Свети Синод (састав из 2000. године), с лева на десно: митр. Хризостом Солунски, митр. Матеј Атички, митр. Григорије Месинијски, митр. Теодосије Фтиотидски и митр. Тит Козански
Објављујемо документа, из једног дела новије историје Цркве Христове, у којима Свети Синод предвођен митрополитом Григоријем Месинијским разобличава јерес "предвечне Цркве", и погрешно учење о личности и двају природа Господа нашег Исуса Христа, коју је пропагирао митрополит Хризостом Солунски. Иако веома учен и школован на познатим грчким универзитетима Хризостом је упао у мрежу ђавољу због своје гордости и духовне непажње. Прво је своју јерес уводио на веома "мала врата", као уредник црквених календара и једног епархијског часописа, тако што је кроз неколико речи у неким теолошким текстовима давао богословски сумњиве формулације, али и двосмислене, што се временом показало сасвим отвореним. Пошто у Цркви Христовој увек мора владати беспрекоран догматско-канонски поредак, и свака лаж се брзо открива јер потиче од оца лажи, наишао је на снажан отпор и убрзо је разобличен. Пружена му је шанса за покајање и да се одрекне свих ранијих неправославних ставова али он то није учинио и онда је рашчињен и анатемисан као и његова паклена јерес и сви који јој следују.
Ово поготово због тога што је та јерес основа свејереси екуменизма чији следбеници (а то су данас све Цркве "светског Православља") суштински признају Тројичног Бога као главу Цркве (иако формално кажу да је Богочовек Христос глава Цркве) да би се тако могла оправдати њихова безумна теорија да су сви људи, без обзира на вероисповедање, духовна деца једног Бога. Управо на томе се заснива екуменизам - религија антихришћанства.
+++
ЦРКВА
ИСТИНИТИХ
ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА ГРЧКЕ
СВЕТИ
СИНОД
Канцеларије: ул. Цариградска 22,
Руф, 118 54, Атина
Бр. предм. 22
Атина, 03/06/2005
ПАСТИРСКА
ОКРУЖНИЦА
“…oнај који је глава, Христос”
(Ефес. IV, 15)
РАДИ ПРОСВЕТЉЕЊА И
ПОНОВНОГ УТВРЂИВАЊА ИСTИНЕ
ПОСЛЕ САБЛАЗНИ
НАСТАЛЕ ИЗ ЈЕРЕТИЧКЕ
НОВЕ ЕКЛИСИОЛОГИЈЕ
БИВШЕГ МИТР. СОЛУНСКОГ ХРИСОСТОМА
“Пазите, стојте у
вери, мушки се држите, утврђујте се.”
(I посл.
Корин., XVI, 13)
АТИНА 2005
Чеда у Господу, драга и вазљубљена,
Благодат Господа нашег
Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа нека су са свима вама.
Прошло је већ више од две
године откако се, из разлога вере и Православља, али и због очувања христоимене
пастве, од тела Цркве, отцепио бивши митр. Солунски Хрисостом путем
АРХИЈЕРЕЈСКЕ ПОСЛАНИЦЕ од 08/12/2002, и то истрајавањем у својим новим
еклисиолошким јересима, у које још увек верује и које проширује новим
текстовима.
Чеда, у Господу,
драга,
Лета Спасовог 1999. издат је Приручник - календар наше Цркве, у који је
његов састављач, бивши митр. Солунски Хрисостом, самовољно укључио сопствени
подужи текст под насловом “ПРИРУЧНИК ПРАВОСЛАВНЕ ЕКЛИСИОЛОГИЈЕ”, препун
новаторских разматрања о Цркви, која су изазвала реакције како са наших
простора, тако и изван њих.
Од тада, током двогодишта
2000-2002. године, дошло је до великог потреса унутар христоимене пастве.
Тадашњи Свети Синод, који су сачињавали: председник Светог Синода,
високопреосвећени митрополит Месинијски г. Григорије, пречасни владика
Теодосије, пречасни владика Тит и бивши митр. Солунски Хрисостом, на својим
многобројним заседањима, покушао је да уразуми бившег митр. Солунског како би
одустао од својих јеретичких уверења, будући да је овај по Грчкој и по
иностранству издавао памфлете о “Цркви” јеретичког садржаја. Свети Синод је
тада позвао да, о овом питању, дају стручно мишљење православни богослови и
браћа, како би се решио проблем који је мучио Цркву.
08/02/2002 (по ст.
