није успео у потпуности у томе послу онако као што је успео Свети Сава. Па ни Енглези, ни Скандинавци. Најзад се Европа уморила од страшних и столетних борби и напора, физичких, моралних и интелектуалних, и у тој заморености многи њени синови дигли су руке сасвим, не само од цркве, него и од вере хришћанске.Тада су се интелектуалне и политичке вође европских народа решиле на корак очајника, наиме: на одвајање ненационалне Цркве од државе и на стварање национализма без вере. У жалосној заблуди живе они наши људи који мисле да је одвајање национализма од вере, и државе од Цркве, резултат неког ''прогреса''. Никаквог прогреса, него очајања и само очајања. Шта су тиме постигли синови Европе? Одвојили су Цркву од државе, али су одвојили и себе од народа. И тако видимо у тим западним државама непремостиву провалију између интелигенције која се труди пошто-пото да не верује ни у шта и народа који хоће пошто-пото да одржи веру. Ипак се мора одати поштовање садашњем немачком вођи који је, као прост занатлија и човек из народа, увидео да је национализам без вере аномалија, хладан и несигуран механизам. И ево, у ХХ веку он је дошао на идеју Светога Саве, и као лаик предузео у своме народу онај најважнији посао, који приличи једино светитељу, генију и хероју. 

А нама је тај посао свршио Свети Сава, први међу светитељима, први међу генијима и први међу херојима у нашој историји. Свршио га је савршено, свршио га је без борбе и без крви, и свршио га је не јуче или прекјуче, него пре 700 година. Отуда је национализам србски, као стварност, најстарији у Европи. По историјама се пише, како се национализам у Европи отпочео будити и остваривати тек од Мађарске буне 1848.г. Ако је то истина, онда значи да је национализам србски старији од европског за пуних 600 година. И не само да је старији, него је и савршенији, јер је јеванђељски и органски. Европски национализам рођен је у бунту и очајању, док је светосавски започет и остварен у тишини и у радости стварања. Европски национализам је као грађевина која се зидала под вихорима рата и мржње против империјализма и против националне Цркве; зато није учвршћен на јаком темељу, и зато носи на себи ране својих противника, због којих рана стално у трзајима нагиње, час империјализму и против националне Цркве, час интернационализму. А јак темељ правом национализму јесте национална Црква. Ми имамо и тај јаки темељ, и целу грађевину јаку. Зато имамо да благодаримо Богу и Светом Сави, Богу који је изнад свију, и Светоме Сави који је србском народу учитељ у свему. Учитељ – но не једино србском народу: он може бити и данашњој Европи учитељ у здравом национализму, јеванђелском и органском. У томе је Свети Сава потпуно савремен, и још више него савремен – он је човек будућности. И у томе он је био и остао до овога дана Европејац, и то јединствен међу Европејцима."


среда, 16. децембар 2020.

Примо де Ривера: Слава Шпанији!

 



Шпанска Фаланга за окупљање националистичке синдикалистичке офанзиве познатија под именом Фаланга била је десничарска политичка партија коју је 1933. године основао Хосе Антонио Примо де Ривера током постојања Шпанске републике. За разлику од осталих партија десне оријентације у Шпанији, Фаланга се темељила на републиканизму, модернизму и авангардизму, односно у духу раног италијанског фашизма.

По избијању Шпанског грађанског рата 1936. године, чланови Фаланге придружили су се националистима на челу с Франсиском Франком. Њен оснивач, Примо де Ривера, осуђен је на смрт од шпанске републиканске владе након губитка имунитета у парламенту, те је тако постао мученик фалангистичког покрета. Током рата, 60% предратног чланства Фаланге изгубило је живот. Од 1938. све синдикалне организације стављене су под управу Фаланге.

 (извор: Википедија)

...

У наставку ми износимо део политичког програма Шпанске Фаланге о управљању државом: 

То је оно што жели Шпанска Фаланга. Да би то постигла, позива у нови крсташки поход све Шпанце који желе васкрсење једне велике, слободне, праведне и праве Шпаније. Они који крену у овај крсташки рат морају бити предани служењу и жртви. Морају прихватити живот као војевање: дисциплину и опасност, самопрегор уз одбацивање сваке таштине, зависти, лењости и клеветања. 

У исто време служиће тој идеји радосно и часно. Сила је допуштена када се њом брани идеал који је оправдава. Истина, правда и отаџбина биће брањени свом жестином када се силом – или из заседе – на њих удари.  Али, Шпанска Фаланга никада неће користити силу као инструмент угњетавања.  Лажу они који најављују – рецимо, радницима – фашистичку тиранију. 

