Примо де Ривера: Слава Шпанији!

 

Шпанска Фаланга за окупљање националистичке синдикалистичке офанзиве познатија под именом Фаланга била је десничарска политичка партија коју је 1933. године основао Хосе Антонио Примо де Ривера током постојања Шпанске републике. За разлику од осталих партија десне оријентације у Шпанији, Фаланга се темељила на републиканизму, модернизму и авангардизму, односно у духу раног италијанског фашизма.

По избијању Шпанског грађанског рата 1936. године, чланови Фаланге придружили су се националистима на челу с Франсиском Франком. Њен оснивач, Примо де Ривера, осуђен је на смрт од шпанске републиканске владе након губитка имунитета у парламенту, те је тако постао мученик фалангистичког покрета. Током рата, 60% предратног чланства Фаланге изгубило је живот. Од 1938. све синдикалне организације стављене су под управу Фаланге.

 (извор: Википедија)

...

У наставку ми износимо део политичког програма Шпанске Фаланге о управљању државом: 

„То је оно што жели Шпанска Фаланга. Да би то постигла, позива у нови крсташки поход све Шпанце који желе васкрсење једне велике, слободне, праведне и праве Шпаније. Они који крену у овај крсташки рат морају бити предани служењу и жртви. Морају прихватити живот као војевање: дисциплину и опасност, самопрегор уз одбацивање сваке таштине, зависти, лењости и клеветања. 

У исто време служиће тој идеји радосно и часно. Сила је допуштена када се њом брани идеал који је оправдава. Истина, правда и отаџбина биће брањени свом жестином када се силом – или из заседе – на њих удари.  Али, Шпанска Фаланга никада неће користити силу као инструмент угњетавања.  Лажу они који најављују – рецимо, радницима – фашистичку тиранију. 

Све што је сноп или фаланга значи јединство, братску и одважну сарадњу, љубав.

Шпанска Фаланга, букнула из љубави, постојана у вери, знаће да војнички врати Шпанију Шпанији.“

Исусова молитва и друге молитве на бројанице

Исусова молитва - кључ духовних радости као што пише у наслову истоимене књиге џепног издања објављеног од стране манастира Лепавина. У наставку је текст преузет са сајта београдске Саборне цркве о Исусовој молитви и осталим молитвама на бројанице.

Као што многи Свети Оци кажу да је "молитва дисање душе" и да именом Исусовим се одагнају све демонске силе, сматрамо ову молитвом пречицом до Неба што потврђују искуствено многи делатељи и уопште пракса Цркве Христове.

У многим делима (нпр. Добротољубље, Лествица, итд.) је детаљно описано о Исусовој молитви али ми смо се задржали само на овом кратком тексту који је подесан за почетнике у вери и у молитвеном подвигу.

Потрудимо се у овом, за све праве хришћане, најважнијем животном послу који води у вечни живот!