календ.) пред Светим Синодом, бивши митр. Солунски Хрисостом Митропулос, после
вишечасовног заседања, тек негде после поноћи, лицемерно је потписао документ
под насловом “ИЗЈАВА-ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ”, одричући се већег броја јеретичких
ставова објављених у календару о коме је реч.
На крају истог заседања
Синода одлучено је да председник Светог Синода, високопреосвећени митрополит
ППХ Месинијски г. Григорије, дâ налог одређеним особама да
саставе нацрт Пастирске окружнице о овом црквеном питању, а тај нацрт би био
поднет Светом Синоду. Заиста, 18/02/2002, председник Светог Синода је, у то
име, путем архијерејске посланице, наложио господи Ламбру Ктени, Димитрију
Скрети (богослову), Апостолију Вракати (богослову), Георгију Глецаку
(богослову), Атанасију Синцирми (богослову) и Панајотију Алексопулу, да саставе
нацрт окружнице о црквеном питању.
После тога, само је
четворица (4), од ових одређених, пристало на сарадњу при састављању нацрта
окружнице, а намерно су одсустовала двојица (2), то јест г. Георгије Глецакос и
Атанасије Синцирмас, који су се потчинили наредбама бившег митр. Солунског
Хрисостома. 27/03/2002 поднет је Светом Синоду нацрт Пастирске окружнице на
проучавање. Нажалост, међутим, бивши митр. Солунски је, од тада, на речима и у
делима, одступио од сваког логичког и црквеног реда. У прво време, почео је
јавно да оповргава своје исповедање - проповед од 08/02/2002, и то путем беседа
и приватних расправа.
Потом је, 28/04/2002,
издао свеску под насловом “ПРИМЕДБЕ НА НАЦРТ ОКРУЖНИЦЕ”, потписану од стране
истог и његових сарадника г. Глецака и Синцирме, којом је не само оповргавао и
брисао, и то званично, своје писано исповедање, већ је и покушао да представи,
преко злоупотреба и различитих изговора, нацрт окружнице као “јеретички”!
Свети Синод, како би се
супротставио тој тешкој ситуацији, састао се 03/07/2002 и одлучио да сазове
свештеничку конференцију, ради обавештавања свештенства и доношења даљих
одлука.
Свештеничка конференција
се састала 05/07/2002, и на њој су, огромном већином гласова, осуђене теорије и
дела бившег митр. Солунског, а писмено је потврђена окружница. Међутим, бивши
митр. Солунски је остао непоколебљиво при својим ставовима. Имајући за своје
истомишљенике, које попут ветроказа (по нахођењу) покреће, архимандрита
Ефтимија Епифанијуа, бившег његовог противника и мрзитеља, као и још два
свештеника.
Свештеничка конференција
се завршила, пошто је први отишао бивши митр. Солунски Хрисостом. Он је
затражио повлачење окружнице, називајући је “ђавољим писмом”, пошто је већ
увелико било очигледно његово отцепљење од тела Цркве.
Одмах ниже ми додајемо, и
ради историје, окружницу, која је измењена после захтева отаца и неке браће,
који су тада тражили, због сагласности и мира, још и поновно разматрање
окружнице. Тадашњи Свети Синод позитивно је одговорио и на овај братски захтев.
Тако, на основу текста
окружнице, негде су додата објашњења о неким предлозима, ради избегавања
њиховог погрешног тумачења, а негде је дошло до замене формулација, које су се
тицале еклисиологије екуменизма, а негде су,
поново, формулисане понеке реченице како би постале разумљивије. Такве
природе су биле све промене које су се десиле у вези са окружницом о којој је
реч, али које, притом, нису нанеле никакву измену што се тиче њене догматске
стране, а она гласи онако како следи на следећим странама.
ЦРКВА
ИСТИНИТИХ
ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА ГРЧКЕ
СВЕТИ
СИНОД
ПАСТИРСКА ОКРУЖНИЦА
УПУЋЕНА
Целој
христоименој пастви наше Православне цркве,
свештеницима,
монасима и лаицима
Чеда у Господу, драга и вазљубљена,
Благодат Господа нашег
Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа нека су са свима вама.
Амин.
“Будите
трезни и пазите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да
прождере” (I посл. Петр., V, 8). У овим
последњим данима, наш непријатељ, ђаво, употребљава свакакву вештину и свако
лукавство како би упрљао наше здраво мишљење о вери у Христа и о Христу, и тако
нас лишио благодати Божије, која за нас представља опасно оружје којим, једино,
можемо победоносно да му се супротстављамо.
