Почетак и половина месеца маја су посебно карактеристични за неке важне догађаје из 90-тих година у бившој Југославији. Прво су 13.маја 1990. године у Загребу избили велики нереди и туча навијача на утакмици београдске Црвене Звезде и загребачког Динама. Тај догађај многи сматрају уводом у ратне сукобе који су почели на пролеће наредне године. Наравно да су узроци овог рата комплекснији. Тог 2.маја 1991. године извршен је погром над србским живљем у Задру од стране хрватских паравојних снага. Овај догађај је познат као "Задарска кристална ноћ".
Истог дана дошло је до сукоба у Борову селу између хрватских муповаца и организованих србских мештана који су месецима пре тога угњетавани од нове проусташке- националистичке власти у Хрватској.
Овај 2.мај је познат и по 1992. години, односно злочину над младим војницима ЈНА приликом повлачења из Сарајева и убијеним диверзантима и санитарцима у заседи од стране муслиманских паравојних снага. Исто тако тај 2.мај 1995. године остао је као тужан дан у србском сећању након погрома народа из Западне Славоније. У Борову селу се као вођа побуњених Срба наметнуо Вукашин Шошкоћанин, са својих 33 године живота. По занимању је био ветеринарски техничар. Велики родољуб и патриота али не острашћени мрзитељ својих комшија Хрвата, већ напротив. Он је говорио да се "не смеју нападати недужни Хрвати" и да "ко то уради судиће му ратни суд". Говорио је да Срби се морају бранити од оних који их нападају, од оних који желе да униште њихове домове и породице. Ово је основна људска и хришћанска дужност. Нажалост, овај наш херој и командант је убрзо погинуо, већ 15.маја, на Дунаву под званично неразјашњеним околностима.
Дигресија о сукобу. Друга је ствар који су разлози сукоба, зашто су помрачени политичари и врх југословенске војске (ЈНА) гурнули људе једне на друге под плаштом националних и верских разлика. Такозвано "братство и јединство" у тој комунистичкој Југославији било је фарса а Србима је деценијама чињена највећа неправда.
Ипак, Срби генерално нису у државно-националном смислу били спремни за рат, јер државни врх у Србији се ослањао на трули војни Генералштаб, нису имали национални консензус односно разумни национални план и програм, нити јаке савезнике у свету. С друге стране, постојали су комплекси и мржња словеначких, хрватских и муслиманских екстремиста према свему србском и за том антисрбском политиком, потпомогнутом споља од неких сила, кренула је већина ових народа.
Срби изван матице су били принуђени на организовану самоодбрану својих огњишта.
ЈНА се углавном бавила војним акцијама спашавања својих касарни или су били тзв. "тампон зона" између зараћених страна. У неким војним акцијама, додуше, су се истакли и помагали угрожени србски живаљ а у неким су направили кардиналне грешке или саботаже. Рецимо, на самом почетку издајом изнутра бомбардовањем су страдали, у околини Товарника, многи војни резервисти који су били у тој колони. Затим, борбе у Вуковару су трајале више од три месеца док је пут према Загребу био практично слободан, могло се (да се заиста хтело) ухапсити хрватско политичко,проусташко-ратнохушкачко, руководство али није постојала политичка воља нити одлучност за тај (не тако тежак) подухват. Овим би се могло спречити језиво страдање свих југословенских народа, нарочито цивила (младих, старих, жена, деце итд.)
ЈНА је своју страховладу завела у Београду извођењем тенкова на улице 9.марта 1991. године, због протеста опозиције.
У ствари, када се све објективно сагледа ово је био само шаблонски рат у коме су неки други профитирали. Наши јунаци попут команданта Вукашина Шошкоћанина нису имали времена за детаљније анализе у тренутку док се боре за свој биолошки опстанак.
Командант је убијен, по најновијим исказима, по налогу ДБ из Србије јер је некима сметао због своје истинољубивости и патриотизма.
Једном приликом говорио је о умешаности хдзоваца (проусташке снаге) у изазивању нереда на том протесту опозиције у Београду 9.марта и да је то извршено по договору са вођом једне странке блиске овдашњем режиму.
Вукашин Шошкоћанин је остао упамћен као национални херој.