"Молитва помоћу бројаница један је од најстаријих начина молитве, који су нарочито неговали православни монаси. Саме бројанице имају символички карактер. Обично су црне боје и тиме нас упућују да водимо трезвен и озбиљан живот у непрестаном покајању. Бројанице су исплетене од чисте овчије вуне, што нас подсећа да смо ми словесне овце Доброг Пастира Господа Христа који је сам као Јагањац Господњи пострадао за нас и избавио нас од вечне смрти. Мале бројанице обично имају 33 чворића. Постоје и веће бројанице од по 50, 100 или 300 чворића. По једном старом предању, био је један монах који је желео да начини вунену бројаницу да би одбројавао своје молитве, али ђаво му је стално развезивао чвориће које би исплео. Једном му се јавио анђео и научио га да плете чворић који се састоји од седам уплетених крстова. То је један од најкомпликованијих чворова на свету. Овакву бројаницу ђаво није могао да расплете.     Како се молимо помоћу бројаница   Поред молитва које се налазе у молитвенику и редовно се читају у одређено доба дана, Црква Христова благосиља својим верницима да све своје молитве могу надопунити или заменити кратким молитвама које се више пута учестало и сабрано понављају. Оне нам омогућавају и помажу да се лакше саберемо умом на саме речи молитве како нам ум не би лутао.   Како, дакле, да започнемо молитву? Сабравши мисли, узмемо левом руком куглицу бројанице (или крстић), држећи је лагано између палца и кажипрста. Осенимо се знаком Часног крста десном руком и тихо почнемо одбројавајући сваку поједину молитву једним чворићем. Најчешћа молитва којом се молимо "на бројанице" је тзв. ИСУСОВА МОЛИТВА која гласи:   ГОСПОДЕ, ИСУСЕ ХРИСТЕ, СИНЕ БОЖЈИ, ПОМИЛУЈ МЕ ГРЕШНОГА!   или у краћем облику:   ГОСПОДЕ, ИСУСЕ ХРИСТЕ, ПОМИЛУЈ МЕ!   ИСУСОВА МОЛИТВА је најважнија молитва сваког православног хришћанина. Она по црквеним правилима може да замени све друге. Будући освећена самим именом Христа Бога, она у наше срце низводи божанску благодат и уноси неисказани душевни мир када се учестало понавља. Многи православни хришћани толико су се навикли на ову молитву да непрестано имају у свом срцу и на уснама име Исуса Христа, па чак и за време сна, јер када се човек навикне на њу честим изговарањем, она постаје механизам који се одвија као нпр. процес дисања. Највећа сила ове молитве лежи у самоме имену ИСУСА ХРИСТА, које изгони из нашег срца сваку сметњу и немир и уноси божански мир.   Поред ИСУСОВЕ МОЛИТВЕ уобичајено је да се хришћани моле и Пресветој Богородици и светитељима и то на следећи начин:   ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦЕ, СПАСИ МЕ ГРЕШНОГА!   СВЕТИ (име светитеља) МОЛИ БОГА ЗА МЕНЕ ГРЕШНОГА!   Помоћу бројанице можемо да се молимо за своје ближње, свој народ и то тако што на првом чворићу бројанице изговоримо следеће речи:   ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, ПОМИЛУЈ СЛУГУ (слуге, слушкињу, народ) СВОГА _________ (име или више имена са списка), а на осталим чворићима не понављамо име онога за кога се молимо ако их има више, веће говоримо:   ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, ПОМИЛУЈ ПОМЕНУТЕ СЛУГЕ СВОЈЕ!   Такође, можемо да се молимо и за упокојене сроднике:   ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, УПОКОЈ ДУШЕ УСНУЛИХ СЛУГУ СВОЈИХ ... (имена). А даље: ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, УПОКОЈ ДУШЕ ПОМЕНУТИХ СЛУГУ СВОЈИХ!   Када смо сами, добро је да изаберемо неко тихо место и да речи молитве говоримо шапатом. Православни хришћани најчешће се моле стојећи пред иконама и упаљеним кандилом, али могу да се моле и седећи или лежећи када смо телесно исцрпљени или болесни. Корисно је да се после сваке изговорене молитве прекстимо. На тај начин се наша пажња лакше веже за речи молитве. Међутим, молитва "на бројанице" може да се практикује на сваком месту и у свакој ситуацији: у аутобусу, возу, чекаоници, приликом шетње или чак разговора у коме не учествујемо. Многи хришћани пред спавање осене крстом своју постељу и легну у кревет заједно са бројаницом тихо се молећи док не заспе. Ујутро, када се пробуде, одмах се лате бројанице и тако започну дан молитвом.   Веома је корисно одвојити увече пред спавање и ујутро по буђењу одређено време које ћемо посветити молитви "на бројанице". Апостол Павле нас учи да се "молимо непрестано". Свакако, када смо у друштву, не можемо се молити на исти начин као када смо сами. У том случају не треба привлачити пажњу накаквим "чудноватим" понашањем, већ напросто ћутећи у себи изговарати молитву, пратећи је неприметно окретањем бројанице. Молитва се у себи може сасвим лако вршити покретањем језика при затвореним устима и мисленим праћењем речи молитве. Укратко речено, можемо се молити увек и свугде, а да то нико други не зна осим Бога коме се молимо и нас самих. Свако намерно привлачење пажње других људи око нас страно је духу истинске молитве коју морамо да вршимо у покајању и смирењу, скромно и тихо у "тајној одаји срца свога".   Приликом молитве "на бројанице" Свети Оци апсолутно забрањују било какво маштање и замишљање слика. Наша пажња мора искључиво бити сабрана на речи молитве. То се постиже упорним трудом и вежбањем пажње, али и полаганим произношењем молитве без журбе да што пре постигнемо одређени број. Бог чује и услишава само ону молитву која се сабрано врши. Ипак, пажњу је тешко одмах постићи и зато се саветује да се молитва и у тренуцима расејаности изговара, јер учесталим понављањем наш ум се постепено навикава на молитву и тако стиче пажњу у молитви. Заправо, најбољи начин да се научимо молитви јесте да одлучимо да је понављамо без обзира да ли успевали да се саберемо или не. Као што кап по кап воде може да издуби и најтврђи камен тако и учесталост молитве, без обзира колико нам она још била расејана, може да доведе до чисте и сабране молитве. Бројаница се може у тренуцима када је не користимо држати у џепу, или ако је мала око руке. Ипак, није лепо привлачити пажњу својим бројаницама, а поготово играти се њима прстима у доколици. Оне служе искључиво за молитву, а не за игру или за украс. Према бројаницама смо дужни да имамо долично поштовање. Монаси и монахиње који плету бројанице и сами се моле за време свог рада и зато су бројанице плод молитве и њом су освећене.   Зато, браћо и сестре, прионимо на молитву Господу Исусу Христу и његовим светима за себе и за своје ближње, како бисмо за време овога краткога земаљскога живота задобили божанску благодат Светога Духа и удостојили се вечне награде на небесима. Господ је увек са нама, на сваком месту, јер Он нас учи да је Царство небеско у нама, у нашим срцима. Дакле, потребно је само да ми увек будемо са Њим кроз Молитву и друге свете врлине. Немогуће је стећи ниједну хришћанску врлину без благодати Божије, а њу добијамо првенствено молитвом. Зато је МОЛИТВА – ЦАРИЦА ВРЛИНА, која нас узводи ка самоме Богу и сједињује са њим".

