Кодекс части Синова Отаџбине

 

1. Борба.

Син Отаџбине је увек у борби и не очајава. Борба може бити  духовна и материјална, борба води до победе.

2. Послушност и дисциплина.

Син Отаџбине се вежба у послушности и поштује дисциплину. Послушност уништава сујету а дисциплина ствара снагу.

3. Ћутање.

Син Отаџбине се труди у ћутању и не говори много. Ћутање рађа молитву а дела су јача од речи.

4. Љубав.

Син Отаџбине изграђује љубав према роду своме и друговима. Љубав је благодат и темељ обнове.

5. Опрезност.

Син Отаџбине је увек опрезан и стражи. Непријатељ нас мрзи и више него што можемо замислити.

6. Завет.

Син Отаџбине се сећа завета својих Светих  Предака. Чувањем своје баштине изграђујемо будућност за потомке.

7. Воља.

Син Отаџбине јача  стално своју вољу за победом и не клоне никад  духом. Ово се постиже уз  Божију помоћ.

 

Срећан Божићни пост!

 Уредништво блога Син Отаџбине жели срећан и благословен почетак 40-дневног Божићног поста свим богољубивим читаоцима и осталима којима се труде у борби, духовним и телесним подвизима на задобијању врлина. На здравље и спасење!

Крштење - као улазница за Рај

 Света тајна крштења је једна од седам светих тајни у Православној Цркви. Крштење представља ново рађање, умирање односно погребење старог а рађање новог човека, човека духовно присаједињеног Христу и заједници Светих. Господ наш Исус Христос је испунио форму крштења у Јордану где је крштен од Светог Јована Крститеља, једнократним погружењем. Господ даје заповест апостолима (по Матеју 28,19) да уче народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Господ такође каже Никодиму да: "Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди одозго, не може видети Царства Божијег" (по Јовану 3,3) и овако: "...ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије" (по Јовану 3,5).

Крштењем се постаје члан Цркве Христове као новозаветне Нојеве Барке јер је старозаветна Нојева Барка била праслика будуће Цркве Христове. Само кроз Цркву, омеђану догматским и канонским учењем, хришћани могу стићи до Раја након завршетка овоземаљског живота. То не значи да крштењем у Цркви сигурно наслеђују блаженства у Рају већ је то основни услов за спасење а дела су исто неопходна да би душа пожњела спасење. Свети Сава наш први архиепископ је у својој чувеној беседи о правој вери на Жичком Сабору 1221.године управо говорио о томе да је за спасење потребна права вера (чисто исповедање) и добра дела (пост, молитва, милосрђе, смиреноумље, чистота тела или целомудрије, итд.). 

Свети Оци Православне Цркве су усвојили основне догме и правила о крштавању кандидата (катихумена). Још из апостолских времена указује се на неопходност троструког (или трикратног) погружења у воду, а врши се у мору, реци или проточном језеру али може и у бурету или тамо где постоји крстионица. По акривији (тачности) обавезно је трикратно погружење о чему недвосмислено, под видом казне и запрећења оним свештеницима који то не чине, говоре нека апостолска правила и црквени канони. Само у случају неке икономије (снисхођења) када је могуће урадити краће или нешто мало нетачно ако то има неки други разлог (нпр. ванредна ситуација, смртна опасност катихумена и слично).

Међутим и сама исправна форма трикратног погружења у воду не значи ништа ако се то не врши у Цркви Христовој код епископа и свештеника који су у некој јереси или расколу. Нема спасења у пребивању са јеретицима или расколницима као што није било спасења људима ван Нојеве Барке јер јеретици и расколници немају суштински свете тајне. Нема ту спасења јер нема запечачења Духом Светим (света тајна миропомазања) нити друге светотајинске благодати или дејствености кроз црквено-литургијски живот а најважнија је свето причешће (Крв и Тело Христово). Само кроз светотајинску благодат у Цркви човек се може очистити од греха, просветити и обожити што је циљ нашег земаљског живота. У борби против својих греховних страсти и победом душе над демонском силом можемо достићи праву љубав и јачати у свим врлинама.

