Србска зора сванут' мора!

 

       Човечанство преживљава тешке тренутке. Србија није изузета од тога. Светски сатанисти и злотвори, преко медија и послушних влада многих земаља, настављају са глобалним терором који су назвали "пандемија коронавируса" а иза чега се крију мрачни планови депопулације, дехуманизације, утеривања страха и ширење хистерије ради контроле и манипулације људима итд. Широм Европе и света се слободољубиви грађани боре на улицама за своја права и слободу. О свему томе смо писали овде. 

Иза паравана, у ствари, дешава се пропаст светског неолибералног поретка који ће кулминирати великим економско-финансијским крахом и локалним ратовима широм планете. Последице тога тек ће осетити у наредном периоду.

Што се тиче наводних здравствених мера и наводне имунизације експерименталним вакцинама - то је све маска да се људима ускраћују основна људска права, то је атак на тело човека и угрожавање људског здравља а тзв. ковид-пасоши и пропуснице су ради уцењивања, забране кретања, међусобног дружења људи и као средство принуде да они који су колебљиви прихвате све уцене ових злотвора. Ми смо увелико у рату и то специфичном, психолошком, неконвенцијалном, али који ће да промени свој облик како видимо из Светих Књига и тумачења које су нам описале ове догађаје кроз разне знаке и симболе.

Ипак, све је то и по допуштењу Божијем због велике огреховљености и отпадништва од истине. Од великих народа Бог тражи умножење таланата и покајање а не одбацивање и живљење у јереси, блуду, очајању, мржњи, духовној лењости и осталим гресима. Међутим, видимо у Књигама да након што народ већински одбаци духовне и идеолошке заблуде (нпр. јерес екуменизма и либералну демократију, комунизам и сл.) и обрати се на пут истинског Православља и чврстих државотворних идеја - доћи ће период наше свесловенске славе, пре свега нама најважније "србске зоре" која ће сванути јер се Божија воља мора испунити. 

Зато, морамо веровати у нашу победу и борити се до краја, борити се на личном духовном и националном плану, стално се одупирати злу јер нам "сатанине намере нису непознате", како каже Свети апостол Павле у посланици (Друга Коринћанима 2,11).

Ово је наша порука на Лучиндан - слава Св. апостола Луке и празник Светог Петра Цетињског чији пример треба да следимо!

С нами Бог!

Вапај из светогорске пустиње: "Екуменизам - последња звер", писмо схимонаха Данила једном брату Бугарину (1996. година)

 

    Отац Данило је дао велики допринос зилотско-антиекуменистичкој мисији и борби у Србији - то је наше мишљење, без обзира на неке његове личне заблуде (које сваки човек има, неко мање-неко више) о чему овде није тема, већ сада објављујемо једно његово јавно писмо, из 1996. године, где одговара једном брату Михајлу (Бугарину) о злокобној јереси екуменизма, у његовом специфичном стилу образлагања својих ставова. 

"Добри мој братко Михајло, примио сам твоје писмо и би ми на утеху јер се кроз реч твоју препозна љубав старохришћанска, тако ретка данас. И баш због тога, твог искреног поверења и спремности на давање плећа без обзира на величину крста. Зато се,пак, реших да ти одговорим на твоје, мени тако мучно питање. О, не бих се, не бих се упуштао у објашњавање тако закукуљене ствари као што је Зилотизам. Јер сам се решио да не трошим снагу и душу на цртање тако простих ствари, као што је ЈОК Римокатолицима, мртвијем савестима православним. Нo, "ревност за твој дом изједе ме". Богу хвала да је град твој Белоградчик тако близу наше границе, те ти је српски језик лак за разумевање, јер што ћеш чути вала је крупно. На руском, пак, мени би било потешко размршивати тајну безакоња, што ево: донесе плод баш у ово наше време. Задње време мој Михајло! Да, тајна безакоња која би засађена још у време Светог апостола Јована: донела је плод. Плод на око леп и добар за знање. Сети се речи Христових у Гетсиманском врту: "Зар пољубцем...". Е, видиш: пољубцем са светом, са непријатељима Христовим - јеретицима, предана је Риза Христова вуцима на растрзање. Кад ко опљачка или убије тело, грозимо се. А, кад ко милионе људи одвоји од Цркве, од, дакле, Духа Животворног, од Тајни Христових...па, човек пренеражен викне, окоме се на њега: "Зар не видите да махнита, ђаво је у њему!". Е, видиш тако данас руже Зилоте Светогорце. Боже драги, слепила! Није ли глас у пустињи био глас Божији пред долазак Христов? Или, добри мој, ни ти не распознајеш времена овога? Мишо, сад је час таме и власти њезине. Нису пред Москвом, пред револуцију, залуд ђаволи певали: "иде наше време". Зато је и писано: "Познајте истину и истина ће вас ослободити". Пошто је непријатељ сатани, пре свих и свега, Црква Христова, Православна, Једна и једина Света, зато је на њу Отац лажи излио лаж и лажне. Лаж: да није Једна - већ многе. Да је: Дух Свети поделио у комадима радосну вест разним "Црквама", и то у контрадикторним комадима! А лажне: насрнуо је ђаво кроз разне учитеље, што пљују по Западу а на њему су студирали. Што говоре: "повратак Светим Оцима", а безочно газе уредбе и каноне њихове. Што вичу на јереси, а саслужују насмејани са јеретицима. Елем, много би се могло писати о томе још, јер је време близу и мука какве није било.