Стога је ђаво, у последње
време, покушао да, од њега наметнуто, учење екуменизма засади у нашој Светој
Цркви. Због тога и ми, ваши духовни оци, будући у немиру, молимо вас и саборно
вам налажемо да бежите далеко од ове нове гује – екуменизма, који је страшни
лажни пророк из Откровења. Он управо има “два рога као у јагњета (да
би обмањивао попут вука у јагњећој кожи), и говори као аждаха” (Откров., XIII, 11).
У предговору вас подсећамо
да екуменизам припрема пут Антихристу, заједно са другим мрачним силама, које
за циљ имају глобализацију. То нарочито постиже унутар Светског савета цркава,
који има за циљ да уједини присталице свих јереси међу собом, као и са
православнима, како би сви заједно, као ЈЕДНА Црква и један народ, прихватили
на свом челу, као свог спаситеља и предводника, прљавог Антихриста.
Свакако знате за јеретичку
окружницу из 1920. године, према којој је јединство различитих хришћанских
Цркава нужно и намеће се, а управо због тога је и уведено “прихватање
јединственог календара ради истовременог празновања”, што се остварило 1924.
године. Међутим, пошто не сматрају задовољавајућим празнично јединство, они истовремено
припремају хришћанске душе како би прихватиле потпуно јединство.
“Еклисиологија” екумениста
узима за основу ону апостолску: “И Он (Христос) је глава телу Цркве” (Колош., I, 18), па пошто погрешно тумачи свако учење Светог Писма и Отаца
у вези с тим, представља Цркву благодати, коју је основао Христос (Мат., XVI,
18), као предвечну, невидљиву, беспочетну; јер, како каже,
предвечни је Христос, Који је њена глава.· Потом
екуменисти, погрешно тумачећи архијерејску молитву Господњу: “…Да сви једно буду, као ти, оче, што си у мени и ја у теби; да и они нама
једно буду…” (Јов., XVII, 21), тврде
да су сви хришћани, без обзира на догму, снагом воље Христове, међу собом
уједињени, и да су, као удови Христови, отеловљени у Светом Тројству, које је
нераздељиво. Следствено томе, закључују, ми православни лоше чинимо зато што
искључујемо јеретике из Цркве и тако разбијамо једну, недељиву Цркву!
Нарочито, ово пише у
“еклисиологији” екумениста:
“У ствари, Црква углавном не може да
буде ништа друго осим једне и јединствене по себи, будући да је Њено јединство нужно
следствено јединству Божијем… само једна породица деце Божије и заједничког Оца
може да постоји, а то је једна Црква… Зато се Спаситељ и молио да верници “сви буду
једно” у Светом Тројству, “да буду једно као ми што смо једно, ја у њима и ти у
мени”” (Јов., XVII, 21-23).
Као што, дакле, постоји један Бог - Отац
и један Христос и један Дух Свети,
тако исто, на основу тог јединства, и Црква је једна, јединствена и уједињена
пред тројним Богом, у чије се име крштавају сви њени чланови који, тако,
стичу своје оправдање, независно од тога којој конфесији припадају, сједињујући
се с Христом и међусобно у једно тело, које не може да се дели на више њих…
Сада постојећа црквена подела (између православних и јеретика) проистиче из вештачких, а не оправданих
разлога… (Дакле) из претходно реченог
заључује се, по себи разумљива и обавезујућа, дужност растављених хришћанских
цркава, конфесија и заједница да… уклоне међусобно постојеће несугласице, које
потичу од недостатка хришћанске љубави… а нарочито од властољубља”.
“Свевишњи пружа спасење крштенима… били они иноверни или јеретици, који
тако стичу своје оправдање… Иноверни припадају суштински једној Цркви, унутар
које могу да достигну спасење” (Види “Еклисиологију” Јов. Н. Кармирија,
професора Унив. у Атини, 1973, стр. 241, 243, 271. “Богословље”, 1980, стр. 689
и Запис. Атин. академије, Беседе 1981, стр. 404-5).
Истовремено, очигледно
зато да би се довела у сумњу ваљаност деловања (одбацивања јеретика) Цркве коју
је Христос основао на земљи, екуменисти наглашавају да су Цркву основала на
небу Света Тројица и да Она као главу има Бога Оца (међутим, према Светом
Писму, Њена глава је Христос), те да је, кажу, она сишла с неба на земљу и
стигла до нас хришћана, пролазећи притом кроз три узастопна стадија.