Свети Исак Сирин о гордости

 

Гордост је један од седам великих смртних грехова. Због гордости је пао први човек Адам, пали су трећина небеских анђела и постали демони. Гордост је данас у овом модерном свету итекако заступљена међу људима. 

О овом смртном греху су писали многи Свети Оци, ми овде представљамо само делић тога од Светог Исака Сирина.

О гордости:

"Искушења, каква по Божијем допуштењу долазе на бестидне људе који су у мислима својим надмени пред благошћу Божијом и својом је гордошћу ражалошћују су следећа: очигледна демонска искушења, која превазилазе границу душевних снага; одузимање силе мудрости коју људи поседују; жарко осећање блудне мисли у себи, која им долази по Божијем допуштењу ради смиривања њихове охолости; лака раздражљивост, жеља да се све постави по својој вољи, за препирањем речима, осуђивање, презир срца (срце које све презире и запоставља); потпуна заблуделост ума, хула на име Божије, лудачке, достојне смеха, или боље речено суза, мисли; и то што их људи запостављају, што њихова част постаје ништавна, и што им се, јавно и тајно, на разне начине, наноси срамота и поруга од демона; жеља да опште са светом и да му се обраћају, да непрестано говоре и неразумно празнослове, да увек за себе траже нешто ново, а такође и лажна пророштва и обећања која у многоме превазилазе снаге. И то су душевна искушења. 

Телесним искушењима припадају: болести од којих човек увек болује, замршени, тешко разрешиви догађаји, свакодневни сусрети са рђавим и безбожним људима; или пак човек пада у руке насилника или његово срце изненада и без икаквог разлога осећа страх, или често трпи страшне, за тело погубне падове са стена, са високих места или нечега сличног; или, најзад, осећа оскудицу у ономе што помаже срцу Божанском силом и надањем вере; краће речено, све што је немогуће и што превазилази снаге сустиже и њих саме и оне који су им блиски. Све то, што смо изнели и набројали, спада у искушења гордости. 