Све што је сноп или фаланга значи јединство, братску и одважну сарадњу, љубав.

Шпанска Фаланга, букнула из љубави, постојана у вери, знаће да војнички врати Шпанију Шпанији.“

Исусова молитва и друге молитве на бројанице


Исусова молитва - кључ духовних радости као што пише у наслову истоимене књиге џепног издања објављеног од стране манастира Лепавина. У наставку је текст преузет са сајта београдске Саборне цркве о Исусовој молитви и осталим молитвама на бројанице.

Као што многи Свети Оци кажу да је "молитва дисање душе" и да именом Исусовим се одагнају све демонске силе, сматрамо ову молитвом пречицом до Неба што потврђују искуствено многи делатељи и уопште пракса Цркве Христове.

У многим делима (нпр. Добротољубље, Лествица, итд.) је детаљно описано о Исусовој молитви али ми смо се задржали само на овом кратком тексту који је подесан за почетнике у вери и у молитвеном подвигу.

Потрудимо се у овом, за све праве хришћане, најважнијем животном послу који води у вечни живот!

 

"Молитва помоћу бројаница један је од најстаријих начина молитве, који су нарочито неговали православни монаси. Саме бројанице имају символички карактер. Обично су црне боје и тиме нас упућују да водимо трезвен и озбиљан живот у непрестаном покајању. Бројанице су исплетене од чисте овчије вуне, што нас подсећа да смо ми словесне овце Доброг Пастира Господа Христа који је сам као Јагањац Господњи пострадао за нас и избавио нас од вечне смрти. Мале бројанице обично имају 33 чворића. Постоје и веће бројанице од по 50, 100 или 300 чворића. По једном старом предању, био је један монах који је желео да начини вунену бројаницу да би одбројавао своје молитве, али ђаво му је стално развезивао чвориће које би исплео. Једном му се јавио анђео и научио га да плете чворић који се састоји од седам уплетених крстова. То је један од најкомпликованијих чворова на свету. Овакву бројаницу ђаво није могао да расплете.

 

 

Како се молимо помоћу бројаница

 

Поред молитва које се налазе у молитвенику и редовно се читају у одређено доба дана, Црква Христова благосиља својим верницима да све своје молитве могу надопунити или заменити кратким молитвама које се више пута учестало и сабрано понављају. Оне нам омогућавају и помажу да се лакше саберемо умом на саме речи молитве како нам ум не би лутао.

 

Како, дакле, да започнемо молитву? Сабравши мисли, узмемо левом руком куглицу бројанице (или крстић), држећи је лагано између палца и кажипрста. Осенимо се знаком Часног крста десном руком и тихо почнемо одбројавајући сваку поједину молитву једним чворићем. Најчешћа молитва којом се молимо "на бројанице" је тзв. ИСУСОВА МОЛИТВА која гласи:

 

ГОСПОДЕ, ИСУСЕ ХРИСТЕ, СИНЕ БОЖЈИ, ПОМИЛУЈ МЕ ГРЕШНОГА!

 

или у краћем облику:

 

ГОСПОДЕ, ИСУСЕ ХРИСТЕ, ПОМИЛУЈ МЕ!

 

ИСУСОВА МОЛИТВА је најважнија молитва сваког православног хришћанина. Она по црквеним правилима може да замени све друге. Будући освећена самим именом Христа Бога, она у наше срце низводи божанску благодат и уноси неисказани душевни мир када се учестало понавља. Многи православни хришћани толико су се навикли на ову молитву да непрестано имају у свом срцу и на уснама име Исуса Христа, па чак и за време сна, јер када се човек навикне на њу честим изговарањем, она постаје механизам који се одвија као нпр. процес дисања. Највећа сила ове молитве лежи у самоме имену ИСУСА ХРИСТА, које изгони из нашег срца сваку сметњу и немир и уноси божански мир.

 

Поред ИСУСОВЕ МОЛИТВЕ уобичајено је да се хришћани моле и Пресветој Богородици и светитељима и то на следећи начин:

 

ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦЕ, СПАСИ МЕ ГРЕШНОГА!

 

СВЕТИ (име светитеља) МОЛИ БОГА ЗА МЕНЕ ГРЕШНОГА!