Ради прецизности, у горе
поменутој “Еклисиологији” Ј. Кармирија, наводи се: “Стога је Бог-Отац, као глава
свега, и глава Цркве, јер је Он глава и Христу…” (стр. 207). “…Црква… је
избрисала своју путању са неба на земљу…” (стр. 21).
Стога, чеда наша драга у
Господу, чувајте се “квасца” екумениста. “Чувајте се да вас ко не превари”
(Мат., XXIV, 4) и да прихватите “еклисиологију” екуменизма као
православно учење.
Нажалост, последњих
година, а нарочито од 1978. па надаље, забележени су, у различитм штампаним
гласилима наше Цркве, неки ставови као што су они из горе поменуте
еклисиологије и, будући да нису били разумљиви, они нису одмах били одбачени,
како је требало.
Конкретније, у “ГПП”, број
10–11 из 1978. године, стр. 30, записана је екуменистичка дефиниција: “Потпуна
и савршена Црква Христова, тојест заједница јединосушног и нераздељивог
Тројства”.
У “ГПП” (јули 1981, стр.
219) објављен је нацрт који доказује како је једна, света, саборна и апостолска
Црква Христова наставак тобоже беспочетне Цркве Свете Тројице.
У календару за 1985.
годину написано је: “Потпуна и савршена Црква разуме се у јединству и заједници
(окружењу) трију лица јединосушног и нераздељивог Светог Тројства”.
У календару за 1987.
годину написано је: “Синод… има, као почетни узор, заједницу трију лица Светог
Тројства, које је вечни и пресвети Синод”.
А у најновије време, у
календару нашег Светог Синода за 1999. годину, неприхватљиво и лажљиво су
објављене, и то нашироко, по препису из горе поменуте “Еклисиологије” Ј.
Кармирија, као и других списа новокалендараца – екумениста, најосновније
саблазни тог екуменизма, што је чињеница која је оправдано изазвала велики
потрес унутар Цркве и њене осуде споља.
И стога одбацујемо,
осуђујемо и анатемишемо ове екуменистичке ставове, који су објављени у горе
поменутим гласилима, као и другим штампаним гласилима Св. Синода Правих
православаца. Такође, одбацујемо и анатемишемо, као новаторске и стране
православном учењу, тојест јеретичке и саблажњиве, следеће антиправославне
ставове, објављене у Календару Св. Синода за 1999. годину, а они се деле на
четири јединице заблуделих проповедања:
ПРВО
Одбацујемо произвољна
мишљења, као и саблажњиве закључке који из њих проистичу:
1) “Будући да је Црква тело Христово и да је Он њена глава, онда је она
сједињена са вечним Сином и Логосом Божијим. Тако Црква у Њему и кроз Њега има
вечно постојање, и због тога може да се означи као богоипостасна. Дакле, Црква
је постојала од праискони као да је скривена у Богу, као предвечна скривена
тајна. Она је постојала раније у мудрости
и провиђењу Божијем, као духовна Црква унутар Свете Тројице, у јединству трију
божанских лица: Оца, Сина и Светог Духа. Стога је Бог од искона имао у свом уму
и својој вољи план и промисао о Цркви…”,
2) “…Црква… је одувек постојала у са-почетном и пред-почетном, вечно
постојећем, Логосу…” (страна Календ. 40).
3) “А Она (Црква) постоји изван и преко времена и простора” (страна 41.)
4) “…
Почетак, постанак и постојање Њено, постојало је већ у
пресветом Тројству и у Његовој божанској вољи. Због тога је и природа Њена
(Цркве) божанска…” (страна 48.)
5) “Богоипостасна (је Црква): јер Она, као ипостас, има Сина и Логоса
Божијег, који је ГЛАВА Њој, и Светог Духа као Њену душу” (страна 119.)
6) “Црква … је јединствени живи организам, због којег је постојећи свет
добио постојање, живот и смисао…” (страна
36.)
Све ово представља
новотарије и осуђено је, непосредно или посредно, од стране Цркве као јерес
или, у општем смислу, као новотарије и као погрешно тумачење божанског учења.
Оно проповеда постојање Цркве пре стварања, иако је она створење = твар, тако
да потпада под анатему Синодика VII Васељ. сабора, који
наводи: “…онима који…уче да је и преостало створење вечно и
беспочетно… трострука анатема” (Недеља православља).