Она се зачињу у човеку онда када он почне самоме себи, у сопственим очима, изгледати мудар. Њему се све ове недаће дешавају сразмерно томе колико је таквих гордих помисли усвојио. Према томе, по врсти својих искушења закључи о путевима истанчаности свога ума. Ако увидиш да су нека од ових искушења повезана са раније наведеним искушењима, знај да, колико их имаш, толико је у тебе продрла гордост. 

Послушај још и о другом начину (тј. о начину да се изведе закључак о искушењима): свака таква околност и свака патња, ако није праћена трпљењем, служи двоструком мучењу, јер трпељивост у човеку одвраћа несрећу, док је малодушност мајка мучења. Трпљење је мајка утехе и нека сила која се обично рађа из широкогрудости. Човеку је тешко да у својим патњама открије ту силу без Божанског дара који се задобија непрекидном молитвом и проливањем суза. 

Када је Богу угодно да човека изложи већим патњама, допушта му да падне у руке малодушности. Она у човеку рађа силу унинија која га обузима, у коме он осећа потиштеност душе и то је укус геене; овде се на човека наводи дух бесомучности, из кога проистиче хиљаду искушења: збуњеност, раздражљивост, хула, жаљење на судбину, изопачене помисли, пресељавање из једне земље у другу и сл. Ако се запиташ шта је узрок свему томе, рећи ћу ти: твоја лењост, јер се ниси потрудио да се од тога исцелиш. Постоји један лек за све то и само уз његову помоћ човек у својој души брзо налази утеху.

Какав је то лек? Смиреноумље срца. Без њега нико не може порушити преграду (снагу) ових зала: ускоро ће открити да су га надвладале несреће. 

Немој се гневити на мене зато што ти говорим истину.Ти ниси тражио смиреноумље свом својом душом. Али, ако хоћеш, ступи у његову област и видећеш да ће те оно ослободити од твога зла, јер ти се по мери смиреноумља даје трпљење у несрећама, а по мери трпљења олакшава се терет твојих патњи и добијаш утеху; по мери утехе увећава се твоја љубав према Богу, а по мери љубави, увећава се и твоја радост у Духу Светом.

Милосрдни Отац наш када благоизволи да Својим истинским синовима олакша искушење, Он их не лишава тог искушења него им у искушењима даје трпљење. Сва ова блага они примају руком трпљења свога ради усавршавања својих душа. Нека и нас, по благодати Својој, удостоји Христос Бог да у захвалности срца претрпимо свако зло из љубави према Њему! Амин."

                                                                                          +++

Преподобни Исаак Сиријски(Сирин), 28.01./10.02.

Црква га слави 28.јануара (по старом календару). Из града Ниниве, због светости свог живота изабран силом за епископа. Смирења свога ради напустио епископство и удаљио се у пустињу због подвига. Саставио је на стотине дела о духовном животу из личног искуства. Несравњив као психолог и духовник. Поштован од многих Отаца. Упокојио се у старости, крајем  7.века.

"Ми нисмо никад клонули духом, мада су тешки часови наши..."

 

Борбена песма Србских добровољаца (тзв. Љотићевци) из Другог светског рата:

 Ми нисмо никад клонули духом

  Ми нисмо никад клонули духом,

мада су тешки часови наши,

наша су срца препуна вере,

зато се нико патњи не плаши.

рефрен: Један за све, сви за једнога,

лозинка наша: смрт или славу,

Боже дај нам снаге,

да створимо Отаџбину праву!(2x)

 И где год будеш отиш`o друже,

на исток запад север ил` југ,

нека те једна мисао води,

да увек будеш највернији друг.

рефрен: Један за све, сви за једнога,

лозинка наша: смрт или славу,

Боже дај нам снаге да,

створимо Отаџбину праву!(2x)

 Сећај се увек палих другова,

нек мисао на њих успомене буди,

њихово име пронеси свуда

и кажи свима да су били људи.