Чином крштења хришћани се очишћавају од свих пређашњих учињених грехова чак и од прародитељског греха и у том моменту постају чистији и од бебе која тек излази из мајчине утробе (јер беба има наслеђен прародитељски грех) али касније све наредне грехе хришћани чисте својим делатним трудом кроз свете тајне исповести, покајања и евхаристије, односно светим причешћем. Иако је милост и љубав Божија према палом човеку неизмерна ми се не требамо коцкати са својом вечношћу већ се потрудимо и ми у овим делима испуњавајући заповести о љубави према Богу и ближњем свом. Свако треба себе да преиспита са ким је у духовној заједници: да ли је то истинско исповедање вере или нека лаж који води у вечну погибао. Они који пребивају у јереси или расколу нека се одвоје и приђу истинској Православној Цркви, ако им је уопште стало до свог спасења. Нека не навлаче проклетство на себе и на своје ближње већ нек скупе храбрости и крену путем уског и трновитог пута исповедништва који води ка вечним блаженствима. Треба имати вере јер Господ је са нама као и сви Свети.

У старим временима је постојало правило да се човек не крсти, иако се може огласити (по чину оглашења) као хришћанин, до своје тридесете године односно до година Господњих. Из Дела апостолских и Житија Светих имамо мноштво примера где видимо да иако људи су поверовали у истину ипак су се морали крстити а у житију Светог Григорија Богослова видимо да је он плакајући јецао на броду током буре када је пловио према Атини јер још није био крштен. Чудом Божијим и молитвама својих побожних родитеља који су имали визију да је њихов син у опасности је он избегао смрт, а онда се крстио и са другим великанима Православне Цркве, попут Светог Василија Великог, на следећем Васељенском Сабору променио ово правило о крштењу након тридесете година живота. Све што је урађено на Саборима било је у Духу Светоме и као заповест о послушању Богу коме и ми треба да будемо послушни. Канони догматског карактера не могу се мењати док неки канони организационог и етичког карактера могу бити измењени. 

Неки кажу да крштење не мора бити трикратно јер су неки крштени и од анђела или су многи мученици крстили се у крви, што јесте тачно али они су имали право исповедање вере и није било могућности да одмах буду крштени јер је то била ванредна околност те су они постали свети хришћански мученици. Неки такође кажу да се не треба крстити двапут ако је неко раније крштен у јереси, што није тачно. Црквена правила јасно кажу да крштење у јереси није дејствено и валидно и да се човек треба крстити само једном у (истинској) Православној Цркви.

Међутим, нама су дате заповести да их испуњавамо и имамо свештенство које треба да врши ове обреде а не да чекамо да ли ће анђео неког да крсти или да чекамо задњи час а нико од нас не зна кад тај час може доћи. Да не будемо као оне луде девојке из Јеванђеља већ као мудре девојке. Да не будемо као они јеванђељски сватови без свадбеног руха и који нису могли да уђу на свадбено весеље. Управо то "свадбено рухо" представља припадност Цркви Христовој (права вера + добра дела) а основни услов је крштење и миропомазање. И то је на неки начин "куповина улазнице за Рај",  а да ли ћемо ући у Рај зависи даље од наше добродетељи и узрастања у духу, тј. од личног труда у чињењу подвига и осталих добрих дела. Крштење је темељ нашег духовног живота односно будућег спасења а све остало је надградња. Без крштења ми смо као бродоломници ван спасоносне Барке и немамо силу икаквом злу да се значајно одупремо. Само крштени (присаједињени) Христу имамо благослов и благодат са којом можемо победити!

                                                                          +++

У прилогу постављамо видео приказ једног крштења малог детета у истинској Православној Цркви код Грчких старокалендараца односно у Цркви ИПХ под поглаваром архиепископом Хризостомом Тивејским. Овде обред свете тајне крштења врше митрополит Јаков Месинијски и јеромонах Атанасије у једноj манастирској цркви на југу Пелопонеза.

Д. Љотић - Драма савременог човечанства

 

Димитрије Љотић (+1945.), идеолог органистичке мисли, политичар са крстом и визионар 20.века. У тешким тренуцима Краљевине Југославије након убиства краља Александра (+1934.), Димитрије Љотић се показао као светило у тами настале државне и народне конфузије. Једини је предлагао да Југославија заузме неутралну позицију у времену које долази и у свету који клизи ка Другом светском рату. Није схваћен од тадашње политичке клике нити од већинског дела народа. У рату се поставио опет као родољуб уз Милана Недића спасавајући шта се спасти могло.

Овде износимо само мали део његовог предавања о "редитељу целе драме", односно о јудеомасонерији и надолазећем светском ратном вихору, које је одржао у Београду 1940. године.