 

Помоћу бројанице можемо да се молимо за своје ближње, свој народ и то тако што на првом чворићу бројанице изговоримо следеће речи:

 

ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, ПОМИЛУЈ СЛУГУ (слуге, слушкињу, народ) СВОГА _________ (име или више имена са списка), а на осталим чворићима не понављамо име онога за кога се молимо ако их има више, веће говоримо:

 

ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, ПОМИЛУЈ ПОМЕНУТЕ СЛУГЕ СВОЈЕ!

 

Такође, можемо да се молимо и за упокојене сроднике:

 

ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, УПОКОЈ ДУШЕ УСНУЛИХ СЛУГУ СВОЈИХ ... (имена). А даље: ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, УПОКОЈ ДУШЕ ПОМЕНУТИХ СЛУГУ СВОЈИХ!

 

Када смо сами, добро је да изаберемо неко тихо место и да речи молитве говоримо шапатом. Православни хришћани најчешће се моле стојећи пред иконама и упаљеним кандилом, али могу да се моле и седећи или лежећи када смо телесно исцрпљени или болесни. Корисно је да се после сваке изговорене молитве прекстимо. На тај начин се наша пажња лакше веже за речи молитве. Међутим, молитва "на бројанице" може да се практикује на сваком месту и у свакој ситуацији: у аутобусу, возу, чекаоници, приликом шетње или чак разговора у коме не учествујемо. Многи хришћани пред спавање осене крстом своју постељу и легну у кревет заједно са бројаницом тихо се молећи док не заспе. Ујутро, када се пробуде, одмах се лате бројанице и тако започну дан молитвом.

 

Веома је корисно одвојити увече пред спавање и ујутро по буђењу одређено време које ћемо посветити молитви "на бројанице". Апостол Павле нас учи да се "молимо непрестано". Свакако, када смо у друштву, не можемо се молити на исти начин као када смо сами. У том случају не треба привлачити пажњу накаквим "чудноватим" понашањем, већ напросто ћутећи у себи изговарати молитву, пратећи је неприметно окретањем бројанице. Молитва се у себи може сасвим лако вршити покретањем језика при затвореним устима и мисленим праћењем речи молитве. Укратко речено, можемо се молити увек и свугде, а да то нико други не зна осим Бога коме се молимо и нас самих. Свако намерно привлачење пажње других људи око нас страно је духу истинске молитве коју морамо да вршимо у покајању и смирењу, скромно и тихо у "тајној одаји срца свога".

 

Приликом молитве "на бројанице" Свети Оци апсолутно забрањују било какво маштање и замишљање сликаНаша пажња мора искључиво бити сабрана на речи молитве. То се постиже упорним трудом и вежбањем пажње, али и полаганим произношењем молитве без журбе да што пре постигнемо одређени број. Бог чује и услишава само ону молитву која се сабрано врши. Ипак, пажњу је тешко одмах постићи и зато се саветује да се молитва и у тренуцима расејаности изговара, јер учесталим понављањем наш ум се постепено навикава на молитву и тако стиче пажњу у молитви. Заправо, најбољи начин да се научимо молитви јесте да одлучимо да је понављамо без обзира да ли успевали да се саберемо или не. Као што кап по кап воде може да издуби и најтврђи камен тако и учесталост молитве, без обзира колико нам она још била расејана, може да доведе до чисте и сабране молитве. Бројаница се може у тренуцима када је не користимо држати у џепу, или ако је мала око руке. Ипак, није лепо привлачити пажњу својим бројаницама, а поготово играти се њима прстима у доколици. Оне служе искључиво за молитву, а не за игру или за украс. Према бројаницама смо дужни да имамо долично поштовање. Монаси и монахиње који плету бројанице и сами се моле за време свог рада и зато су бројанице плод молитве и њом су освећене.

 

Зато, браћо и сестре, прионимо на молитву Господу Исусу Христу и његовим светима за себе и за своје ближње, како бисмо за време овога краткога земаљскога живота задобили божанску благодат Светога Духа и удостојили се вечне награде на небесима. Господ је увек са нама, на сваком месту, јер Он нас учи да је Царство небеско у нама, у нашим срцима. Дакле, потребно је само да ми увек будемо са Њим кроз Молитву и друге свете врлине. Немогуће је стећи ниједну хришћанску врлину без благодати Божије, а њу добијамо првенствено молитвом. Зато је МОЛИТВА – ЦАРИЦА ВРЛИНА, која нас узводи ка самоме Богу и сједињује са њим".

 

понедељак, 14. децембар 2020.