Но, да сасечемо лаж Истином: "Ја сам Истина"...Рекао је Љубљени, Вечни. Дакле, Црква је Истина. Е мој Михајло, знаш ли ти да данас гро монаштва, па ни епископи, не зна шта је Црква! Но, кад спознаш шта је тело Христово, распознаћеш и тело лажно. Црква је: УЧЕЊЕ АПОСТОЛА ИЗАТКАНО КРОЗ СЕДАМ ВАСЕЉЕНСКИХ И ДЕВЕТ ПОМЕСНИХ САБОРА. Кад човек верује ово и држи; има и Оца и Сина и удео у организму Христову. На ово се заклиње сваки свештеник и епископ. Ко се огреши ма и о јоту Сабора овијех, говораше Преподобни Серафим Саровски: јао таквоме човеку. Дакле је човек православан и у оквиру Цркве док ово држи. А држање ове науке ове одређено је Светим Канонима Апостолским. ОНИ објашњавају ко је православан и докле је. ОНИ ЦРТАЈУ чак и комарчијој савести, писао је Авва Јустин Поповић - ко је јеретик и како се то постаје. И све што је требало испунити, да би се јеретик постало, испунише вуци у овчијим кожусима: Атинагора, Димитрије, Вартоломеј - Цариградски патријархо-егзибиционисти. И не остаху безплодни, него изродише патријархе помесних Цркава и епископе многе, марионете Рима - Рима чаше зала земаљскијех. Ништа нама, Мишо брате, нису оставили да и ми бар неки канончић погазимо. И гле: видех звер што изиђе из мора и на њој беше име ТЕОРИЈА ГРАНА. Како да не уче овако? Иначе би се јерес њихова распукла као трула тиква о каноне апостолске и Јеванђеље Господа нашега. Зато говоре:"време догмата је прошло". Да би они са теорије грана убрали плод. Не знам шта учи твој патријарх Максим. Српски патријарх Павле објашњава да је вера наша једна од тачки на линији круга, те да не треба да се приближавамо једни другима по линији круга (што би било спољашње уједињење) као да је екуменизам спољашње уједињење?! Него учи: да ми треба да свако својим путем ка центру круга (Христу) идемо, те ћемо приближававши се Христу бити ближи једни другима. А заправо је то срж екуменизма, змијског клупка свијех јереси под небом. Да: препознајемо и свој пут (веру) и туђе путеве као Цркве Божије, што воде заједничком циљу. Ево Мишо у чему је отровност теорије ове, прво: ми православни нијесмо на ивици круга већ у центру Христу нашем Љубљеноме, и Он у нама и ми у Њему. А који не држе догме Православља нити су у кругу нити на ивици него се шире од центра као што се галаксије у свемиру од пра-центра шире, амин. И тачно је рекао да није у центру јер га је барка екуменизма одвела ван тела Цркве, омеђаног канонима апостолским, на пучину јереси. И заклињу се на Вјерују, то јест: Верујем у Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву, а признају и Протестанте и Монофизите. и "сестру" Католичку. Кажу: "кад' смо признали"?... Када сте саслуживали са Вартоломејем и када сте помињали оне што бејаху у Баламанду. ЈЕР КАДА СТЕ НА ПАТМОСУ СА ВАСЕЉЕНСКИМ ЈУДОМ ИЗ ИСТЕ ЧАШЕ ПИЛИ; ТАДА СТЕ САГЛАШЕЊЕ С ДЕЛИМА ЊЕГОВИМ ИСПИЛИ.Тада се збуњено правдају: ма Вартоломеј се у Риму није причестио. А ја вам кажем: Јуда се на Тајној Вечери причестио, ал' га је издаја Јудом начинила.Тако је, лисац се тада није причестио, али је одлука о узајамном причешћивању (интеркомунија) одавно већ донесена. Уосталом канони апостолски забрањују заједничко молење, чак и у соби! ("да се свргне ко тако шта учини"). Е, а онда се нађе један "паметан", иначе бивши старокалендарски епископ, лажни антиекумениста Кипријан, па пита: "Није ваљда да новокалендарци немају Тајне?!"  Гле питања?!  Христос Бог рече блудници: "...Иди и не греши више". Зар је она питала: А ако још мало наставим са грехом, имам ли још увек благодат? И ја ћу њих да питам: Ако се дрво из земље ишчупа, може ли рода дати? Ако се канонски извергне епископ из тела Христовог, може ли Тајне имати? Ученика Светог Пајсија Великог оставио је Дух Свети зато што се при препирци са Јеврејином, само ради прекраћења полемике, сложио: "па, можда је и тако". О, несретници, нема више великих да исплачу Духа да се врати. И то још беше ученик! Михајло: не може се постати јеретик мимо канона апостолских. И када се о њих огрешиш не треба поново Сабор ради извержења. Као што се Дух Свети није спустио на Тајне, и то Св. Василију Великом, јер је један од чтеца намигнуо девојци! А, ови праве догматски рингишпил - и да имају Тајне?! Шта је потребно-испунише, и то савршено. Е, онда се осећајни брину: зар ће сви у пакао?! Ко да ми судимо место Христа. Отац је сав суд дао Сину. Зилоти уче шта нам је Православна Црква предала, а суд Божији - то је Господње. Начитани онда огорчено констатују: "Зилоти су ван Цркве!" (јер је Црква онај ком' је митра на глави). О, безумља. Ван Цркве је онај ко се огреши о догме Цркве Православне, а не ко се њих ради одвоји од видљиве организације. Е да ли је мало тога било у историји Цркве? Уосталом, када се признају безброј протестантских секција за Цркву, па Ислам, па Aустралијски Абориџани, како то да се не признају и Грчки старокалендарци за бар једну од Цркава? Догмати Седам Сабора су кости тела Цркве и ко на њима није срастао као месо - није на телу. Амин. Можеш рећи: Добро, знам да су се вера и попови претворили у шоу-бизнис; али шта се то мене дотиче, а поготово тебе калуђера у самоћи светогорске шуме? Е, мој Михајло: то незнање, незнање шта је Црква, то је вино којим велика блудница напоји народе. Не зна ли се да је Црква Христова организам? А, ако је организам онда су и удови и ћелије међусобно повезани функционално. Дакле глава, срце,па кад они функционишу тада је тело живо сво. Господ наш говораше: "Ако је око твоје светло, све ће тело твоје светло бити". Дакле, ако је епископ у овиру догмата, онда је православан и он и удови. А, ако је јеретик и чланови пастве су - осим ако га се јавно одрекну. Ево зашто је то тако: ЕПИСКОП ЈЕ ПРЕДСТАВНИК ЗАЈЕДНИЧКОГ ВЕРОИСПОВЕДАЊА И ОНИ КОЈИ ПРИСУСТВУЈУ НА СЛУЖБАМА ГДЕ СЕ ОН ПОМИЊЕ, ТИ СЕ ЗНАЧИ САГЛАШАВАЈУ СА ЊЕГОВИМ ВЕРОИСПОВЕДАЊЕМ. А исповедање је и шта говори и шта чини. Неко ће рећи: Ја верујем православно и не служим са јеретицима, а шта епископ ради - шта ме се тиче, он ће давати одговор. Тако је: он за себе и ти за себе. Човече: ако се не саглашаваш, а присуствујеш службама - имаш удео у јереси. Ово су канони Апостола, па и проста логика члана партије рачуна као оног ко присуствује да се и саглашава осим ако се јавно не огради од статута партије. Ако не, што си члан? Тад резигнирано кажу: па, куда да идемо? Е, брате овде почиње тврда беседа. И ко је може поднети?