рефрен: Један за све, сви за једнога,

лозинка наша: смрт или славу,

Боже дај нам снаге,

да створимо Отаџбину праву!(2x)

 

Иван Иљин: О хришћанском национализму (2.део)

 

Иван Иљин - руски мислилац, политичар, филозоф и идеолог Белог покрета из 20. века.

О хришћанском национализму (2.део):

"...И тако, национализам је дубоко и страсно осећање, истинско у суштини и драгоцено у стваралачком односу-да је мој народ примио дарове Духа Светога, да их је он примио својим инстинктивним осећањем и стваралачки их применио по своме, да је као последица тога, снага његова велика и призвана у будуће ка великим стваралачко-културним делима, да због тога моме народу доликује култура „само-сталност(само-стајање)“ као залог величине (Пушкин) и независност национално-државног постојања. И у том осећању, истинском и дубоком, хришћанин има право и не подлеже осуди. То осећање обухвата целу његову душу и оплођује његову културу. 

Национално осећање је љубав за историјско-духовни лик и за стваралачки чин свога народа. 

Национализам је вера у Богом дану благодатну силу свога народа а тиме и у његово призвање. 

Национализам је воља за његов стваралачки процват у даровима Светог Духа. 

Национализам созерцава свој народ пред лицем Божијим, созерцава његову душу, његове таленте, недостатке, његову историјску проблематику, његове опасности и његове саблазни.

Национализам је систем поступака, који произилазе из те љубави, из те вере, из те воље, из тог созерцања (умног следовања-контемплације). Ево зашто истински национализам није тамна, антихришћанска страст, него је он духовни огањ, који узводи човека ка жртвеном служењу, а народ ка духовном процвату. 

Хришћански национализам је усхићење од созерцавања свог народа у плану Божијем, у даровима Његове благодати у путевима Његовог Царства. То је благодарење Богу за те дарове, али оно је и туга за свој народ, ако народ није на висини тих дарова.

У националном осећању је извор духовног достојанства, националног, а кроз то и свога личног. У њему је извор јединства, јер нема дубљег и снажнијег јединства него пред лицем Божијим. 

У њему је извор правне свести, тога осећање своје исправности у најдубљем и коначном смислу, осећање своје безусловне повезаности и обавезности, свог дома и своје храбрости и верности.Национализам учи и смирењу (скромности пред Богом) у созерцавању слабости и падова свога народа (сетимо се покајних стихова Хомјакова о Русији). 

Национализам отвара човеку очи и за националну своје образност других народа, он нас учи да не презиремо друге народе, него да поштујемо њихова духовна достигнућа и њихово национално осећање: јер и они имају приступ ка даровима Божијим и они их примењују на исти начин. 

Тако осмишљен национализам учи човека да је безнационалност -духовна неутемељеност и неплодност, да је интернационализам-духовна болест и извор саблазни и да је над-национализам доступан само истинском националисти. 

Јер створити нешто вредно за све народе може само онај који се утврдио у стваралачком чину свога народа. „Светски гениј“ је само и пре свега национални гениј, а покушај да се постане велики из интернационализма и да се живи у његовој атмосфери давао је и даваће само умишљене и естрадне „знаменитости“ или пак планетарне злочинце.Истинска величина је утемељена у националном тлу. 

Истински геније је националан. Бесмислено је говорити да националиста „мрзи и презире друге народе.“ Мржња и презир уопште не чине суштину национализма, они могу да се сједине са свим ако је људска душа зла и завидна. Истина је, има и националиста који се предају таквим осећањима. 

Али могуће је изопачити све и злоупотребити све. Злоупотребити је могуће: гимнастику, отров, слободу, власт, знање, љубав, уметност, суд, политику и чак и молитву, па ипак нико и не помишља да забрани и искорени све то само зато што неки људи прихватају изопачене облике за једино могуће, а здраве облике уопште не примећују...

Да ли је могуће волети своју Цркву и не презирати друге вероисповести? Наравно да је могуће. И ето тај хришћански благородни дух могућ је и у национализму. Да ли је могуће волети своју породицу и као последица тога не хранити презир и мржњу према другим породицама? И ето тај хришћанско-братски дух  могућ је и код национално мислећих људи. Баш тај дух и лежи у основи хришћанског национализма. 