Свети Исак Сирин о гордости

 


Гордост је један од седам великих смртних грехова. Због гордости је пао први човек Адам, пали су трећина небеских анђела и постали демони. Гордост је данас у овом модерном свету итекако заступљена међу људима. 

О овом смртном греху су писали многи Свети Оци, ми овде представљамо само делић тога од Светог Исака Сирина.

О гордости:

"Искушења, каква по Божијем допуштењу долазе на бестидне људе који су у мислима својим надмени пред благошћу Божијом и својом је гордошћу ражалошћују су следећа: очигледна демонска искушења, која превазилазе границу душевних снага; одузимање силе мудрости коју људи поседују; жарко осећање блудне мисли у себи, која им долази по Божијем допуштењу ради смиривања њихове охолости; лака раздражљивост, жеља да се све постави по својој вољи, за препирањем речима, осуђивање, презир срца (срце које све презире и запоставља); потпуна заблуделост ума, хула на име Божије, лудачке, достојне смеха, или боље речено суза, мисли; и то што их људи запостављају, што њихова част постаје ништавна, и што им се, јавно и тајно, на разне начине, наноси срамота и поруга од демона; жеља да опште са светом и да му се обраћају, да непрестано говоре и неразумно празнослове, да увек за себе траже нешто ново, а такође и лажна пророштва и обећања која у многоме превазилазе снаге. И то су душевна искушења

Телесним искушењима припадају: болести од којих човек увек болује, замршени, тешко разрешиви догађаји, свакодневни сусрети са рђавим и безбожним људима; или пак човек пада у руке насилника или његово срце изненада и без икаквог разлога осећа страх, или често трпи страшне, за тело погубне падове са стена, са високих места или нечега сличног; или, најзад, осећа оскудицу у ономе што помаже срцу Божанском силом и надањем вере; краће речено, све што је немогуће и што превазилази снаге сустиже и њих саме и оне који су им блиски. Све то, што смо изнели и набројали, спада у искушења гордости. 

Она се зачињу у човеку онда када он почне самоме себи, у сопственим очима, изгледати мудар. Њему се све ове недаће дешавају сразмерно томе колико је таквих гордих помисли усвојио. Према томе, по врсти својих искушења закључи о путевима истанчаности свога ума. Ако увидиш да су нека од ових искушења повезана са раније наведеним искушењима, знај да, колико их имаш, толико је у тебе продрла гордост. 

Послушај још и о другом начину (тј. о начину да се изведе закључак о искушењима): свака таква околност и свака патња, ако није праћена трпљењем, служи двоструком мучењу, јер трпељивост у човеку одвраћа несрећу, док је малодушност мајка мучења. Трпљење је мајка утехе и нека сила која се обично рађа из широкогрудости. Човеку је тешко да у својим патњама открије ту силу без Божанског дара који се задобија непрекидном молитвом и проливањем суза. 

Када је Богу угодно да човека изложи већим патњама, допушта му да падне у руке малодушности. Она у човеку рађа силу унинија која га обузима, у коме он осећа потиштеност душе и то је укус геене; овде се на човека наводи дух бесомучности, из кога проистиче хиљаду искушења: збуњеност, раздражљивост, хула, жаљење на судбину, изопачене помисли, пресељавање из једне земље у другу и сл. Ако се запиташ шта је узрок свему томе, рећи ћу ти: твоја лењост, јер се ниси потрудио да се од тога исцелиш. Постоји један лек за све то и само уз његову помоћ човек у својој души брзо налази утеху.

Какав је то лек? Смиреноумље срца. Без њега нико не може порушити преграду (снагу) ових зала: ускоро ће открити да су га надвладале несреће. 

Немој се гневити на мене зато што ти говорим истину.Ти ниси тражио смиреноумље свом својом душом. Али, ако хоћеш, ступи у његову област и видећеш да ће те оно ослободити од твога зла, јер ти се по мери смиреноумља даје трпљење у несрећама, а по мери трпљења олакшава се терет твојих патњи и добијаш утеху; по мери утехе увећава се твоја љубав према Богу, а по мери љубави, увећава се и твоја радост у Духу Светом.

Милосрдни Отац наш када благоизволи да Својим истинским синовима олакша искушење, Он их не лишава тог искушења него им у искушењима даје трпљење. Сва ова блага они примају руком трпљења свога ради усавршавања својих душа. Нека и нас, по благодати Својој, удостоји Христос Бог да у захвалности срца претрпимо свако зло из љубави према Њему! Амин."