Куда човек да иде? Прво: да не оде у јерес, већ у Православље. Па макар сам у соби. Јао "трудницама и дојилицама у дане ове". Тј. онима који још не родише унутрашњег човека срца у себи. "У тај дан ћете спознати да сам ја у вама". То је: прећи из смрти у живот. Друго: сети се Светог Максима Исповедника, сам он беше Црква и не помињаше патријарха. Но, човече не рекох, да су сви ондашњи народи отишли у пламен. Човече, па, Исус Христос је судија, откуд толики страх?! А човек да испуни колико може и разуме. Тако би и са Светим Марком Ефеским. Данас пак имамо Св. Јована Шангајског и Св. Јована Јерусалимског, Румуна, великог борца за стари календар. Обојицу зилота Бог потврди нетљеношћу. Али, свепрозирући Бог испуни обећање своје да врата пакла неће Цркву прогутати... И тако и у ове задње дане живи Црква Христова. шта мислиш где? Па тамо где је и почела - у Грчкој. Није залуд баш тамо Дух Свети највише посланица послао. Јер провиђаше Бог да ће грчка склоност ка инату, препирању, пркосу али и поретку, добра бити за очување Божије истине. И тако нађоше се једини ови да пуних скоро 2000.г. буду и остану Невеста Христова. Оно јест' да се и зло екуменизма изродило баш у Грчкој. Грци су при Богу дакле па, било против било за. Браћа Словени, мислим на Руску Заграничну Цркву, у прецизности вероисповедања су изгубили корак у односу на грчке старокалендарце, где бих посебно истакао Г.О.Х. око Архиепископа Хризостома. У Бугарској је о.Јован Софијски, код Руса вишемилионска Катакомбна Црква. О, да, зар руска душа скроз да поклекне? Код вас добри мој Михајло, се угнездило кукавичје јаје: Атински "епископ" Кипријан. Као и у Румунији. Што је лаж ближа истини то је већа. Тако и он, ако је ревнитељ против екуменизма, тада нек' то буде у оквирима апостолских канона; како могу изопштени имати Тајне, а овај верује да имају. Па, кад си сам по догматима онда можеш прозивати оне који их крше. Зар је фанатизам и гордост покорити своје расуђивање пред Седам сабора васељенских, на шта се при хиротонији и заклиње?! Није ли баш то прелест - своје мудровање предпоставити догматима Цркве Православне?! Е, па кад се дакле, може у иностранство туризма ради, може се и на причест. "Ко хоће вољу Божију творити, разумеће је ли ова наука од Бога". Но, ваља се чувати лажнијех старокалендараца. Не знаш ли да свака десница, у политици, данас сама формира левицу? Е, тако грчки новокалендарци шаљу лажну браћу међу редове Истинитих Православних Хришћана (превод скраћенице Г.О.Х.). Док овакви после праве расколе. Није ли индикативно што се шест епископа одвојило од Г.О.Х.-а, баш после Вартоломејевог пута у Рим, баш кад су многи хтели у Зилоте? Одједном питање: Куда? Та колико врста!? Не, нема ту Светог Духа чим се толико деле. О, јадни људи - па где је трупло ту ће се и орлови скупити. Крај је близу, судија само што не звижди крај, зато и јесте гужва пред голом. Расуди, нема ли код вас у Бугарској лажне опозиције? Има, и то су они са Атинским Кипријаном. По чему, заправо, можемо препознати псевдо-зилоте: по неодређености, пријатељу мој. По врлудању око светих канона Цркве. Знају они да су људи несигурни, зато им и сервирају неки коктел-зилотизам. То јест признају Новокалендарску Цркву и Тајне јој, али, ето, праве раскол јер су исповедници против екуменизма. Слепац! Ако правиш раскол а исповедаш догматски кошмар - самог себе осуђујеш јер кудиш за кршење канона сам будући ван њих. Но кад би он он и његови ходили по дану не би се спотицали, али како су без благодати Духа истине спотичу се и друге у јаму воде.