Драма савременог човечанства:

"...Европски народи су данас у стању у коме је Демостен говорећи Атињанима о опасности што им Филип са севера доноси, описао да се налазе дивљаци. ”Дивљак се – вели – бори тако као ви, Атињани: он носи своју руку тамо где га је непријатељ ударио – да је одмах затим пренесе на другу страну, где је непријатељ премостио свој ударац. Он ништа не чини да непријатеља предупреди. Он се само брани тамо где су ударци већ нанети, остављајући непријатељу без одбране другу страну." Циљ мог данашњег говора није да изазовем очајање. Напротив, циљ је у томе да откривајући истинит положај у свету, изазовем чврсту одлуку код својих слушалаца да се бране јуначки, истински и паметно, а не као Демостенови дивљаци. Европски народи су ушли у овај сташни сукоб прво зато што нису видели Великог Редитеља Драме Човечанства. Или, уколико су га видели, па чак и говорили да схватају лукавост његову, што су мислили да се том лукавом игром користе, уверени да ће они надмудрити Лукавога. Драма у досадашњем развоју показује да су се преварили. Не буду ли, дакле, европски народи схватили планове Редитеља, не буду ли отпочели да играју по овим плановима, већ да их изигравају, Драма човечанства ће пасти онако како је замислио и како је њом до сада и управљао њен Редитељ (бурно одобравање). Потребно је, дакле, не само да се планови Редитеља упознају, већ баш зато да он с њима не би успео.

Отуда, ако слушаоци моји данас не буду побуђени на чврсту одлуку да ту борбу противу планова Редитељевих приме, макар и признали иначе да сам у праву – ништа ме неће обрадовати: узаман сам говорио.

И од тога се бојим. Не бојим се да ћете рећи: није нам се говор допао, или није истина оно што говори, већ се бојим да ћете рећи: "допало ми се, истина је што говори али – шта ја могу?" Или "нека се други бори!” Или: "нисам ја позван!" Или: "боље да седим мирно!" Од тога се бојим. Нисам ја, браћо и сестре, дошао к вама, ради похвала или славе. Ништа то ни мени, ни вама не треба. Оно чега ради сам дошао то је: да вам планове лукавога Израиља откријем, те да се решите да у борбу противу њих пођете.

Не позивам вас да лупате јеврејске излоге, радње или главе. Напротив. То су јевтина средства помоћу којих Израиљ учвршћује своју владавину, будећи у свету милосрђе према свом бедном положају. (Био сам уверен да ће прогонство Јевреја у немачкој бити завршено прескупо за саму Немачку). Позивам вас напротив, да сваки излог, радњу или главу јеврејску поштујете онако као и излог, радњу или главу ма ког другог грађанина наше земље. То поштујте. Али разбијајте, ломите, кршите планове јеврејске. Народ који ломи излоге, радње и главе јеврејске, а поштује и поступа по плановима јеврејским, тај народ је мио Израиљу. (Одобравање). Израиљ га има у својим рукама. Држи га на невидљивом, али врло моћном ланцу. Одиграће тај народ улогу спремљену у Драми Човечанства, онако како Израиљ хоће. (Бурно одобравање).

"Па како ћемо то поћи у борбу?” – питате ви. ”Шта треба, дакле, да чинимо, кад већ маску Израиљу скинемо, кад му планове сазнамо? Шта треба да чинимо да Редитељ у намерама својим не успе?"

Највећа је опасност за лађу једну кад јој униште бусолу. Нека свега на њој има у изобиљу, нека јој стројеви брекћу од снаге – а бусола само ако се поквари на пучини, где се само небо и вода пружају до бесконачности, па за лађу највећу, често страшну опасност представља. Изгубљена на пучини, пут не може наћи, опасности не може побећи: олупина ће постати.