                                                                                          +++

Преподобни Исаак Сиријски(Сирин), 28.01./10.02.

Црква га слави 28.јануара (по старом календару). Из града Ниниве, због светости свог живота изабран силом за епископа. Смирења свога ради напустио епископство и удаљио се у пустињу због подвига. Саставио је на стотине дела о духовном животу из личног искуства. Несравњив као психолог и духовник. Поштован од многих Отаца. Упокојио се у старости, крајем  7.века.

недеља, 13. децембар 2020.

"Ми нисмо никад клонули духом, мада су тешки часови наши..."

 










Борбена песма Србских добровољаца (тзв. Љотићевци) из Другог светског рата:


 Ми нисмо никад клонули духом


  Ми нисмо никад клонули духом,

мада су тешки часови наши,

наша су срца препуна вере,

зато се нико патњи не плаши.


рефрен: Један за све, сви за једнога,

лозинка наша: смрт или славу,

Боже дај нам снаге,

да створимо Отаџбину праву!(2x)


 И где год будеш отиш`o друже,

на исток запад север ил` југ,

нека те једна мисао води,

да увек будеш највернији друг.


рефрен: Један за све, сви за једнога,

лозинка наша: смрт или славу,

Боже дај нам снаге да,

створимо Отаџбину праву!(2x)


 Сећај се увек палих другова,

нек мисао на њих успомене буди,

њихово име пронеси свуда

и кажи свима да су били људи.


рефрен: Један за све, сви за једнога,

лозинка наша: смрт или славу,

Боже дај нам снаге,

да створимо Отаџбину праву!(2x)


 





четвртак, 10. децембар 2020.

Иван Иљин: О хришћанском национализму (2.део)

 


Иван Иљин - руски мислилац, политичар, филозоф и идеолог Белог покрета из 20. века.


О хришћанском национализму (2.део):

"...И тако, национализам је дубоко и страсно осећање, истинско у суштини и драгоцено у стваралачком односу-да је мој народ примио дарове Духа Светога, да их је он примио својим инстинктивним осећањем и стваралачки их применио по своме, да је као последица тога, снага његова велика и призвана у будуће ка великим стваралачко-културним делима, да због тога моме народу доликује култура „само-сталност(само-стајање)“ као залог величине (Пушкин) и независност национално-државног постојања. И у том осећању, истинском и дубоком, хришћанин има право и не подлеже осуди. То осећање обухвата целу његову душу и оплођује његову културу. 

Национално осећање је љубав за историјско-духовни лик и за стваралачки чин свога народа. 

Национализам је вера у Богом дану благодатну силу свога народа а тиме и у његово призвање. 

Национализам је воља за његов стваралачки процват у даровима Светог Духа. 

Национализам созерцава свој народ пред лицем Божијим, созерцава његову душу, његове таленте, недостатке, његову историјску проблематику, његове опасности и његове саблазни.

Национализам је систем поступака, који произилазе из те љубави, из те вере, из те воље, из тог созерцања (умног следовања-контемплације). Ево зашто истински национализам није тамна, антихришћанска страст, него је он духовни огањ, који узводи човека ка жртвеном служењу, а народ ка духовном процвату. 

Хришћански национализам је усхићење од созерцавања свог народа у плану Божијем, у даровима Његове благодати у путевима Његовог Царства. То је благодарење Богу за те дарове, али оно је и туга за свој народ, ако народ није на висини тих дарова.

У националном осећању је извор духовног достојанства, националног, а кроз то и свога личног. У њему је извор јединства, јер нема дубљег и снажнијег јединства него пред лицем Божијим. 

У њему је извор правне свести, тога осећање своје исправности у најдубљем и коначном смислу, осећање своје безусловне повезаности и обавезности, свог дома и своје храбрости и верности.Национализам учи и смирењу (скромности пред Богом) у созерцавању слабости и падова свога народа (сетимо се покајних стихова Хомјакова о Русији). 

Национализам отвара човеку очи и за националну своје образност других народа, он нас учи да не презиремо друге народе, него да поштујемо њихова духовна достигнућа и њихово национално осећање: јер и они имају приступ ка даровима Божијим и они их примењују на исти начин. 

Тако осмишљен национализам учи човека да је безнационалност -духовна неутемељеност и неплодност, да је интернационализам-духовна болест и извор саблазни и да је над-национализам доступан само истинском националисти. 