Код истинског поимања национализма религиозно осећање и национално осећање не одбијају једно друго и не супростављају се, него се уједињују и образују животно и стваралачко јединство из којега и у крилу којега израста- национална култура.

То не значи да народ постаје предмет религиозног обожавања, а да се идеја Бога изводи на ниво земаљске нације. Народ није Бог и његово обоготворење је богохулно и греховно. 

Бог је изнад земаљских подела – расних, језичких, душевних и историјских. Али народ треба да се стави пред лице Божије и силе његове треба да буду облагодаћене одозго. И ако се то десило и ако је то препознато, тада живот народа добија религиозни смисао, а религија налази себи достојан простор за живот у националном духу.   

 Целокупно постојање и историја народа осмишљава се  као самостално и и својеобразно служење Богу: примање дарова Светог Духа и њихово увођење у националну културу. 

Тако – народ није Бог али су силе његовог духа од  Бога. Пут његове историјске борбе и страдања је пут узлажења ка Богу. И тај пут је драгоцен и свештен за сваког националисту. И осећајући то, он исповеда да је Отаџбина свештена, и да њоме треба живети, да се за њу треба борити пред лицем Божијим, а ако треба и умрети.

Хришћански национализам мери живот свога народа и достојанство свога народа религиозном мером: идејом Бога и Христа, Сина Божијег. Баш та мера учи хришћанског националисту безусловној преданости и безусловној верности, и она га учи наднационалном созерцању људске васељене и васељенском братству људи. 

Истинско васељенско осећање не само да не одриче национализам, него израста из њега и јача га, и тиме истински националиста може да ступи у васељенско братство само као живи представник свога народа и његовог духа. 

Тај духовни чин којим народ ствара своју културу је национални чин, он ниче у националној историји, он има особиту националну структуру, он ставља свој печат на све садржаје националне културе. Могуће је то и не приметити како од стране појединца тако и од стране народа. Али то остаје и живи. 

Код сваког народа постоји одређен степен духовне зрелости, на којем он постаје свестан особености свог националног духа и своје националне културе и разумева да их је добио одозго као дарове и да их он усваја, прима и оваплоћује својеобразно. 

Тада нација подиже свој религиозни смисао, а национална култура утврђује се на оба (досада неосвешћена) религиозна корена.

Религиозна вера се осмишљава национализмом, а национализам узводи себе ка Богу. 

Ово су основе хришћанског национализма.“

                                                                         

* * *

Иван Иљин: О хришћанском национализму (1. део)

 

Иван Иљин - руски мислилац, политичар, филозоф и идеолог Белог покрета из 20. века.

О хришћанском национализму (1.део):

«...Културу не ствара један човек. Она припада многим људима, духовно обједињеним међу собом. Свака два друга стварају у свом општењу одређени културни ниво и стварају одређене културне садржаје.Тако је у свакој породици, у сваком друштву, у свакој организацији, у сваком сталежу и у сваком народу.

Људи ce не сједињују случајно једни са другима: њих једне ка другима привлаче сличности духовних и материјалних интереса; из те сличности настаје општење , дуго општење им повећава узајамну сличност, и ако општење носи стваралачки карактер, тада расте и узајамна привлачност и јача веза.

Ta веза утврђује се традицијом која се предаје из пoкoлења у поколење. Тако постепено настаје једна и свима заједничка култура.

Најдубље јединство људи ниче из духовне сродности, из сличног духовног склопа и начина живота, из сличне љубави ка појединачном и општем, из једне судбине која повезује људе у животу и смрти, из једног созерцања, из једног језика, из исте вере и из заједничке молитве. Управо је такво национално једин­ство људи.

Национално осећање не само да не противуречи хри­шћанству, оно добива од њега виши смисао и основу, јер оно изграђује јединство људи у Духу и љубави, и повезује срца ка оном што је највише на Земљи - ка даровима Светог Духа, који се дарују свакоме народу и које сваки народ на cвoj нaчин примењује у историји и у културном стваралаштву.