А да је Црква створење
проповеда и данас, у целој Православној цркви прихваћено, исповедање вере П.
Могиле, које каже: “Зашто кажемо да верујемо у Цркву, која је
створење, а дужни смо да верујемо само у Бога?”. Одговор:
“Зато што, иако је и Црква створење, установљено од стране људи, Она ипак као своју главу
има Христа…” (Питања и одговори А 96).
Такође, св. Јустин
наглашава: “Јер и Бога називамо нествореним, одвајајући га од
створења именом нествореног” (Св. Јустин,
“Хеленска питања хришћанима”).
Јасно је, дакле, да под
ону анатему потпадају сви који говоре да је, од Христа створена, Црква вечна или беспочетна, као да Она, тобоже, постоји још предвечно у
беспочетно постојећем Сину Божијем, или да постоји изван и изнад времена и
простора. Само је тројни Бог беспочетан, нестворен и изнад простора и времена.
А против заблуде да је
Црква предвечна јер је, као план, постојала већ у Божијој вољи, свети Дасмаскин
примећује: “Божанство је непроменљиво, а Његова воља беспочетна, и онако како је
у, од Њега
предодређеном, тренутку одлучио да се догоди, догађају се те предодређене
ствари… Наиме, у Његовој
вољи су оцртане и осликане (само као слике и план), пре
свог настанка, све оне ствари које је Он предодредио да постану и које ће
несметано настати” (Св. Дамаскин, ЕПЕ 3, 228-230).
Према томе, по овом
светитељу, божанство је непроменљиво и постојано, а воља Божија је беспочетна
те, као што је Oн предвечно замислио, и то у време када је Oн то
одредио, остварује се све што је предвиђено… Зато што су, у вољи Божијој, све
те ствари биле планиране и оцртане, пре него што су настале; у сваком случају,
све што је Oн предодредио да се деси – десило се.
А апостол Павле је
проповедао да је тек у последњим временима Новог Завета остварена, и тек тада
постала позната, “кроз Цркву, поглаварствима и властима на небу, многоразлична
премудрост Божија (која је пре тога постојала), по наредби векова, коју ( Бог,
међутим) учини у Христу Исусу” (Ефес. III,
10-11).
И Атанасије Велики отклања
сваку сумњу говорећи: “Воља и намера су биле припремљене пре векова,
а чин се догодио онда када је то потреба затражила и када је Спаситељ дошао на
земљу” (ЕПЕ 2, 430).
Због тога и свети
Нектарије, осврћући се на околности оснивања Цркве Христове, пише:
“Да ли су ученици Христови чинили
Цркву пре силаска Светог Духа?
Не.
Зашто?
Зато
што тада Дух Свети још није био сишао, зато што Цркву заснива Свети Дух и она
се темљи на догми Светог Тројства, то јест на вери у беспочетног Оца, у
са-беспочетног Сина и у са-вечног и са-беспочетног Духа светог, који од Оца
исходи и у Сину борави. А пре Педесетнице Свети Дух још није био сишао, нити је
био препознат као треће лице светог Тројства. На дан Педесетнице откривена је
троипостас једног божанства и на тај дан људи су поверовали, поклониили се и
прославили троипостасног Бога; на дан Педесетнице је инаугурисана, основана и
саздана Црква, која раније није постојала, нити је било могуће да постоји”
(Св. Нектарије, “Пасторално богословље”, изд. В. Ригопула, Солун 1974,
стр. 43-44).
Појашњавамо да св.
Нектарије мисли на Цркву Новог Завета и да овим речима не оповргава постојање
Цркве као институције.
Такође, против заблуде да
Црква има божанску природу због чињенице да је раније већ постојала у божанској
вољи, свети Кирил Александријски каже: “Божија воља се не види,
суштински, у појавама, већ она представља нешто различито од онога што се, због
ње, дешава. Наиме, кажемо да је небо настало по вољи, али да оно није воља”
(ЕПЕ 6, 128). Према томе, воља Божија, очигледно је, не поприма ипостас у
створењима Божијим, већ представља нешто друго у односу на оно што се њоме
ствара. На пример, кажемо да је вољом Божијом настало небо, али сâмо небо није воља. На исти начин, вољом Божијом је настала Црква, али
Црква нема божанску природу.