Јер створити нешто вредно за све народе може само онај који се утврдио у стваралачком чину свога народа. „Светски гениј“ је само и пре свега национални гениј, а покушај да се постане велики из интернационализма и да се живи у његовој атмосфери давао је и даваће само умишљене и естрадне „знаменитости“ или пак планетарне злочинце.Истинска величина је утемељена у националном тлу. 

Истински геније је националан. Бесмислено је говорити да националиста „мрзи и презире друге народе.“ Мржња и презир уопште не чине суштину национализма, они могу да се сједине са свим ако је људска душа зла и завидна. Истина је, има и националиста који се предају таквим осећањима. 

Али могуће је изопачити све и злоупотребити све. Злоупотребити је могуће: гимнастику, отров, слободу, власт, знање, љубав, уметност, суд, политику и чак и молитву, па ипак нико и не помишља да забрани и искорени све то само зато што неки људи прихватају изопачене облике за једино могуће, а здраве облике уопште не примећују...

Да ли је могуће волети своју Цркву и не презирати друге вероисповести? Наравно да је могуће. И ето тај хришћански благородни дух могућ је и у национализму. Да ли је могуће волети своју породицу и као последица тога не хранити презир и мржњу према другим породицама? И ето тај хришћанско-братски дух  могућ је и код национално мислећих људи. Баш тај дух и лежи у основи хришћанског национализма. 

Код истинског поимања национализма религиозно осећање и национално осећање не одбијају једно друго и не супростављају се, него се уједињују и образују животно и стваралачко јединство из којега и у крилу којега израста- национална култура.

То не значи да народ постаје предмет религиозног обожавања, а да се идеја Бога изводи на ниво земаљске нације. Народ није Бог и његово обоготворење је богохулно и греховно. 

Бог је изнад земаљских подела – расних, језичких, душевних и историјских. Али народ треба да се стави пред лице Божије и силе његове треба да буду облагодаћене одозго. И ако се то десило и ако је то препознато, тада живот народа добија религиозни смисао, а религија налази себи достојан простор за живот у националном духу.   

 Целокупно постојање и историја народа осмишљава се  као самостално и и својеобразно служење Богу: примање дарова Светог Духа и њихово увођење у националну културу. 

Тако – народ није Бог али су силе његовог духа од  Бога. Пут његове историјске борбе и страдања је пут узлажења ка Богу. И тај пут је драгоцен и свештен за сваког националисту. И осећајући то, он исповеда да је Отаџбина свештена, и да њоме треба живети, да се за њу треба борити пред лицем Божијим, а ако треба и умрети.

Хришћански национализам мери живот свога народа и достојанство свога народа религиозном мером: идејом Бога и Христа, Сина Божијег. Баш та мера учи хришћанског националисту безусловној преданости и безусловној верности, и она га учи наднационалном созерцању људске васељене и васељенском братству људи. 

Истинско васељенско осећање не само да не одриче национализам, него израста из њега и јача га, и тиме истински националиста може да ступи у васељенско братство само као живи представник свога народа и његовог духа. 

Тај духовни чин којим народ ствара своју културу је национални чин, он ниче у националној историји, он има особиту националну структуру, он ставља свој печат на све садржаје националне културе. Могуће је то и не приметити како од стране појединца тако и од стране народа. Али то остаје и живи. 

Код сваког народа постоји одређен степен духовне зрелости, на којем он постаје свестан особености свог националног духа и своје националне културе и разумева да их је добио одозго као дарове и да их он усваја, прима и оваплоћује својеобразно. 

Тада нација подиже свој религиозни смисао, а национална култура утврђује се на оба (досада неосвешћена) религиозна корена.

Религиозна вера се осмишљава национализмом, а национализам узводи себе ка Богу. 

Ово су основе хришћанског национализма.“


                                                                         



* * *

среда, 9. децембар 2020.

Иван Иљин: О хришћанском национализму (1. део)

 



Иван Иљин - руски мислилац, политичар, филозоф и идеолог Белог покрета из 20. века.


О хришћанском национализму (1.део):


«...Културу не ствара један човек. Она припада многим људима, духовно обједињеним међу собом. Свака два друга стварају у свом општењу одређени културни ниво и стварају одређене културне садржаје.Тако је у свакој породици, у сваком друштву, у свакој организацији, у сваком сталежу и у сваком народу.

Људи ce не сједињују случајно једни са другима: њих једне ка другима привлаче сличности духовних и материјалних интереса; из те сличности настаје општење , дуго општење им повећава узајамну сличност, и ако општење носи стваралачки карактер, тада расте и узајамна привлачност и јача веза.