Језик хришћана је језик простих, глас у пустињи, лишен фриволности и ласкања. Породи гујини што изврћете праве путеве догмата што у небо воде. Ко се не држи Седам васељенских сабора - ко пијан плота, такав је у мраку без Духа, телесан. И говори од света и зато га свет слуша. Откуд питање има ли благодати нови календар, од ког је духа? На њега су 1583. четири патријарха на Сабору у Цариграду бацили анатему! А, ови кажу: то није догматско питање, већ предањско. Још кажу: на небесима нема времена. Прво: има времена. "И гле видех душе мртвијех под олтаром где вичу: колико још да чекамо? Још мало времена...", постоји дакле, горе, последичност збивања. А и сам Апостол Јован пише да ће ђаво покушати да измени времена. Друго: у Јерусалиму небеском има Црква и у њој службе. Те, кад се горе слави Христов рођендан - на земљи је Божић. И ово су небитне ствари?! Дјева днес...шта днес кад нема времена? Него: "како на небу тако и на земљи". Једна Црква горе и доле - једна служба. И ово је виђено Светима. Амин. Треће: ако је календар небитан, него је јединство битно; зашто је онда 1924 г. покидано јединство као битно због небитног календара? И зашто не обнове јединство они који су га и покидали? Блудни син се вратио Оцу. Зашто се они који заблудеше не врате? О, не - они би хтели да и старокалендарци скоче у јаму, па да будемо једно. А бити једно са вишњим Јерусалимом? Та и сатана хоће да будемо једно - доле, али сам Господ наш је јављањем на небу огромног светлећег крста, код Атине, зрацима обасјао баш старокалендарску цркву, на Крстовдан 1925.год. по старом календару. Том приликом су три полицајца постали монаси. Службе на небу видеше светитељи и предадоше нама. И крст нам показа Бог - за сведочанство нама. Зато је наша вера - вера у Богом откривено, Оцима саборски потврђено већ близу 2000.г. вршено исповедање и држање календара. Каква астрономска одступања? тим нек се баве "астронаути" - ми чекамо Господа са неба. Амин. Наш патријарх каже: "Браћа Грци су мало пожурили". Значи правилно су учинили? Па чак и кад би кудио, ако саслужујеш са новокалендарцима - подлежеш већ давно саборски баченој анатеми. Зато се нећу изненадити да и у Србији осване овај анатемисани календар. Данас је заправо довољно да признајеш Цариградску Патријаршију па да побереш све анатеме, што их Свети Оци бацише. Јер екуменизам је звер што гази ногама остатак. Ови наши епископи су лисице над лисицама. Најјачи између њих су у Риму и Берну као већ свршени богослови Београдског теолошког факултета посисали "духа истине". Још 1964.г. беху заједно са Вартоломејем у Риму, који беше Атинагорин ђакон, док је овај са антихристом Папом цепао Ризу Христову. Ови су учили код језуита - зато да се не чудимо овим хорор-литургијама данас. О, Св. Василије Острошки - на шта дођоше пастири стада твога! Проповедници свето-отачког богословља? Грме против екуменизма а служе са јеретицима или са онима који се њима опоганише. Благосиљају прељубу и против прељубе пишу?! Какво одсуство страха Божијег?! Каква небрига за душе што хоће да се спасу, од пламена јереси?! Откуд им власт да газе заклетву при хиротонији?! Као да они могу одређивати границе јереси у Цркви?! У Цркви си док си у тврђави догмата. Амин. Као да за њих границе не важе?! Него када они одлуче, е онда важе. Као да је Црква њихова дедовина?! Човече, ко ти каже да присуствујеш на литургији где се помиње јеретик - тај је убица твоје и самоубица своје душе. "Градите своје спасење своје са страхом и дрхтањем". Где је страх Божији данас? Па...у житијама Светих брате мој, у житијама Светих...Шта би хтели, Цркву без лудака? Без махнитих пустињака и суманутих калуђера? Кад је Бог то све рекао кроз уста професора и епископа? Још уче да је Црква брод, па кад ко на њему пуши, зар да се сви баце у море? Слика Цркве је стадо, или флота. Па ако ован предводник скрене са курса - стадо нек га држи, а курс је Седам васељенских сабора. Сваки ће дати одговор за себе. Ко се од ових Седам огреши - није Христов! Но их збуњује осећај благодати. Владике моје смушене - знате ли зашто вам је митра на глави лоптаста? Лопта означава пунину. Чега? Пунину мисли - пунину истине. Писано је: "И усели се у нас пуно благодати и пуно истине". Дакле је благодат неодвојива од истине. Усељава се заједно. Шта је истина? Истина је Седам васељенских сабора - то је Риза Тела Христовог. Затим каже: "Од пуности Његове ми сви примисмо благодат на благодат". има значи прва и друга благодат. Прва је она за коју Апостол Јован пише: "Беше светлост истинита што обасјава сваког човека што долази на свет." То је оно чим Отац привлачи ка Сину. То осећате, али благодат од пуности (дакле Цркве која је пунина Христова) је само тамо где је Црква, а она је омеђана догматима. То је оно што говори Св. Серафим Саровски: да се благодат не одузима чак ни од јеретика - не би ли се при њеној светлости вратио Оцу. Но благодат на благодат је само у Тајнама, а оне су само у Једној Светој. Можете рећи: али ми осећамо у храму? Свакако, иначе би ту прву благодат могли да припишете нечем другом, а не Богу. Дакле где је савршено очувано канонско учење Цркве ту је и Црква и Тајне и благодат на благодат. Но ко остане на првој благодати, тај је закопао онај један таланат у земљу. А, ми нађосмо благодат на благодат у Г.О.Х.-у. И не само да разумех него се и крстих и осетих и задржах Духа који сведочи духу нашем да смо деца Божија.