Изнад свега, против
заблуде да је Црква богоипостасна, Симеон Солунски каже: “И шта, у
створеном, представља Божије стваралаштво и провиђење? Јесу ли створења, пошто
их је Бог створио, преузела и суштину Божију? Јао, саблазни! Далеко било” (Симеон, архиеп. Солунски, “Целокупна дела”, стр. 66).
У складу са православном
вером, православни хришћани се, са Богом, не сједињују “нити по суштини, нити по ипостаси”, већ
помоћу божанских дејстава: “…сједињују
се помоћу нествореног дејства и благодати”, а
свакако не преко ипостаси Бога Логоса, јер, како каже свети Григорије Палама: “…ипостасно јединство припада само и једино Христу” (Св. Григорије Палама, ЕПЕ 5, 458-460).
А то да је Црква, наводно,
тајна скривена од искона, представља страшно неразумевање Светог Писма, јер је
та тајна оваплоћење Логоса, а не Црква. Због тога, и за време празника
Благовести, певамо: “Исконска тајна данас се открива и Син Божији
постаје Син човечији” (Славослов. уз стихире, на вечер. Благовести).
Такође, тврдњу да је
постојећи свет добио живот и смисао захваљујући, већ постојећој Цркви,
оповргава целокупна хагиографска историја стварања. “Постање” каже: “У
почетку створи Бог небо и земљу” (Пост., I, 1).
“И створи Бог човека… и удахну у лице његово дах животни” (Пост., II, 7). О Цркви се, до тада, уопште не говори, већ тек после
преступа прародитељâ, када Бог објављује божанску вољу у вези са оваплоћењем
Логоса (Пост., III, 15).
Потом, пошто је обећање испуњено, Христос установљава своју Цркву (Мат.,
XVI, 18). А према светом Златоустом: “Као што је жена створена док је Адам спавао, тако је и Црква створена из
бедра Христовог када је он умро” (ЕПЕ 27,
168).
ДРУГО
Одбацујемо и анатемишемо новаторску теорију о узастопним стадијима или
фазама Цркве, које Календар описује према следећем, произвољном, екуменистичком
начелу:
“На
основу горе наведеног, можемо да набројимо три узастопне појаве (или фазе)
Цркве, која је, предвечно и од искона, већ постојала унутар Светог Тројства.
Прва: Она која је сједињена са анђеоским и небеским силама, то јест Она која је
припадала троипостасном Богу, заједно са анђелима. Друга: заједница прародитељâ
у рају, са тројним Богом и анђеоским силама…”
(стр. 41-42).
“Црква
је, од искони, постојала већ у јединству божанских лица троипостасног Бога:
Оца, Сина и Светога Духа. У своме првом дејству Она је обухватала и небеске
редове анђелâ. У другом, обухватила је и човека, прародитеље Адама и
Еву, све до њиховог преступа…” (стр. 119).
Осим што се одбацује јерес
да је Црква предвечна, исконска, беспочетна и пред-постојећа у Светом Тројству,
ми не можемо да прихватимо ни овакве њене узастопне појаве, онако како се оне
описују у календару за 1999. годину.
Ми, како сматра
Православна Црква, признајемо стварање анђелâ од
стране тројнога Бога и то да су анђели чланови Цркве. Такође, признајемо
стварање прародитељâ од стране Бога и то да су прародитељи, самим тим,
представљали зачетак Цркве као институције.
Ми православни прихватамо
и исповедамо временске периоде у Цркви Старог Завета као претходну припрему
људског рода, како би он прихватио свога Бога, и како би га следио као
Бога-Логоса, Који се тада припремао да се оваплоти. О Њему су говорили пророци
Ст. Завета, када су узвикивали: “Приправите
пут Господу, и поравните стазе Његове.” (Мат., III,
3). Због те претходне припреме је и апост. Филип касније,
с радошћу, исповедао: “За кога Мојсије у Закону
писа и пророци, нађосмо га, Исуса…” (Јов.,
I, 45).
Стога, тај чин се не може
сматрати неповезаним са, касније основаном, Црквом благодати. Црква Ст. Завета
је човечанству пружила непроцењиви дар, који се зове Пресвета Дева. И када,
како доликује, свети Кавасила хвали блажене родитеље Богородичине, он каже: “Нове ствари су увек плодови старих…Очигледно је да сте ви вашим животом
одгајили биљку закона, јер иначе, свакако, не бисте могли да изнесете на свет и
учините савршеним плод закона, благо благодати, Деву.” Али и св.