Ta веза утврђује се традицијом која се предаје из пoкoлења у поколење. Тако постепено настаје једна и свима заједничка култура.

Најдубље јединство људи ниче из духовне сродности, из сличног духовног склопа и начина живота, из сличне љубави ка појединачном и општем, из једне судбине која повезује људе у животу и смрти, из једног созерцања, из једног језика, из исте вере и из заједничке молитве. Управо је такво национално једин­ство људи.

Национално осећање не само да не противуречи хри­шћанству, оно добива од њега виши смисао и основу, јер оно изграђује јединство људи у Духу и љубави, и повезује срца ка оном што је највише на Земљи - ка даровима Светог Духа, који се дарују свакоме народу и које сваки народ на cвoj нaчин примењује у историји и у културном стваралаштву.

Ето зашто је хришћанска култура остварива на земљи баш као национална култура, a национализам не подлеже осуди него стваралачком и радосном прихватању.

Сваки народ има инстинкт који му је дан од природе (а то значи и од Бога), и дарове Духа који се на њега изливају из Творца свега. У сваком народу инстинкт и Дух живе на свој начин и граде драгоцену својеобразност.

Тако сваки народ на свој начин ступа у брак, рађа се, болује и умире, на свој начин ленствује и ради, газдује и одмара се, тужи, плаче и очајава, смеје се и радује се, по своме хода и плеше, по свом пева и ствара музику, по своме декламује, шали се и држи говоре, по своме посматра, созерцава, и слика, пo своме истражује, препо­ знаје, расуђује и доказује, пo своме сиротује, чини добро и прима госте, пo своме гради куће и храмове, пo своме се моли и чини херојске подвиге, пo своме ратује...

Он се на свој начин узноси и пада духом, на свој нaчин организује.

У свакога народа је другачије, своје осећање права и праведности, други карак­тер, друга дисциплина, различита представа о моралном иде­алу, друга политичка визија и други државнички инстинкт.

Речју: у свакога је народа други и особит склоп душе и духов­но-стваралачки чин.

И кoд свакога је народа нарочита национал­но-рођена, национално-ношена и национално-отстрадана култура.

Тако је то и од природе и од историје. Тако је и у инстинкту и у духу и у свему културном стваралаштву... Тако је нама свима дано од Бога. И тo je добро. To je дивно. И никада није било осуђено у Светом Писму. Различите су траве и цветови у пољу. Различи­ то je дрвеће, воде и облаци. "Друга је слава сунцу, друга месецу, друга звездама, и звезде се од звезде разликују у слави" (1. Кор 15,41).

Богат и прекрасан је врт Господњи, обилује врстама, блешти облицима, сија и радује се различитошћу. И свакоме народу доликује да буде, и да се поноси својом лепотом и да слави Бога - на cвoj начин, и у самој тој различитости облика већ се узноси слава Творцу. И треба бити духовно слеп и глув пa тo не видети.

Мисао - да се избрише та многообразност слављења Бoгa, да се избрише то богаство историјског врта Божијег да се сведе све на мртви и једнообразни кaлyп, нa "униформу", на једнакост зрнца песка, на безразличност након што је већ у свету просијала духовна разноликост - може да се роди само у болесној души, као последица злокобног и пуног зависти грча, или у мртвом и слепом разуму.

Таква плитка и офуцана, анти­ културна и разорна идеја била би истинско појављивање безбо­жништва. Црпети такву идеју из Хришћанства, из Еванђеља, за православне je тo савршено немогуће.

Јер Хришћанство је даровало свету идеју личне и бе­смртне душе, индивидуалне пo свом дару и пo својој одговор­ности, засебне у греху, активне у покајању и љубави т.ј. идеју метафизичке својеобразности човека.

Сагласно тиме идеја мета­ физичке својеобразности народа је само верно и доследно разви­ јање хришћанског става.

Преподобни Серафим Саровски говорио је да cе Бог брине о сваком човеку као да је тo једини човек... To je речено о личносном човеку, a о индивидуалном народу? Зар се о њему Бог у потпуности не брине? Одбацује га, исуђује и проклиње?

Сваки љиљан одева у различиту и дивну одећу, сваке cе небеске птице сећа и храни је, и све власи нa глави човека пребраја a својеобразност народног живота проклиње као принцип зла, и одбацује као грех и ругобу? Може ли хри­шћанин да се придржава таквих ставова?