Да, добро си прочитао: крстих се. ПИДАЛИОН или српски Кормчија, на коју је Свети Сава 1236. г. на Жичком Сабору заклео Србе на чување устава Цркве Православне написаног у књизи овој - или на ишчезнуће. Баш као пророк Мојсије што је заклео народ Израиљски. Е, тамо се при објашњењу педесетог канона апостолског каже да: ко је само поливан, а не три пута загњурен скроз у воду, при крштењу - заправо је сасвим не крштен. Нити се Хришћанином може звати. Ја пак, не желећи своју памет стављати испред светих канона апостолских, испуних Оцима дано и знам да сам рођен водом и Духом. Свети Козма Етолски каже: да уколико човеку при крштењу, само парченце тела буде суво - ту улази ђаво у човека. Ко има уши да чује - нека чује. Е, мој Михајло дошло је време да монасима мораш да црташ да су: римокатолици, монофизити, протестанти - јеретици. Не могу и не смеју да схвате да си дужан да прекинеш са владиком ако он саслужује са "патријархом" Вартоломејем. Али обасја Бог слуге своје верне трећим јављањем часнога крста са неба 1925. г.  о чем ти већ писах - и би ово да вера наша не почива на мудрим речима људске мудрости.

Код нас Срба се као архијеретик посебно истиче Иринеј Бачки иначе учитељ нашем патријарху Павлу, по природи кротком човеку - и још је владика овај диригент екуменског хора наших збуњених и млитавих владика. Но, владика Лаврентије није млитав, већ је стигао у свом календару да нам препоручи нови календар! Оно да има бораца - има. Прво глас савести је грмнуо кроз епископа Артемија, а знам да је и Данило Крстић погурао књигу: "Против лажног јединства", али ко их слуша? Но, ако ревнитељски зов остане на речима, а наставе се саслуживања са Павлом - који се окаља са Вартоломејем на Патмосу, онда је као и много сличних само нерођени ембрион. Поготово упецају ли се у мрежу "кипријанизма" - мрка капа. Зашто вика на Г.О.Х. да је радикалан и ван Цркве. Које Цркве? Нису ли многе - како учи теорија грана? И како су Зилоти јеретици кад апостолски канони не важе ни за Цариград, ни за Рим, а за грчке старокалендарце да важе? По екуменском Вјерују сви смо деца Божија и јеретици уопште не постоје. Биће да се преварио Апостол Јован када је писао да ће се увући вуци који неће штедети стада? Дакле нема јеретика?! Зашто Зилоте онда осуђују?! Та они су само једна од грана. А вика је посебно на светогорске Зилоте од 1964 г. када је више од пола манастира престало да помињу Атинагору, због скидања анатеме са католика. Но, уто стигоше млади начитани професори за игумане и никнуше општежића. Па послушање, па трпљење, па простота, па неосуђивање - а јерес екуменизма се шири и шири - но, важно је да смо смирени и послушни. Уче их: "Чекамо да се Вартоломеј причести". А, ако овај лисац то не учини? Е, онда је добро, можемо да га помињемо. Јадни, јадни калуђери. Ето вам кућа остаде пуста. Откуд им само дерзновеније да одлуче када је јерес - јерес. То је већ одлучено апостолским канонима - зато и калуђерима забрањују да их читају. Говоре: "држи се чедо ниских ствари, ти нећеш одговарати за то". Нису ли тако тешили и католичке монахе 1054 г.? Још говоре: шта је помињање имена, није ли име Христово веће? По њима су дакле унијати сасвим православни - та и они само Папу помињу!? Залуд ли изгореше мученици Зографски јер не хтедоше само да викну са куле да Дух Свети исходи и од Сина?! Или се случајно срушио храм у Ксиропотаму на монахе и католике док су заједно служили литургију - око 1272 г. ? Или је случајно два пута ударио гром у храм Св. Апостола Петра и Павла у Риму док се 1995. одигравала хорор-литургија? Баш као што је исто два пута ударио у храм Светог Архангела Михајла јануара на Св. Саву 1995, док је патријарх српски служио литургију? Зашто ли крваре иконе Христове и сузе теку са Богородичиних? Свети Теодор Студит је прекинуо помињање патријарха јер је овај одобрио цару други брак! И шта још треба да се изда, није ли већ све, па, да дођу себи православни? Ал' све ово треба да се збуде, да би се испунило Писмо. Зато је писао Свети Игњатије Брјанчанинов: ДА ЋЕ ПРЕД КРАЈ СВЕ ЗВАНИЧНЕ ЦРКВЕ ПАСТИ У ЈЕРЕС. Зна ђаво да док је Црква Христова у истини, да ће Дух Истине крепити хришћане на свако страдање - та ко би их пуне благодати попечатио? Где је крепост? Где је љубав? Где је песма? Где си Невесто Христова? Адаме где си? Србијо...врати се, није касно, Пантократор је нагнут над тобом. Види како Грци крваре за Христа још од 1924.г. Зар ћете и ви да одете? СРБИЈО? ...Зато је отац лажи подметнуо лажну Цркву јер кад исцури благодат Божија на рупу екуменизма наћи ће се хришћани голи, а да тога неће ни бити свесни. Тада ће миц по миц, компромис по компромис, људи огуглати на издају савести - и тада ће засести Син Безакоња на место где не треба.Ево, од 75 грчких новокалендарских владика - ни један да зуцне због карневала у Риму 1995 г. А зна се добро да су два јеромонаха, што су у 13.веку на Атосу у манастиру Светог Атанасија - Великој Лаври служили са католицима, остали нераспаднути у облику чудовишта после своје смрти.