Златоусти примећује, прикладно, како свети “апостоли, хотећи да
заснују ову велику грађевину, Цркву, Која је основана на свим странама
васељене, нису копали дубоко, већ, нашавши стари темељ пророка, нису га
уздрмали, нису померили грађевину и учење, већ, оставивши га непромењеним, на
тај начин дозидали ово своје учење, односно ту нову веру Цркве” (Св. Златоусти, PG 52, 79).
Штавише, према пророчком проповедању у
Ст. Завету, Христос је, и пре свог оваплоћења, био очекивање искупљења верника
Божијих. Верни су, од тада, очима вере гледали на Христа, Који је требало да их посети.
О томе говори
поново св. Златоусти: “А шта је то “једно тело”? То су верни који се налазе
посвуда по васељени; они који јесу, који су били и који ће бити. Па и они који
су живели пре Христовог доласка јесу једно тело. Како то? Јер су и они знали за
Христа. Одакле се то види? “Аврам, отац наш, порадова се да види дан мој, и
виде га, и узвесели се…”” (ЕПЕ 20, 668). Још је свети
Григорије Богослов говорио да верује у Цркву, “…Коју је закон уобличио, благодат испунила и Христос основао; Коју су
пророци утемељили, апостоли сазидали и јеванђелисти изградили…” (ЕПЕ 3, 90).
После тога, и свети Нектарије пише: “Црква броји три периода: 1) од Адама до Мојсија, 2) од Мојсија до
доласка Г.Н.И.Х., 3) од доласка Г.Н.И.Х. до краја векова…” (“Прав. веронаука”, изд. В. Ригопула, Солун 1972, стр. 25). Исто тако, и
Атанасије Пароски (1722-1813) Цркву посматра “у трима стадијима, чији је први био од Адама до Мојсија. Други од
Мојсија до Христа. И трећи од Христа до краја векова.” (“Збирка бож. догми вере”, Лајпциг, 1806, стр. 36).
Коначно, и ап. Павле,
осврћући се на те периоде, каже: “А пре
доласка вере бисмо под законом чувани и затворени за веру која се хтела
показати. Тако нам закон би чувар до Христа…” (Гал, III, 23-24). Због
тога оци, на другом месту, горе поменуте периоде претходне припреме· деле на: “Цркву пре закона, Цркву у закону и Цркву у благодати”
(види Киријако др. Нићиф. Теотокија, том II, стр.
466).
Ипак, мора се приметити да
су, у прва два периода, верници Цркве Св. Завета били лишени свог духовног
спасења због прародитељског греха, па су стога и душе праведних, после смрти,
биле држане као заточеници у аду. “Јер
закон имајући сенку добара која ће доћи, а не само обличје ствари… не
може никада савршити оне који приступају…јер крв јунчија не може узети греха.”-
каже ап. Павле (Јевр, X, 1-4).
Стога, одбацујемо и
осуђујемо сваку везу и свако поређење, претходно поменутих, периода припреме
људског рода за Христа са, од стране екумениста названим, “трима узастопним
појавама или фазама Цркве”.
Исто тако, одбацујемо и сваку тврдњу која тежи да демантује светоотачко
учење о постојању такве, припремајуће, Цркве Св. Завета, или ону која Њу сматра
Црквом само “голог имена”, без садржаја верника и без богослужбеног карактера.
Оба одступања од истине и заблуде потпадају под следећу светоотачку анатему: “Онима који неправилно употребљавају божанске називе, које су свети
учитељи одредили за Цркву Божију… трострука анатема” (Синодик недеље православља).
ТРЕЋЕ
Одбацујемо и анатемишемо
следеће ставове, наведене у календару, као новаторске изразе екумениста,
непознате у Светом писму и у учењу светих.
1) “Стога и Њена природа (Цркве) је божанска, као пред-постојећа у Богу вечно и праисконски, а откривена у последње
време и ушла у историју овог света, сјединивши се с њим на начин који зна и
познаје једино троипостасни Бог.
Бог се
на тајанствен начин сјединио са човеком, као што се, у самом почетку, сјединио
са анђеоским бестелесним силама, обухвативши и обоживши анђеоски и људски свет
и тако начинивши једну јединствену И НЕРАЗДЕЉИВУ ЦРКВУ. Тако створена Црква се,
истовремено, састоји из јединства невидљивог и видљивог света, у једном
јединственом И НЕРАЗДЕЉИВОМ ТЕЛУ, са главом - ТРОЈНИМ БОГОМ…” (стр. Календ. 48). (Овде календар не мисли на сједињење верника са Богом
по благодати, већ прихвата сједињење по природи, као што се види мало ниже).
