субота, 6. март 2021.

Велике задушнице - молитвено сећање на умрле

 


 Велике зимске задушнице као и све остале задушнице су у години посебни дани који падају суботом и који се посвећују умрлим (уснулим) људима односно њиховим упокојеним или неупокојеним душама на оном другом свету. Јер, постоје уснуле душе које су нашле покој на другом свету а постоје и оне које нису нашли покој због мноштва својих неокајаних грехова и зато кажемо да постоје и неупокојени иако се формално сви преминули људи, из неке световне пристојности и коректности, називају упокојенима. Најпознатије и највеће су ове Велике (или зимске) задушнице као једна субота у седмицама припреме за Часни пост а постоје још три одређене суботе: Духовска (уочи празника Духови или Тројице или Педесетница), затим Михољска (уочи Михољдана) и Митровска (уочи Митровдана), мада кажемо: свака субота се у Цркви сматра даном за умрле када се врше парастоси, помени, заупокојене Литургије и други обреди који се тичу умрлих односно упокојених душа. Наиме, ми сваки дан можемо поменути упокојене у својим личним молитвама док Црква у својим свештеним (црквеним) обредима то одређује суботом али и другим данима, чак и на најрадоснији празник Васкрс се у радосном васкршњем тропару помињу "они који су у гробовима" и којима Господ "живот дарује".

У историји Православне Цркве крајем 18. века појавио се покрет тзв. Кољивари (названи по кољиву, житу,  од стране својих супарника) и тај покрет су чинили велики Свети Оци тадашњег времена, углавном Светогорци исихасте, и они су сматрали да се стриктно поштује стара традиција и да се недељом не смеју вршити помени за мртве осим 40-дневног парастоса (ако падне у недељу) који је за исход душе веома важан јер тада се души одређује привремени Суд на другом свету. То су назовимо их "прва школа", а такође сматрали су да хришћани треба чешће да се причешћују. Док њихови супарници, такође познати Св. Оци тог доба названи Антикољивари, или "друга школа", су сматрали да лаици не треба често да се причешћују и да се недељом могу вршити помени и други обреди за умрле као што се врше суботом. Ово питање у разликама двеју школа овде помињемо само узгред, о томе ћемо писати касније детаљно ако то буде потребно. Обе школе су нам блиске и обе на својој страни имају добру аргументацију али је нама у овом временском тренутку ближа "друга школа" , која каже по овом питању да се неки заупокојени обреди и помени као и друге молитве за умрле могу вршити и недељом.

Из нашег овоземаљског угла Задушнице су дан када посећујемо гробове наших преминулих сродника, украшавамо их цвећем, палимо свеће воштанице уз одређене молитве, кађењем и преливањем црним вином унакрст. Осим овог формалног обреда веома је важно чинити милостињу сиромашнима, делити новац, храну и одећу потребитима и тако намењивати за покој душа наших преминулих сродника, пријатеља и свих оних којих се молитвено сећамо. Јер, и та милостиња као и задушне молитве нису само форма, оне су веома важно дело које се души преминулих "даје" као помоћ на оном свету, поготово душама оних који нису нашли покој и налазе се у пакленим мукама. Зато је то свако давање уствари "даћа" за њих и тако им се опраштају неки греси које они нису могли (или стигли) исповедити и покајати се за време овоземаљског живота. Ово не важи за тешке грешнике богохулнике којима нема помоћи било шта да се овде уради (нпр. Јуда Искариотски и сви остали јеретички архијереји, врачаре, магови неокајани, итд.). 

На оном свету нема начина за покајање душама које су у мукама па свака овоземаљска даћа за њих је велика помоћ: црквена заупокојена Литургија и вађење честице на проскомидији, помињање на јектенијама, вршење обичних помена и молитви и чињење милостиње су највише што ми који смо овде живи можемо њима да помогнемо. Милост Божија је огромна.

 Зато морамо схватити да је овај наш кратки овоземаљски живот само једна пара ваздуха која брзо прође и да ово време кратког живота искористимо најбоље што можемо као припрему за живот вечни, а ово вечно спасење се добија исправним исповедањем вере (тј.припадност Цркви Христовој до краја живота) и вршењем добрих дела (тј. да много више имамо добра а против зла у себи да се изборимо). Ако сада молитвено мислимо на наше умрле сроднике онда ћемо и ми имати оне који ће мислити на нас и чија молитвена (и друга) помоћ ће нам веома бити корисна на оном свету! 

                                           

 +++                       

Молитва за упокојене: "Помени Господе, оце и браћу нашу уснуле у нади на васкрсење у живот вечни, и све упокојене у побожности и вери, и опрости им њихова сагрешења што учинише речју, делом и мишљу,и  усели их у места светла, у места одмора, одакле одбеже свака мука, жалост и уздисање, где гледање лица Твога весели све од века свете твоје. Даруј им царство Твоје и учешће у неисказаним Твојим добрима, и наслађивање у Твом бесконачном и блаженом животу. Јер си Ти живот, и васкрсење и покој уснулих Твојих и Теби славу узносимо са беспочетним Твојим Оцем и Пресветим и Благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин."

Нема коментара:

Постави коментар