Тако и са народима бива кад изгубе духовне основе свога живота. Сви губици ће доћи иза тог, данас тако незнатног губитка. Здравље ће изгубити, слободу изгубити, богатства изгубити, царство изгубити, славу и хвалу изгубити. Лутаће животним океаном народ тај склањаће се други народи од њега и његовог пријатељства, као што се бродови, које таква несрећа није постигла, уклањају с пута олупини пропале лађе. Сваки народ који изгуби духовне основе свога живота, постаје одмах роб лукавога Израиља. Место исправне бусоле, Израиљ му доноси своју лажну. И народ који је изгубио своју, немајући мерила да утврди лажност оне израиљске, прима ову оберучке, славећи и хвалећи Израиља и памет његову што му је овакву бусолу пронашао и дао. Чак му се чини да је ова нова бусола лепша и угоднија од оне старе. Не види несрећни роб израиљски, да се сам Израиљ овом бусолом не служи, или привидно служи (знајући колико је удаљена од истине, у памети је исправља, онако исто као што ви, кад знате колико вам часовник заостаје или иде напред од тачног времена, те иако се нетачним часовником служите, ипак тачно време знате). Не види несретни роб израиљски, да га ова бусола израиљска све даље води од тихих и мирних вода којима га је стара бусола водила и никако га у тихо пристанише не уводи, већ све на буре и тајфуне веће, под облаке страшније, под громове многобројније, на подводне стене оштрије. Не види роб Израиљски, да "иде час, и већ је ту сад", кад ће он морати да падне пред ноге Израиља великог, и да моли:

"Ето, већ је зора, Израиљу! Ослободи ме. Пусти ме да се одморим! Само ти можеш заповедати овом мојом лађом. Спаси ме, Израиљу, јер не умем изићи из буре ове страшне ако ме ти не изведеш. Узми ми све, Израиљу, и слободу, и лађу моју. Заповедај, Израиљу, а ја ћу слушати! ”

Треба дакле прво пронаћи негде стару исправну народну бусолу, а преко ограде бацити у море, не Израиља, већ његову лажну бусолу. Треба лажне духовне основе нашег народног живота одбацити, а праве, истините, оне на којима је народ изникао, растао, снажио се, красио се, цветао, у миру и радости, те основе духовне вратити. (Бурно одобравање и поклици. Живео!)..."...

Кодреану - како створити националну елиту?

 

Вођа Гвоздене гарде, Легије Светог архангела Михаила, румунски националиста Корнелиу Зелеа Кодреану (+1938.) - ставови о принципима селекције, наслеђа и избора нове елите:

"...Дакле, данашњи проблем румунског народа од кога зависе и сви остали проблеми, јесте замена те лажне елите правом националном, заснованом на врлини, љубави и пожртвованости, на части, раду, реду и дисциплини. Ко треба да изврши ту замену? Ко да постави ту праву елиту на власт? Мој одговор је: Било ко, само не народне масе.Признајем сваки систем осим демократије, која уништава румунски народ. Нова румунска елита, као и свака друга елита у свету, мора бити заснована на принципу друштвене селекције.Другим речима, из националног тела се бира категорија људи, обдарена одређеним квалитетима, које се затим негују.Тачније, она се бира из здраве сељачке радничке средине, која је пре свега везана за земљу. Та категорија људи постаје национална елита која треба да води наш народ.

Када народ може и мора да одлучује? Народ би требало да се консултује пре доношења неке велике одлуке која ће утицати на његову будућност. Тада он треба да се изјасни да ли може или не може и да ли је духовно спреман или није да следи одређени пут. Народ треба да се пита о стварима које утичу на његову судбину.То се подразумева под консултовањем народа; то не значи да народ треба да бира своју елиту. Али ја понављам своје питање: ''Ко одређује и процењује чланове елите? Ко установљава селекцију и освештава чланове нове елите?'' Одговор гласи: ''Претходна елита''.Она не бира и не именује, већ освештава свакога на своје место до кога се уздигао својим способностима и моралним вредностима. То освештање обавља вођа елите у консултацији са осталим члановима. Зато национална елита треба да има у виду да иза себе остави елиту која ће је наследити али која није заснована на принципу наслеђа, већ само на принципу друштвене селекције примењене на најстрожи начин. Принцип наслеђа сам по себи није довољан.

Принцип друштвене селекције окрепљује елиту доводећи стално нове чланове.Главна историјска грешка је направљена када је елита заснована на принципу селекције, а одмах затим је одбацила тај принцип замењујући га принципом наслеђа и тиме створила неправедни систем привилегованости по рођењу. Као протест против те грешке; ради отклањања дегенерисане елите и ради укидања привилегија по рођењу, створена је демократија. Напуштање принципа селекције довело је до лоше и дегенерисане елите којој се затим супроставила демократија.