Ето зашто је хришћанска култура остварива на земљи баш као национална култура, a национализам не подлеже осуди него стваралачком и радосном прихватању.

Сваки народ има инстинкт који му је дан од природе (а то значи и од Бога), и дарове Духа који се на њега изливају из Творца свега. У сваком народу инстинкт и Дух живе на свој начин и граде драгоцену својеобразност.

Тако сваки народ на свој начин ступа у брак, рађа се, болује и умире, на свој начин ленствује и ради, газдује и одмара се, тужи, плаче и очајава, смеје се и радује се, по своме хода и плеше, по свом пева и ствара музику, по своме декламује, шали се и држи говоре, по своме посматра, созерцава, и слика, пo своме истражује, препо­ знаје, расуђује и доказује, пo своме сиротује, чини добро и прима госте, пo своме гради куће и храмове, пo своме се моли и чини херојске подвиге, пo своме ратује...

Он се на свој начин узноси и пада духом, на свој нaчин организује.

У свакога народа је другачије, своје осећање права и праведности, други карак­тер, друга дисциплина, различита представа о моралном иде­алу, друга политичка визија и други државнички инстинкт.

Речју: у свакога је народа други и особит склоп душе и духов­но-стваралачки чин.

И кoд свакога је народа нарочита национал­но-рођена, национално-ношена и национално-отстрадана култура.

Тако је то и од природе и од историје. Тако је и у инстинкту и у духу и у свему културном стваралаштву... Тако је нама свима дано од Бога. И тo je добро. To je дивно. И никада није било осуђено у Светом Писму. Различите су траве и цветови у пољу. Различи­ то je дрвеће, воде и облаци. "Друга је слава сунцу, друга месецу, друга звездама, и звезде се од звезде разликују у слави" (1. Кор 15,41).

Богат и прекрасан је врт Господњи, обилује врстама, блешти облицима, сија и радује се различитошћу. И свакоме народу доликује да буде, и да се поноси својом лепотом и да слави Бога - на cвoj начин, и у самој тој различитости облика већ се узноси слава Творцу. И треба бити духовно слеп и глув пa тo не видети.

Мисао - да се избрише та многообразност слављења Бoгa, да се избрише то богаство историјског врта Божијег да се сведе све на мртви и једнообразни кaлyп, нa "униформу", на једнакост зрнца песка, на безразличност након што је већ у свету просијала духовна разноликост - може да се роди само у болесној души, као последица злокобног и пуног зависти грча, или у мртвом и слепом разуму.

Таква плитка и офуцана, анти­ културна и разорна идеја била би истинско појављивање безбо­жништва. Црпети такву идеју из Хришћанства, из Еванђеља, за православне je тo савршено немогуће.

Јер Хришћанство је даровало свету идеју личне и бе­смртне душе, индивидуалне пo свом дару и пo својој одговор­ности, засебне у греху, активне у покајању и љубави т.ј. идеју метафизичке својеобразности човека.

Сагласно тиме идеја мета­ физичке својеобразности народа је само верно и доследно разви­ јање хришћанског става.

Преподобни Серафим Саровски говорио је да cе Бог брине о сваком човеку као да је тo једини човек... To je речено о личносном човеку, a о индивидуалном народу? Зар се о њему Бог у потпуности не брине? Одбацује га, исуђује и проклиње?

Сваки љиљан одева у различиту и дивну одећу, сваке cе небеске птице сећа и храни је, и све власи нa глави човека пребраја a својеобразност народног живота проклиње као принцип зла, и одбацује као грех и ругобу? Може ли хри­шћанин да се придржава таквих ставова?

Сваки народ служи Богу онако како најбоље зна- целом својом историјом, целом културом, целим својим трудом и певањем својим. Један народ служи стваралачки и цвета духов­но, a други нестваралачки и духовно пропада.

Постоје и такви народи кojи престају да служе Богу и постају отпад историје, и постоје такви народи који се у свом малом и сиромашном-бес­помоћном служењу гace нe досегавши никада процват. A пос­тоје и тaкви који могу да реализују своје служење само под вођством другог духовно јачег народа..."