Сваки народ служи Богу онако како најбоље зна- целом својом историјом, целом културом, целим својим трудом и певањем својим. Један народ служи стваралачки и цвета духов­но, a други нестваралачки и духовно пропада.

Постоје и такви народи кojи престају да служе Богу и постају отпад историје, и постоје такви народи који се у свом малом и сиромашном-бес­помоћном служењу гace нe досегавши никада процват. A пос­тоје и тaкви који могу да реализују своје служење само под вођством другог духовно јачег народа..."


четвртак, 3. децембар 2020.

"Више вреди Шипчић Владе но Титове три бригаде!"




Владо Шипчић је био србски четнички командант, који је остао упамћен као последњи преостали четник из Другог светског рата. Рођен је 12. маја 1924. у целу Мала Црна Гора на Дурмитору, Краљевина Југославија. Убијен је 29. јула 1957. године. Шипчићеву четничку групу су побије јединице Државне безбедности ФНРЈ јула 1957. у околини Пљеваља. Тада је имала само седам чланова.Шипчић је приступио Југословенској војсци у Отаџбини (ЈВуО) 1941. године. У то време био је млад војник, имао је само 17 година. Током 1943. године, постао је најмлађи официр у четничким јединицама, који је водио борбе на просторима Црне Горе, Босне и Херцеговине. Владо је легенда србског народа,који је био изузетно омиљен код Срба као оличење правде и слободе, човек који је остао веран србској традицији, вери, Краљy и Oтаџбини до последње капи своје крви. Владимир је био последњи четник који је остао да се бори против Јосипа Броза и његовог комунистичког режима. Шипчић се пуних шеснаест година борио против комуниста, хајдуковао је 12 година после Другог светског рата. Живео је по пећинама и шумама. Cкривао се у крајевима око тромеђе Босне и Херцеговине, Црне Горе и Србије. Више од 10 година је владао страх у тим крајевима због њега.

Због брдовитог терена и густе шуме, комунистичка полиција и војска га нису могле наћи. Ударао је и нападао неочекивано на разним местима и од власти отимао храну и остале потрепштине које је делио са својим јатацима. Обичном народу није никад ништа нажао направио, само су се они који су били у партизанима од њега бојали. Веровало се да је јачи од војске и полиције и да му ништа не могу. Никако нису могли открити где се налазиo, јер је стално мењао терен и ударао тамо где су се најмање надали. Приче о његовом лукавству, храбрости и надљудској снази су невероватне, што га је учинило легендом тих крајева.Познат је случај када је био опкољен од стране ОЗНЕ и сатеран на литицу испод које је била провалија и ток реке Дрине. Немајући избора, одлучио се на скок са огромне висине у набујалу Дрину, a који је успео чак и да овековичи фотографијом једaн агент ОЗНЕ, који се налазио на другој страни реке. Приликом те акције, тројица његових сабораца су убијена, али је он тим скоком успео да избегне сигурну смрт. Под огромним притиском јавности, комунистичка полиција је дошла у очајну ситуацију. Како то да један човек може да надмудри и надјача читаве војне и полицијске структуре? Половином јула месеца 1957. године, кренула је најобимнија потера за последњим четником по брдима у околини Бијелог Поља. Издао га је рођак његовог покојног саборца, Милан Павловић, који је одвео агенте ОЗНЕ до скровишта.

27. јула, у раним јутарњим часовима, Владимир је лоциран у једној пећини дубоко у шуми. Тако опкољен, пружао је последњи отпор душманима, одбијајући њихов предлог да се преда. У тренутку када му је преостало свега два метка у пиштољу, свестан да се нашао у безизлазној ситуацији, сам себи пресуђује. Владо Шипчић је био је последњи Краљев војник. Пре њега ликвидирани су сви припадници његове чете.

Његова група је била у саставу:

Kомандант Владимир Шипчић
Божо Бјелица
Српко Меденица
Иван Шљукић
Момчило Дакић
Мирко Ковачевић
Милан Матовић
Блашко Јегдић

Вечна им слава и хвала! 

(извор Србин.Инфо)

Наша примедба: Овај истински народни херој Владо Шипчић борио се против комунистичког зла до задњег тренутка. Самоубиство које је извршио не може се сматрати као израз неког његовог очајања већ да не би допао у руке овим сатанским мучитељима који су вршили најмонструозније злочине уз мучења и силовања својих жртви, те је Владо поступио по угледу на неке свете хришћанске мученике који су хитали у смрт да би избегли оскрнављење својих тела (које су за хришћане храм Божији).