Шта још рећи? Михајло: Богородица је рекла при нападу Латина-римокатолика на манастир Зограф: "Ево иду непријатељи Сина мога". И данас је тај час - заиста иду. Моје време на Светој Гори је истекло. Послаћу ти нову адресу ускоро. Донет је нов закон о истеривању Зилота - и овај пут ће га испунити. Знам да имам сведочанство у себи и догмате Цркве уз себе - значи два сведока. Зато пишем: ко не слуша догме - није од Бога. А ти, знам да се бојиш Бога више него људи стога ти пишем знајући да можеш понети. Трчи јер су дани зли. Твој брат, монах Данило."

                                                              Светогорска пустиња

                                                             

Наша Слава - Покров Пресвете Богородице!

 

         Данас славимо празник Покров Пресвете Богородице. То је уједно слава нашег Покрета и Братства.

Желимо свим нашим члановима, симпатизерима и пријатељима од Бога добро здравље и да нас Заштитница наша - Пресвета Богородица штити и закриљује њеним Покровом у све дане живота нашега, да истрајемо у свим нашим благословеним борбама и изађемо на крају као победници.

Са Покровом до победе!

Крстовдан - једнодневни пост и спомен на Чудесно јављање Крста на небу исповедницима вере 1925. године

 

      Света Црква Христова празнује 14/27.септембра Крстовдан односно празник Воздвижења Часног Крста (јесењи Крстовдан). Овај велики хришћански празник установљен је у пракси на основу неколико важних историјских догађаја. Први се догађај збио када је цар Константин заратио са безбожним Максенцијем и када се чудесно њему јавио Крст на небу са речима "Овим побеђуј!" и тако је Константин однео победу. Још два пута се њему јављао од Бога тај свети хришћански знак - Крст са неба, са порукама да истраје. И тек се онда утврдио у вери уз подршку своје мајке благочестиве царице Јелене.

Света царица Јелена је дала огроман допринос да се Крст Христов врати у посед тадашње Римске хришћанске државе јер је био сакривен код богоборних јевреја. Царица је истрајала у намери да се Часни Крст, на коме је Господ био разапет, пронађе и након неког времена се то догодило уз чудесно оживљавање мртваца на коме је тај Крст био положен. Тада је Крст пред народом од јерусалимског патријарха Макарија уздигнут (воздвигнут) и тако је настао назив празника.

Још разна чуда су се догодила са Крстом и ми хришћани у то верујемо јер знамо а тако и певамо да је знамење Крста: "Сила, слава и победа!"

 За овај празник Црква прописује строги једнодневни пост, сем ако празник падне у суботу или у недељу. О свему томе треба приљежно читати у Житијама Светих или у Прологу поводом овог празника.

Свим хришћанима желимо да Крстовдан буде на здравље и спасење!

                                                                     +++

Овде ћемо поменути још један важан догађај из прошлог века, тачније из 1925. године. Наиме, близу Атине у подножју планине Имит код села Родополи те године 13. по старом а 26. септембра по новом (световном), у касно вече око пола дванаест, на бденију за празник Воздвижења Часног Крста изнад мале цркве где су се саборно и молитвено сабрали верни истинити православни хришћани (старокалендарци) јавио се огроман светлећи знамен Крста на небу. 

Крст је јако светлео и сјајио око 40 минута пред две хиљаде верника и полиције која је због тога хитно дошла из Атине а народ је из града могао посматрати ову чудесну појаву великог светлећег Крста. О овоме су писале световне новине "Скрип" и многи други о чему овде показујемо.

 Овај догађај је за тадашње старокалендарце значио Божију потврду да је њихов пут исповедништва вере исправан, да је питање црквеног календара од догматског и предањског значаја иако календар сам по себи није догмат али је свака промена саборски осуђена на древним Васељенским и Помесним саборима и да је због тога новокалендарска Црква потпала под анатеме. 

Слика како је то изгледало:

Атинске новине "Скрип" о овом догађају:

Ево шта је 1974. године испричао Јоанис Глимис (сада покојни), један од људи из полиције који је био међу снагама посланим да растерају истините православне хришћане и ухапсе јереја:

"Био сам један од људи из Полицијске школе, које су те вечери пре педесет година послали у црквицу Св. Јована Богослова да спрече бденије.

Тамо је требало да старокалендарци служе бденије, будући да је свитао празник Воздвижења Часног Крста.

Пошто се сабрало много народа, отприлике две хиљаде људи, нисмо покушали да ухапсимо јереја, како нам је наређено, већ смо се мирно повукли на једну косину и чекали да се бденије заврши.

Око пола сата пред поноћ зачули смо велики и необични жагор који је долазио од масе људи. Не губећи време, похитали смо да видимо шта се збива... и видесмо... цела маса верних налазила се у усхићењу. На коленима, једни плачући, а други вапијући ''Господе, помилуј'', усмерили су погледе ка небу, док су неки од велике тронутости обамрли. Тада смо и ми погледали и угледали чудо, један огроман свесјајни Крст, како веома високо над храмом обасјава читаву околину. У почетку нас је обузео страх, али сместа приђосмо, падосмо на колена и, заборавивши зашто смо ту, заплакасмо као мала деца.

Заиста је излишно да вам кажем да смо свето бденије, ганути, пратили до краја, али не више као прогонитељи, већ као верни хришћани. Ујутро, кад смо дошли у Школу, свима смо испричали о великом чуду које смо имали среће да видимо. После су почела испитивања, а ми смо сви под заклетвом говорили да смо јасно видели Часни Крст високо на небу". (Јоанис Д. Глимис, 78 година).