"Више вреди Шипчић Владе но Титове три бригаде!"

Владо Шипчић је био србски четнички командант, који је остао упамћен као последњи преостали четник из Другог светског рата. Рођен је 12. маја 1924. у целу Мала Црна Гора на Дурмитору, Краљевина Југославија. Убијен је 29. јула 1957. године. Шипчићеву четничку групу су побије јединице Државне безбедности ФНРЈ јула 1957. у околини Пљеваља. Тада је имала само седам чланова.Шипчић је приступио Југословенској војсци у Отаџбини (ЈВуО) 1941. године. У то време био је млад војник, имао је само 17 година. Током 1943. године, постао је најмлађи официр у четничким јединицама, који је водио борбе на просторима Црне Горе, Босне и Херцеговине. Владо је легенда србског народа,који је био изузетно омиљен код Срба као оличење правде и слободе, човек који је остао веран србској традицији, вери, Краљy и Oтаџбини до последње капи своје крви. Владимир је био последњи четник који је остао да се бори против Јосипа Броза и његовог комунистичког режима. Шипчић се пуних шеснаест година борио против комуниста, хајдуковао је 12 година после Другог светског рата. Живео је по пећинама и шумама. Cкривао се у крајевима око тромеђе Босне и Херцеговине, Црне Горе и Србије. Више од 10 година је владао страх у тим крајевима због њега.

Због брдовитог терена и густе шуме, комунистичка полиција и војска га нису могле наћи. Ударао је и нападао неочекивано на разним местима и од власти отимао храну и остале потрепштине које је делио са својим јатацима. Обичном народу није никад ништа нажао направио, само су се они који су били у партизанима од њега бојали. Веровало се да је јачи од војске и полиције и да му ништа не могу. Никако нису могли открити где се налазиo, јер је стално мењао терен и ударао тамо где су се најмање надали. Приче о његовом лукавству, храбрости и надљудској снази су невероватне, што га је учинило легендом тих крајева.Познат је случај када је био опкољен од стране ОЗНЕ и сатеран на литицу испод које је била провалија и ток реке Дрине. Немајући избора, одлучио се на скок са огромне висине у набујалу Дрину, a који је успео чак и да овековичи фотографијом једaн агент ОЗНЕ, који се налазио на другој страни реке. Приликом те акције, тројица његових сабораца су убијена, али је он тим скоком успео да избегне сигурну смрт. Под огромним притиском јавности, комунистичка полиција је дошла у очајну ситуацију. Како то да један човек може да надмудри и надјача читаве војне и полицијске структуре? Половином јула месеца 1957. године, кренула је најобимнија потера за последњим четником по брдима у околини Бијелог Поља. Издао га је рођак његовог покојног саборца, Милан Павловић, који је одвео агенте ОЗНЕ до скровишта.

27. јула, у раним јутарњим часовима, Владимир је лоциран у једној пећини дубоко у шуми. Тако опкољен, пружао је последњи отпор душманима, одбијајући њихов предлог да се преда. У тренутку када му је преостало свега два метка у пиштољу, свестан да се нашао у безизлазној ситуацији, сам себи пресуђује. Владо Шипчић је био је последњи Краљев војник. Пре њега ликвидирани су сви припадници његове чете.

Његова група је била у саставу:

Kомандант Владимир Шипчић
Божо Бјелица
Српко Меденица
Иван Шљукић
Момчило Дакић
Мирко Ковачевић
Милан Матовић
Блашко Јегдић

Вечна им слава и хвала! 

(извор Србин.Инфо)

Наша примедба: Овај истински народни херој Владо Шипчић борио се против комунистичког зла до задњег тренутка. Самоубиство које је извршио не може се сматрати као израз неког његовог очајања већ да не би допао у руке овим сатанским мучитељима који су вршили најмонструозније злочине уз мучења и силовања својих жртви, те је Владо поступио по угледу на неке свете хришћанске мученике који су хитали у смрт да би избегли оскрнављење својих тела (које су за хришћане храм Божији).