Крсна слава или крсно име је део наслеђене традиције међу православним Србима. То је одлика србског Православља, у обичајном смислу. Још из времена многобожства пренесен је и освештан овај обичај слављења "божанства", с тим што у случају србске хришћанске историје култ заштитника заузима Светац (или Светица) као крсно име претка који је у том фамилијарном стаблу прихватио хришћанску веру. Неки други православни народи (нпр. Грци) не славе крсно име претка већ своје личне имендане по именима Светих.
Слава (крсно име) кроз симболику паљења свеће, кандила, окретање колача и служења кољива је молитвено окупљала хришћанску породицу као на неком домаћем сабору где су осим браће и сестара присуствовали остала родбина, кумови, суседи, пријатељи. У посткомунистичком времену однос према слави се променио, акценат је стављен на спремање што више разних врста јела, претворило се у гозбу због чега су домаћин, домаћица и остали укућани били превише оптерећени свим тим припремањем и због чега је код њих долазило до премора. Према једном древном духовном правилу преоптерећење у духовним стварима може изазвати охладнелост према истим, те Срби треба да изаберу онај "Маријин део који се неће одузети" а то је стремљење ка Христу и ка животу у Христу јер ту је истинска радост и напредак а све остало (припрема хране, пића и друго) да буде као мање важно и према сопственим материјалним могућностима.
Нема коментара:
Постави коментар