Ево још једнога од стотина сведока чуда, Атанасија Прималиса, који није био на бденију, већ је са места возача трамваја Божанско јављање пратио са стотинама ноћобдија са Омоније. Ово је он сам, који је данас уснуо у Господу, испричао 1974. године:

"Те вечери 1925. године, када се јавио Часни Крст, возио сам последњи круг као возач трамваја. Стигао сам на Омонију и окренуо круг, када сам видео људе како гледају ка небу и вичу: ''Погледајте... Крст... Крст!'' Сместа сам притиснуо кочницу и зауставио возило. Истурио сам главу кроз врата трамваја и , недостојан, видео Часни Крст Господа нашега – нека је благословено Име Његово – како блиста изнад Имита. Не сећам се колико се задржао. Знам само једно – да ме је Часни Крст који сам видео те вечери начинио другим човеком. Од тада сви у мојој породици постали смо верна чеда Цркве Истинитих Православних Хришћана." (Анастасиос Прималис, 80 година).

Јавно саборско признање архијереја СПЦ да пребивају у великој јереси (Одлука из 1997. год)

       Екуменизам је свејерес јер догматски обухвата сва могућа лажна учења. Већ читав век Цариградска патријаршија је тзв. "локомотива свејереси" јер је од давне 1920. године започела свој пут у духовну погибао. Од те године практично све државне и званичне Помесне Цркве потенцијално су се окренуле од Православља ка јересима и расколима а актуелно су такве постале 1924. године увођењем саборски давно осуђених новотарија, мењањем црквеног календара и међусобним општењем са осуђеним новаторима. СПЦ је таква од 1924. године.

Касније се то потврдило кроз све дубље падове и пропадања а директно се одразило на цео народ који већ читав век страда у општењу са шизматојересју.

Ипак, по истинитој јеванђељској речи да ништа није тајно што се неће открити и овде, кроз један важан доказ (а има их напретек), откривамо један јавни саборски документ архијереја СПЦ са њиховог редовног мајско-јунског заседања из 1997. године када су донели одлуку да иступе из сатанске зборнице Светски савет цркава (ССЦ) али авај: иако признају да је њихово припадање тој зборници еклисиолошки нерихватљиво и друго што није догматски православно прихватљиво (наглашено овде другом бојом) - ипак они чекају саветовање са другим помесним Црквама или другим речима да сви јавно признају како су деценијама у јереси и како су директни кривци за духовни слом милиона људи, пре свега њихових душа, па чак и државних и националних програма и политика.

Нереално је очекивати да се они сада покају, иако су то требали одавно да учине, али свако од нас треба да брине пре свега о својој души, тј. да ли смо овог момента у заједници са Православљем или неким јеретицима или расколницима јер ми треба свагда да будемо спремни пред Богом за одговор на Страшном суду.

У прилогу је тај документ: 

ОДЛУКА

СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА

О ИСТУПАЊУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

ИЗ СВЕТСКОГ САВЕТА ЦРКАВА

 

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом редовном

мајско-јунском заседању ове 1997. год. донео је одлуку да Српска

Црква иступи из Светског савета Цркава, чија је она чланица од 1965.

год. На основу закључка комисија за проучавање односа са ССЦ,

имајући у виду велико узнемирење верног народа наше Помесне Цркве и

саблазни (као што је то, нпр. изражено у апелу достављеном Св. Арх.

Синоду и епископима појединачно од стране преко три стотине наших

свештеника, монаха и монахиња), одлучено је да Српска црква убудуће

не буде више органски члан ове организације, с тим да се и даље моли

и труди на јединству свих у Христу Исусу и сарађује са свима онима

који се искрено труде на остваривању јединства у вери свих верујућих

у Христа, као Бога и Спаситеља, и у Свету Тројицу.

 

У образлозењу ове одлуке је констатовано да је Светски савет Цркава

настао као израз жеље, нарочито расцепканог протестантског света

(почевши од 1910.) за васпостављањем јединства Цркве. Православне

Цркве су, свака на свој начин, особито после 1920. г. учествовале у

тзв. екуменском покрету, ради остваривања Христове заповести „да сви

једно буду". Најзначајнији православни теолози овог века учествовали

су и дали допринос овом покрету. Међу њима и теолози и јерарси

Српске Цркве, као на пример, Епископ Жички Николај, епископ бачки

Иринеј (Ћирић), епископ далматински Иринеј (Ђорђевић) и др.Основни

став православних богослова и богословља био је и остао да без

јединства у вери нема и не може бити јединства у Цркви као

богочовечанском организму Христовом. Са разлога, међутим, како се

каже у наведеном образложењу, што је Светски савет Цркава (нарочито

после седамдесетих година) почео да занемарује у свом делању овај

изворни став о неопходности јединства у вери као предуслову јединства

Цркве.

 

- Са разлога што је овај Савет почео да добија природу „Надцркве" и да

се у том духу понаша, практично прихватајући у начину свог делања за

Православље неприхватљиву англиканску „теорију огранка", у новије

време називану теорију „хришћанских традиција", по којој се

„традиције" неких од протестантских секти (насталих рецимо у прошлом

веку) изједначују и стварају равноправним са живим Предањем Цркве

Истока, непрекинутим од апостолских времена.

