Иван Иљин - руски мислилац, политичар, филозоф и идеолог Белог покрета из 20. века.
О хришћанском национализму (2.део):
"...И тако, национализам је дубоко и страсно осећање, истинско у суштини и драгоцено у стваралачком односу-да је мој народ примио дарове Духа Светога, да их је он примио својим инстинктивним осећањем и стваралачки их применио по своме, да је као последица тога, снага његова велика и призвана у будуће ка великим стваралачко-културним делима, да због тога моме народу доликује култура „само-сталност(само-стајање)“ као залог величине (Пушкин) и независност национално-државног постојања. И у том осећању, истинском и дубоком, хришћанин има право и не подлеже осуди. То осећање обухвата целу његову душу и оплођује његову културу.
Национално осећање је љубав за историјско-духовни лик и за стваралачки чин свога народа.
Национализам је вера у Богом дану благодатну силу свога народа а тиме и у његово призвање.
Национализам је воља за његов стваралачки процват у даровима Светог Духа.
Национализам созерцава свој народ пред лицем Божијим, созерцава његову душу, његове таленте, недостатке, његову историјску проблематику, његове опасности и његове саблазни.
Национализам је систем поступака, који произилазе из те љубави, из те вере, из те воље, из тог созерцања (умног следовања-контемплације). Ево зашто истински национализам није тамна, антихришћанска страст, него је он духовни огањ, који узводи човека ка жртвеном служењу, а народ ка духовном процвату.
Хришћански национализам је усхићење од созерцавања свог народа у плану Божијем, у даровима Његове благодати у путевима Његовог Царства. То је благодарење Богу за те дарове, али оно је и туга за свој народ, ако народ није на висини тих дарова.
У националном осећању је извор духовног достојанства, националног, а кроз то и свога личног. У њему је извор јединства, јер нема дубљег и снажнијег јединства него пред лицем Божијим.
У њему је извор правне свести, тога осећање своје исправности у најдубљем и коначном смислу, осећање своје безусловне повезаности и обавезности, свог дома и своје храбрости и верности.Национализам учи и смирењу (скромности пред Богом) у созерцавању слабости и падова свога народа (сетимо се покајних стихова Хомјакова о Русији).
Национализам отвара човеку очи и за националну своје образност других народа, он нас учи да не презиремо друге народе, него да поштујемо њихова духовна достигнућа и њихово национално осећање: јер и они имају приступ ка даровима Божијим и они их примењују на исти начин.
Тако осмишљен национализам учи човека да је безнационалност -духовна неутемељеност и неплодност, да је интернационализам-духовна болест и извор саблазни и да је над-национализам доступан само истинском националисти.
Јер створити нешто вредно за све народе може само онај који се утврдио у стваралачком чину свога народа. „Светски гениј“ је само и пре свега национални гениј, а покушај да се постане велики из интернационализма и да се живи у његовој атмосфери давао је и даваће само умишљене и естрадне „знаменитости“ или пак планетарне злочинце.Истинска величина је утемељена у националном тлу.
Истински геније је националан. Бесмислено је говорити да националиста „мрзи и презире друге народе.“ Мржња и презир уопште не чине суштину национализма, они могу да се сједине са свим ако је људска душа зла и завидна. Истина је, има и националиста који се предају таквим осећањима.
Али могуће је изопачити све и злоупотребити све. Злоупотребити је могуће: гимнастику, отров, слободу, власт, знање, љубав, уметност, суд, политику и чак и молитву, па ипак нико и не помишља да забрани и искорени све то само зато што неки људи прихватају изопачене облике за једино могуће, а здраве облике уопште не примећују...
Да ли је могуће волети своју Цркву и не презирати друге вероисповести? Наравно да је могуће. И ето тај хришћански благородни дух могућ је и у национализму. Да ли је могуће волети своју породицу и као последица тога не хранити презир и мржњу према другим породицама? И ето тај хришћанско-братски дух могућ је и код национално мислећих људи. Баш тај дух и лежи у основи хришћанског национализма.
Код истинског поимања национализма религиозно осећање и национално осећање не одбијају једно друго и не супростављају се, него се уједињују и образују животно и стваралачко јединство из којега и у крилу којега израста- национална култура.
То не значи да народ постаје предмет религиозног обожавања, а да се идеја Бога изводи на ниво земаљске нације. Народ није Бог и његово обоготворење је богохулно и греховно.
Бог је изнад земаљских подела – расних, језичких, душевних и историјских. Али народ треба да се стави пред лице Божије и силе његове треба да буду облагодаћене одозго. И ако се то десило и ако је то препознато, тада живот народа добија религиозни смисао, а религија налази себи достојан простор за живот у националном духу.
Целокупно постојање и историја народа осмишљава се као самостално и и својеобразно служење Богу: примање дарова Светог Духа и њихово увођење у националну културу.
Тако – народ није Бог али су силе његовог духа од Бога. Пут његове историјске борбе и страдања је пут узлажења ка Богу. И тај пут је драгоцен и свештен за сваког националисту. И осећајући то, он исповеда да је Отаџбина свештена, и да њоме треба живети, да се за њу треба борити пред лицем Божијим, а ако треба и умрети.
Хришћански национализам мери живот свога народа и достојанство свога народа религиозном мером: идејом Бога и Христа, Сина Божијег. Баш та мера учи хришћанског националисту безусловној преданости и безусловној верности, и она га учи наднационалном созерцању људске васељене и васељенском братству људи.
Истинско васељенско осећање не само да не одриче национализам, него израста из њега и јача га, и тиме истински националиста може да ступи у васељенско братство само као живи представник свога народа и његовог духа.
Тај духовни чин којим народ ствара своју културу је национални чин, он ниче у националној историји, он има особиту националну структуру, он ставља свој печат на све садржаје националне културе. Могуће је то и не приметити како од стране појединца тако и од стране народа. Али то остаје и живи.
Код сваког народа постоји одређен степен духовне зрелости, на којем он постаје свестан особености свог националног духа и своје националне културе и разумева да их је добио одозго као дарове и да их он усваја, прима и оваплоћује својеобразно.
Тада нација подиже свој религиозни смисао, а национална култура утврђује се на оба (досада неосвешћена) религиозна корена.
Религиозна вера се осмишљава национализмом, а национализам узводи себе ка Богу.
Ово су основе хришћанског национализма.“
* * *
Нема коментара:
Постави коментар