 Принцип селекције такође отклања и принципе избора и наслеђа. Они се међусобно искључују. Између њих постоји сукоб; јер, или постоји принцип селекције и у том случају мишљење и гласови масе нису важни, или та маса бира одређене кандидате и у том случају више не делује селекција. Исто тако, ако је прихваћен принцип друштвене селекције; наслеђе не игра никакву улогу. Та два принципа могу заједно да опстану једино ако наследник одговара законима селекције.

А ако народ нема праву елиту, која би именовала своје наследнике? Одговорићу на то питање само једном реченицом, која садржи неоспорну истину: У том случају права елита се рађа из рата са лажном, дегенерисаном елитом, и то такође по принципу селекције.

Дакле, када се све то сабере, улога елите је следећа:

- Да воде народ у складу са животним правилима.

- Да оставе за собом елиту која ће их наследити, али не на основу принципа наслеђа, него селекције, јер само елита познаје животна правила и може да процени до које мере се, својим способностима и знањем, људи прилагођавају тим правилима. То је као кад баштован, који годинама гаји своју башту, води рачуна о томе да пре него што умре пронађе свог наследника, своју замену, јер једино он зна, ко је од његових помоћника најбољи и ко би могао да га замени и настави његов рад.

  На којим квалитетима треба да се темељи елита?

а) Духовној чистоти.

б) Радној способности и креативности.

ц) Храбрости.

д) Скромном начину живота и бризи пре свега о томе како решити проблеме који тиште народ.

е) На сиромаштву, тачније добровољном одрицању од нагомилавања богатства.

ф) На вери у Бога.

 г) И на љубави.

Често су ме питали да ли је наша досадашња активност следила учење хришћанске Цркве. Одговор је следећи: Ми правимо велику разлику између пута којим ми идемо и оног којим иде хришћанска Црква. Црква доминира над нама. Она достиже савршенство и узвишеност. Ми не можемо да спустимо ту раван како бисмо објаснили своје деловање.

 Ми се, кроз свој рад, кроз све своје поступке и размишљања, трудимо да следимо пут хришћанске Цркве онолико колико нам то дозвољава тежина нашег телесног греха и наш пад, који потиче од првобитног греха. Остаје да се види колико смо ми способни да се уздигнемо до тих висина својим овоземаљским трудом...."

 

 

Биолошки рат против човечанства

 

Биолошки рат против човечанства почео је много раније. Пре свега мислимо на прскање, односно запрашивање из млазних авиона, тзв. хемтрејлси. Прво је то наизглед било у циљу "контролисања временских прилика", уствари суштина је да што више људи буде болесно, да због разних болести зависи од фармацеутске мафије али и од произвођача генетски модификоване хране. Разни су хемијски агенси којима је човечанство тровано већ две деценије уназад а у последњих пар година се тровање појачало. Сада се то поклопило са пандемијом корона вируса који је уствари безопасан вирус за 98% становништва планете али уз додатно дејство ових отрова из ваздуха се утиче на погоршање људског здравља, a највише делује на дисајне органе. Тачније, вирус корона је само параван да се пажња скрене на другу страну и да људи заиста помисле да је то неки "невидљиви непријатељ". Није невидљив, све је овде видљиво. Иза целог овог пројекта, названог ковид 19, сатирања човечанства стоје мрачне силе: неки познати мултимијардери и разни злокобни програмери којима је савест спаљена и то су отворено слуге сатанине. Они трују људе па им нуде вакцину као решење. То је врхунско лицемерје ових злотвора.

Човечанство, како изгледа, иде ка свом нестајању. Неће сасвим утихнути људски живот на планети јер још милост Божија одлаже коначан тренутак краја. Неке државе су ипак успеле да заштите своје небо, своје водене изворе, земљу за производњу хране и остале природне ресурсе од утицаја ових светских сатаниста. Већина земаља није, као и Србија јер Србија је одавно под окупацијом и све досадашње владе су, неке у мањој а неке у већој мери, биле сервилне према глобалистима а ова последња напредњачка власт је продала све националне и државне интересе као нико до сада у србској историји.

Шта је нама чинити? Морамо да утичемо на буђење националне свести и да живимо здраво, колико је то могуће. На светском плану очекујемо преокрет у нашу корист, односно победу патриотских снага над овим злом сатанског глобализма.