 

- Са разлога што је Светски савет цркава под све већим упливом

секуларизма;

 

- са разлога сшо због самог устројства ССЦ, у коме огромну већину

имају протестантске заједнице, Православна Црква бивала је

надгласавана, тако да при таквом стању ствари Православна Црква не

може утицати на његове одлуке нити бити адекватно заступљена; са

разлога што се у званичним круговима ССЦ све више занемарују питања

вере и поретка и јединства у вери и изворној Цркви Христовој, за

рачун прагматизма и дневне светске политике;

 

- са разлога што у званичним круговима екуменског покрета (нарочито

после Генералних конференција у Упсали и Камбери) преовлађује дух и

настројење, практично испољавано и примењивано - "религиозног

синкретизма";

 

- са разлога што неке и то најзначајније (на пример Англиканска

црква), чланице ССЦ, на место да у духу екуменизма умањују постојеће

догматске и канонске разлике - уводе нове црквене обичаје и праксу

коју догматски правдају, обичаје који угрожавају еванђелски етос и

свеукупно хришћанско предање Истока и Запада (рукополагање жена за

„бискупице" и „пасторе"), стварајући радикално нови поредак,

еклисиологију и морал у Цркви;

 

- са разлога што ССЦ толерише неке од хришћанских заједница, својих

чланица, које противно Еванђељу и Апостолу Павлу, прихватају и

благосиљају неприродни и противприродни блуд (венчавање лезбијки и

хомосексуалаца), што је „срамно и чути"; са разлога што се тај

екуменско-синкретистички и секуларистички дух преноси и на поједине

православне кругове, нарочито у Дијаспори и мешаним срединама, па су

постала честа заједничка причешћивања, и молитвено општење са

неправославнима, којима се негира сами етос и светоотачка правила

мишљења и живљења у Цркви (значи - негативно се одражава на саму

Цркву); са разлога што органско чланство у ССЦ проузрокује унутар

православне Пуноће саблазни и озбиљне поларизације међу Помесним

Православним Црквама (што значи: не доприносећи свехришћанском

јединству. оваква врста чланства директно угрожава јединство унутар

саме Православне Цркве, да не говоримо о еклисиолошкој

неприхватљивости такве врсте чланства!).

 

Са свих тих горенаведених разлога, Српска Православна Црква, сведок

верни и чуварка (заједно са осталим помесним Православним Црквама) -

вере и етоса једне, свете, саборне и апостолске Цркве Христове,

најављује своје иступање из ССЦ и отказивање да буде органски члан

ове организације (што су већ учиниле Јерусалимска патријаршија и

Грузијска црква).

При томе, Српска Црква се не отказује да и даље

ради на „јединству свих" и да сарађује са свима, па и са ССЦ на

хуманитарном пољу, и на другим областима међухришћанске одговорности

за мир, праведност и заједниство међу народима и државама у свету.

 

С обзиром, међутим, да се овде ради о далекосежном кораку, који се не

тиче само живота и мисије Српске Православне Цркве него и свеукупног

Православља и његове спасоносне мисије у свету, Сабор Архијереја

Српске Цркве је одлучио да свој став и мишљење претходно, пре

коначног иступања достави Цариградском и Васељенском Патријарху и

свима поглаварнма помесних Цркава православних, са предлогом и

захтевом да се што скорије сазове Свеправославно саветовање по

питању даљег учешћа Православних Цркава уопште у Светском савету

Цркава. Тек после тога Саветовања ће наша Помесна Црква заузети свој

коначни став по овом питању и обзнанити га јавности.

                                  

Честитка за Малу Госпојину

 

    

    Свим хришћанима широм планете честитамо празник Мала Госпојина односно дан када славимо рођење Пресвете Богородице, наше Владичице и Заштитнице. 

       Желимо свима општи духовни напредак и да славимо још много година!

                                  ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦЕ СПАСИ НАС!

             

30 година од Гишкине смрти - "Vivil il Comandante!"

 

         Ђорђе Божовић Гишка (1955. -1991.) славни командант војне формације "Српска Гарда" погинуо је 15.септембра 1991. године на ратишту у Госпићу, дан уочи свог 36.рођендана. Прошле су три деценије од тада. О самом тренутку његове јуначке погибије постоји неколико верзија. Једно је сигурно да је убијен са бочне стране док је позивао своје Гардисте да крену за њим.

О узроцима и поводима за физичко смакнуће водећих људи Гарде писали смо 4.августа у објави о погибији команданта Бранислава Матића Белог. Које су то идеје и циљеви Гарде такође смо поменули, а могло би се о томе још много причати.

Укратко и ово да поменемо да идеал сваког ратника-Србина буде по замишљеном обрасцу (архетипу): понашања свештеничка, душе девојачке и срца Обилића. 

Да кажемо и ово: "Српска Гарда" је била војна формација која је ратовала по свим међународним конвенцијама - држали су се, колико је год то било могуће, свих хришћанских и људских принципа ратовања, нису чинили ниједан злочин. Укупно је страдало 39 војника и хероја Гарде на бранику Отаџбине и рода свог. 

Истина да је међу војницима било један део људи из претходног бурног начина живота, односно живљења ван закона, почевши од самог Команданта који се неких делова своје прошлости јавно стидео и покајао, али и велики број родољуба домаћина који су водили увек миран живот. Они нису желели тај рат, већ праведан мир за све људе али судбина, односно кажемо: Божија Промисао била је таква. Свима њима Србија је била у срцу и због ње су живели и животе своје дали! 

Овде завршавамо речима команданта Ђорђа Божовића: "Смрт је само степеница више." 

Молимо се Господу да Ђорђу и свим осталим војницима, и свима другима страдалима на правди Бога у том грађанском рату, превиди све личне заблуде и грешке и помилује њихове душе по великој милости својој. 

                                                               +++

       Хајдуци нашег времена и бунтовници против сивила комунистичке свакодневнице:  Гишка, Бели, Милован, Јоца, Кнеле и други.  

 

Последња слика Команданта, уочи погибије. 

Ратник и верник: 

Живиш Команданте!