Након неколико месеци, од Васкршње честитке, јављамо се овде са истакнутим догађајем а то је победа Студентске листе на парламентарним изборима у Србији, 25.октобра.Иако је било још много важних догађаја, како у земљи тако и у свету, ипак смо издвојили овај као битан, као неку могућу прекретницу а која се тиче и нашег националног рада.
Ми као хришћани-православци смо дубоко свесни времена у коме живимо и одушевљени због тога што, у политичком смислу, тек долазе "наши дани" (кад за то буде воља Божија) а појединачно и као верници смо више окренути као унутарњем духовном животу, односно животу у Христу, који сматрамо као приоритетан пут поред свих наших текућих животних и породичних обавеза.
Дакле, победа Студентске листе (СЛ) била је више него убедљива, са апсолутном већином у једној изразито референдумској атмосфери. Напредњачки режим је пао али у техничком смислу још имају неке полуге моћи иако се њихов вођа Александар Вучић нада да ће се вратити на власт и тим причама покушава да спречи осипање своје странке и одржи их окупљене око њега. То је тешко за очекивати јер та странка је створена не на идеолошкој основи већ на интересној и имали су подршку страних центара моћи док су извршавали разне налоге, а највише у вези Косова и Метохије, водећи Србију на једном велеиздајничком и штеточинском путу разградње државе, огромне пљачке, презадуживања код светских лихвара и урушавању свих институција и уопште културолошких вредности нашег друштва односно нације.О томе би се могло још много причати и анализарати али ово зло које је оптерећивало Србију је политички у фази коначног издисаја. Међутим, то зло је само последица постојања ранијих зала. Не заборавимо уназад све штеточинске и издајничке политике, од трагичне смрти краљевског пара Обреновића (које су убили издајници) па до сада, не заборавимо Тита и комунизам, комунистичко србско руководство након Титове смрти, владавину Слободана Милошевића, власт ДОС-а и осталих реакционарних снага које су само настављале истим путем разградње србског национа, некад неко мање а некад и више. Мада је СНС највише допринео тој штети нашим националним интересима и можемо их упоредити са комунистима након Другог светског рата, све до појаве оних либералних снага после Брионског пленума када је стара Југославија кренула путем материјалног развоја а казне за истицање србских националних симбола су постале све блаже у односу на ранији период. Међутим и то је све било једна велика превара и анестезија за Србство окупирано у раљама "мекших" комуниста.
Ми смо под вишедеценијском окупацијом и не треба ни сада, победом Студентске листе, очекивати нешто очаравајуће и спектакуларно што ће нас довести до националног препорода. Неће, јер и ова снага (тј.СЛ) је хетерогеног састава: од крајњих левих либерала па до деснице с тим што овде предност имају либерали, али они који теже (барем декларативно) ка некој правди. Због тих тежњи ка правди и поштењу ми смо раније номинално и подржали студентску борбу против криминалног режима али смо знали још тада да евентуална победа (која се у међувремену десила) може бити само у рангу једва прелазне оцене, односно у овом тренутку ми сматрамо Студентску листу мањим злом јер се СНС доказао издајом и националном штетом а овима још не можемо судити јер нису на власти. А за касније видећемо.
Нису нас збунили неки изразито национални покличи из студентских кругова, за време двогодишње побуне, па да се понадамо како ће то израсти у један озбиљан национални покрет - не, него јер смо схватили да се напредњачки режим може победити само истим "оружјем" као што је и њихово а то је да на сцени појави снага која ће окупити све опозиционаре без обзира на њихову идеолошку, верску или националну припадност. Тако је и СНС све идеје "усисавао", иако је то било преварно и неискрено али тако су опстајали на власти до овог тренутка. Сада у тој странци се диже хистерија и ствара се драма што им се најављују суђења за криминал а од многих се траже оставке и одговорност. Не знамо шта су очекивали, можда уручење захвалница за урушавање Србије?
Када помињемо "прелазну оцену" за СЛ направићемо следеће поређење: то је ситуација као када је неки ђак основац понављао разреде неколико пута због јединица и коначно је добио оцену два (или тројку, овде симболично) након које може завршити основну школу. Наравно да је његова срећа огромна јер после толико слабих оцена добио је прелазну оцену и може наставити своје школовање. Међутим, њега тек чека средњошколско образовање па тек онда факултетско. Значи, тај ђак има још много да учи да би постао истински образован и независан као интелектуалац, да би могао да самостално корача кроз живот и да буде цењен и поштован од других. У тој ситуацији је сада Србија због ове поменуте вишедеценијске окупације, од смрти Обреновића па до сада: увек се ишло корак назад па пола корака напред, па два корака назад, итд. Јер, те приче о борби против криминала и корупције нису од пре две године, то је било актуелно у свим системима деценијама уназад. Тако је одувек: да ново руководство оптужује старо за неки криминал, народу су се тако бацале "играчке за забаву" а пажња је усмеравана на споредне ствари. Споредно је (али не и небитно) све то ако смо под окупацијом, а јесмо. А главно је то како ослободити Србство од окупације.
Ово је можда несхватљиво за огромну већину људи али за оне озбиљне мислиоце који политику посматрају из "орловског угла" њима ће бити јасно. Као друштво и народ уопште ми смо деценијама у неком бунару, у јудеохазарској окупацији, и кад год неко с времена на време упали мало јачу лампу онда се другима учини да смо изашли из бунара на светлост. Нисмо још изашли, још много мора да се образује (у духовно-идеолошком смислу) наша омладина или барем део омладине, да прођу "средњу школу и факултет" како би Србија била држава у правом смислу речи, и како би одбранили све наше угрожене националне интересе (од окупаторског Авноја па до пада Србске Крајине и отетог Косова) и стигли до економско-социјалног опоравка.Само инсистирање на функционисању институција, а без промене духа нације, је такође заблуда. Зато мислимо да није чак довољна ни јасна идеолошка профилисаност већ поред тога и припадност Православној Цркви која је уствари најјача институција на свету јер је то Тело Христово, Богочовечански организам. Ако је народ под анатемама древних Светих Отаца због јереси екуменизма, онда ни права идеологија ту не помаже јер од великих народа траже се велика дела, а ко је на то сада спреман?
Дакле, тек нас чека права борба, како на личном тако и на националном плану: "да створимо Отаџбину праву".
Молитва, метаније и остали подвизи, национални рад кроз неку организацију као што је наш покрет "Све за Отаџбину!" и наше Хришћанско Братство Крста, а можда ће бити и неопходно уједињавање свих сличних националних органиазација и појединаца у неки нови Национални Строј или Фронт, како Бог да. То је наш пут и само уз Божију помоћ и благослов можемо победити!
+++
Нема коментара:
Постави коментар