Основна начела и смернице

Овде прилажемо наша основна начела и основне смернице

(у кратким цртама)

ОСНОВНА НАЧЕЛА:

1. ПРАВОСЛАВЉЕ

2. НАЦИОНАЛНО ЈЕДИНСТВО

3. СНАЖНА ДРЖАВА

ОСНОВНЕ СМЕРНИЦЕ:

1. БОРБА

2. ПОБЕДА

Крсна слава - више духовности а мање гозбовања

 Крсна слава или крсно име је део наслеђене традиције међу православним Србима. То је одлика србског Православља, у обичајном смислу. Још из времена многобожства пренесен је и освештан овај обичај слављења "божанства", с тим што у случају србске хришћанске историје култ заштитника заузима Светац (или Светица) као крсно име претка који је у том фамилијарном стаблу прихватио хришћанску веру. Неки други православни народи (нпр. Грци) не славе крсно име претка већ своје личне имендане по именима Светих.

Слава (крсно име) кроз симболику паљења свеће, кандила, окретање колача и служења кољива је молитвено окупљала хришћанску породицу као на неком домаћем сабору где су осим браће и сестара присуствовали остала родбина, кумови, суседи, пријатељи. У посткомунистичком времену однос према слави се променио, акценат је стављен на спремање што више разних врста јела, претворило се у гозбу због чега су домаћин, домаћица и остали укућани били превише оптерећени свим тим припремањем и због чега је код њих долазило до премора. Према једном древном духовном правилу преоптерећење у духовним стварима може изазвати охладнелост према истим, те Срби треба да изаберу онај "Маријин део који се неће одузети" а то је стремљење ка Христу и ка животу у Христу јер ту је истинска радост и напредак а све остало (припрема хране, пића и друго) да буде као мање важно и према сопственим материјалним могућностима.

Зверско лице неолибералног тоталитаризма

 

Неолиберални концепт капитализма улази у своју последњу фазу отвореног и зверског тоталитаризма. Некада је тактика  глобалиста односно светских јудеобанкара (Светска банка, ММФ, Корпорације, итд.) била да што више задужују многе државе, да их везују за своје зеленашке камате и на тај начин им отимали ресурсе и сва природна добра под видом враћања дугова а у обланди тзв. страних инвестиција, улагања у пројекте и слично. Финансирали су ратове, хушкали народе једне на друге и на томе зарађивали.

Човечанство опијено у потрошачком друштву кроз медије и пропаганду је деценијама успављивано. Сада је том злу дошао крај и свет је на прекретници јер прети општа економска рецесија, тј. финансијски крах. Пробудиле су се многе здравомислеће интелектуалне снаге (организације, појединци, итд.). Очекује се велики ресет или још боље коренита промена целокупног светског система.

Међутим, зло не мирује нити се олако предаје. Звер је сада рањена и тада је најопаснија. Кроз паклени план измишљене пандемије корона вируса крије се пројекат депопулације човечанства. Вакцинација је само један од начина извршења тог злочиначког пројекта. Велики број држава са својим владама, ако се уопште могу назвати као државе у правом смислу те речи јер су само колоније, су се ставиле на располагање овим одлазећим светским злочинцима који играју своју последњу игру, смртоносну по остале народе јер ови оваплоћени демони хоће да одвуку у пропаст што више људи.

Пред нама предстоје тешки дани и тешки месеци који ће личити на опис наших креманских пророка да ће "живи завидети мртвима" али и да након свега долази свеопшти преображај и национални препород, бар што се Србије тиче и још неких земаља. Мрак је најгушћи пред зору, истрајмо до краја у овој борби и победа је близу!

Православље или смрт!

"Православље или смрт!" -  је једна од важнијих парола православних зилота. Некима то звучи строго, нападно или чак претеће међутим значење је следеће: само Православље води у живот вечни, све остало (тј. друге вере, религијски правци) воде у духовну смрт.

Ова парола има утемељење у Јеванђељу као и у тумачењима Светих Отаца. На пример, Свети Кипријан Картагински је рекао да "ван Цркве нема спасења" или без крштења и без учешћа у црквеном животу. А овде се под Црквом подразумева само Црква Христова омеђана догмама и канонима, односно светим предањем, а не нека јеретичка или расколничка верска заједница.

Без Православља овај наш земаљски живот нема смисао.

Ко је зилот?

 

Зилот (од грчке речи) је ревнитељ, то је буквалан превод. У општем случају вере то је онај који ревнује за веру. Сви православни Свети Оци и Матере су били зилоти (ревнитељи) јер да нису имали ревност за држање чисте вере - не би постали Свети. То је просто објашњење. 

У данашњем времену, тачније од прве половине 20.века, зилотима се сматрају они православци који нису прихватили новотарију црквеног календара који је званично уведен 1924. године у неколико помесних Цркви. Најжешће се осетило у Грчкој јер је ту био најјачи отпор овој осуђеној (анатемисаној) новотарији. У Грчкој је постојао, а и дан-данас постоји, јак старокалендарски покрет у народу који је имао ту срећу да не остане без епископа и наслеђеног апостолског прејемства. У Русији је већ постојала Катакомбна Православна Црква која се држала праве вере и била је одвојена од бољшевизиране расколничке Руске Цркве која се приклонила богоборном комунизму. Грчки старокалендарци су од званичне расколничке новаторске (новокалендарске) Грчке Цркве названи зилотима или фанатицима јер су новатори тиме желели да релативизују свој раскол од Цркве Христове и учења од Духа Светог. Старокалендарци су наставили да уче и верују по неизмењеном вековном светом предању (традицији). Они су једино морали из административно-формалних разлога да у назив своје верске заједнице унесу префиксе "истинити", тј. ИПХ иако је то само по себи плеоназам са речју "православан". Старокалендарци нису оснивали нову цркву већ су наставили предање старе односно Цркве Христове док су новатори прекршили предања и тако отпали од Бога и Православља. Није први пут у историји да помесне Цркве отпадају од Христа, нити је то за чуђење у 20.веку. Све званичне помесне Цркве, иако неке нису промениле календар (попут Руске или Србске), су пале заједно у шизму због међусобног духовног (евхаристијског) јединства а затим у много већу јерес, односно свејерес екуменизма.

И међу зилотима касније дошло је до неких подела и раскола, али и даље има оних који су остали на светоотачком путу. И даље има светотајинске благодати и случајева прослављања благоуханих моштију од новоупокојених у последњих неколико деценија, као потврда истинитости и држања праве вере.

Данас постати зилот значи одвојити се од јереси (и другог лажног учења) и приклонити се Православљу. Није то нека тешкоћа ако мислимо на вечност и спасење своје душе.

(на слици Синод архијереја Цркве ИПХ из 60.-тих година прошлог века, познати и као Матејевци)

Дан победе а не Дан примирја и дан жалости и рођења Југославије

 

Датум 11. новембар као дан капитулације Немачке у Првом светском рату већ девету годину се у Србији прославља као званични државни празник под називом Дан примирја. За нас то је ипак дан победе јер је Србија изашла из тог Великог рата као победник са другим државама Антанте, уз огромне жртве. Славни пробоји наше војске на Церу, Колубари и Кајмакчалану осветлали су образ Србији међу многим другим народима. Не поставља се питање србске војничке победе, јер она није спорна, већ да ли је тадашње политичко вођство Србије заиста било на родољубивом и патриотском путу.

Србија је жртвована да би се створила Југославија која се показала касније да је гробница Србства. Сама идеја југословенства не мора бити лоша, ако се мисли на уједињавање свих јужних Словена већ је лош начин на који је створена та нова држава. Све је почело много раније, рецимо од 1903.године и злокобног Мајског преврата. Династија Обреновић је неким мрачним и тајним друштвима била као велика сметња јер су Обреновићи водили одмерену националну и државну политику, нису државом срљали у амбис. Злочиначким свргавањем са власти краљевског брачног пара Обреновића, за шта следе по црквеним канонима анатеме, уз језиве обредне ритуале и представу њихових делова тела на војничким бајонетима, уз убијање и политичко неутралисање неколико хиљада виђенијих Србаља оданих овој династији - створен је идеалан терен за нову политичку "елиту" која ће испунити циљеве мрачних друштава и неких Сила како би Србија била увучена у Велики рат, како би много пострадала и најзад жртвована да се створи држава Хрватима, Словенцима и осталима. Све се нажалост тако испунило јер Бог је допустио страдање нашег народа као последицу због тешког греха краљеубиства и саучесништва, односно мирног подношења тог злочина у већинском делу народа.

Једног дана ће се морати извући поуке из свих наших страдања, уз одбацивање детерминистичких ставова да је "све морало кренути по злу", а уствари није морало да је било покајања, искрене вере и правде. 

Заставе високо, редови су чврсто збијени!

 Борба духовна, борба против демонских сила у поднебесју али и борба за тело, за народ свој и државу, за род и нацију. Уложимо свој труд у рату на више фронтова.

Најважније је истрајати у борби против самог себе, својих слабости и греховних страсти јер само тако можемо стећи од Бога благодат без које не можемо изаћи као победници у борби за слободу народа и државе.

И зато подигнимо заставе, нек редови буду чврсто збијени!

Корона диктатура и свеопшта апостасија

 

    Сведоци смо да ова 2020.година протиче у тешким околностима по цело човечанство. Пандемија корона вируса која је проглашена уствари представља корона диктатуру иза које се крију мрачни циљеви тајних друштава односно светских моћника. Многи хришћани сматрају да живимо у апокалиптичном времену и да све ово води као коначном успостављању царства Сатаниног где ће се Антихрист крунисати у новоизграђеном Соломоновом храму као светски владар.

    Визије Светог Јована Богослова из књиге Откривење као да се одвијају пред нашим очима. И ту су описани догађаји који неодољиво подсећају на данашње време, нпр. Антихристов бели коњ на коме је јахач са стрелом може симболизовати актуелне лекаре у служби ђавољој који вакцинишу човечанство а њихов злочиначки циљ је смањити популацију, стерилисањем или смањењем имунитета што би довело до тога да све више има болесних људи а не здравих. 

Са болеснима који зависе од фармацеутске мафије, а притом да такви немају довољно у себи снаге и енергије тј. пре свега духа Божијег и вере да се одупру злу, је лако манипулисати и третирати их као савремене робове. Дакле, бели коњ који доноси зло а након њега иду други злокобни коњи са јахачима риђим, сивим и црним који човечанству доносе глад, болест и смрт. Свакако човечанство се приближава свом крају јер је зло веома ојачало и овладало међу људима. Ипак, Бог ће дати коначну реч и ставити тачку. 

Све ово се дешава по Божијем допуштењу као нека "педагошко-васпитна мера" јер је већ одавно наступило време великог отпадништва (апостасија) међу људима, отпадништва од Божијих закона. Људи су се у много чему променили на горе. Грех је завладао међу људима а поготово међу онима којима су дати многи таланти (дарови) да буду пример другима. Милост Божија је велика и Бог нас дуго трпи и чека покајање грешника. По православним пророчанствима видимо да би требало прво да наступи период обнове неких православних Царстава (нпр. Русије и уједињеног Балкана) и тек након слома тих Царстава наступају задњи дани. Зато мислимо да је ова корона-диктатура, гледајући из неког другог угла, више као нека "показна вежба" за све нас, да се утврдимо у вери, да схватимо да без Господа Исуса Христа Бога нашег не можемо ништа чинити, да не можемо победити ђавола и савладати сва искушења. Показна вежба је то за оно што тек треба да следи у задњим данима историје када ће бити најтежи дани за цело човечанство. На пример, сада се без маске на лицу не може ући у неку продавницу (али негде може) а тада неће моћи нигде без биочипа којим се човек сасвим одриче Христа и постаје налик демону. 

Наравно, то не значи да се олако миримо са овим злом јер ми нисмо неки хипи-православци или толстојевци (јеретици који се не противе злу) већ да ипак покушамо да са позитивне стране и са вером у Бога сагледамо ову тешку ситуацију, а сваком злу дође крај па и овом ће ускоро. Верујмо у Господа и молимо се свим Светима, милијарде небеске војске су уз нас само ако останемо верни истини Православља. Стојмо чврсто и држимо предања којима смо научени, по апостолским речима. 

Свети владика Матеј

 Свети владика Матеј Карпатакис, поглавар Цркве ИПХ Грчке у периоду 1937-1950. године. Исповедник вере у тешким тренуцима по Православље. О свему томе као и о значају одбране и чувања неисквареног светог предања (традиције) у нашем животу, како у личном тако и у националном, друштвеном и државотворном, писаће се у наредним објавама на овом блогу. 

Свети владика Матеј Карпатакис (+1950.) мироточиви, епископ Брестењски, архиепископ Атински и целе Грчке

Свети владика Матеј, поглавар Цркве ИПХ (истинитих православних хришћана) Грчке.Исповедник вере у 20.веку. Приликом спровода до гробнице је мироточио због чега је прозван и као мироточиви. Цео свој живот посветио је борби за истину Православља.

Пресвета Богородица и Светогорски Свети Оци