2) “Ово сједињење у Цркви је хармонично, и десило се непомешано,
НЕРАЗДЕЉИВО, непромељиво, НЕДЕЉИВО…”. “…Ово сједињење се десило управо на онај
начин, на који су се, у Богочовеку Исусу Христу, непомешано и непромењено,
сјединиле божанска и људска природа” (стр. 50
календара).
3) “Јединство Цркве има као основу НЕРАЗДЕЉИВО ЈЕДИНСТВО, које постоји у
троипостасном божанству, пресветом Тројству. Желећи да и човека укључи у то
једиство, Христос се моли… да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у
Теби; да и они нама једно буду” (Јов. XVII,
20-21) (стр. календ. 66)
Горе поменутим тврдњама се
подвлачи природно јединство Цркве са Богом. Међутим, тајна непомешаног,
непроменљивог и нераздељивог јединства Логоса са људском природом, своди се
само на Његово лице, не протежући се и на чланове Цркве Христове, јер између
њих самих и Христа може да постоји расцеп због негирања вере и заблуде јереси,
а то се не дешава у нераздељивом јединству трију божанских лица једног
божанства. Стога, представља страшно погрешно тумачење тврдити да се Христос
помолио за то да се и Његови верници обухвате нераздељивим јединством које
постоји у Светој Тројици.
Све ово представља копију
узету из екуменистичких студија. Њима екуменизам покушава да заснује, као моћно
и свакако обавезујуће, јединство свих цркава, независно од догме, са основом на
саблажњивој тврдњи да нико на земљи не може из Цркве да изопшти јеретике, јер
су сви хришћани, како наглашавају, нераздељиво сједињени са светим Тројством!
Због тога они и проповедају као главу Цркве тројног Бога, замењујући
тако формулацију Светог Писма, према којој је глава Цркве Богочовек Исус
Христос који је, међутим, дао власт епископима да одбацују од Цркве њене труле
чланове, тојест непокајане јеретике.
Али, ми остајемо верни
нелажљивом апостолском проповедању, према коме: “Бог…подиже Га (Христа) из мртвих и посади себи с десне стране (Оца) на
небесима, над свим поглаварствима, и властима…и све покори под ноге Његове, и Њега
(Христа) даде за ГЛАВУ ЦРКВИ, НАД СВИМА… ” (Ефес., I,
17-23).
Ми смо, од апостола
Господњих и светих Васељенских Сабора, примили завет да анатемишемо и да
одбацујемо непокајане јеретике из Цркве. Први је апостол Павле рекао: “Ако вам ко јави јеванђеље друкчије него што примисте, проклет да буде!” (Гал., I, 9). И први је одредио анатему родоскврном Коринћанину,
говорећи: “Ја већ одсудих, као да сам тамо, да се онај који је то тако учинио… преда сотони” (I посл. Kор., V, 3-5).
Ово божанско учење
оповргава заблуделу тврдњу да су чланови Цркве стекли нераздељиво јединство са
Христом, оно које постоји међу трима лицима једног божанства.
Такође одбацујемо, као
новаторско учење, формулацију да се Бог тајанствено, у самом почетку, сјединио
са анђелима, а које је усмерено на то да подржи, наводно беспочетно постојећу,
Цркву Свете Тројице.
Уосталом, никада Бог није одвојио добре анђеле, па да постоји потреба да
се они поново сједине с Богом. Осим тога, велики догматски учитељ и светитељ,
Јован Дамаскин каже: “Бог се није сјединио са
анђеоском природом, већ са природом људи… нити су они учесници у божанској
слави; та, није речено у Писму (они су наиме сви литургијски духови, послати на
служење онима који ће стећи спасење) нити да ће са Њим заједно краљевати, нити
да ће се са Њим заједно славити, нити да ће седети за трпезом Оца; а светитељи
су синови Божији, синови Царства, наследници Божији и са-наслединици Христови.”
(ЕПЕ 3, 240-242).
Свети анђели, како у
периоду Ст. Завета, тако и у периоду благодати, помажу Богу у чину устројства,
па се, стога, свакако налазе унутар Цркве. Свето писмо каже: “Обухватиће крилима анђео Господњи оне који су у страху пред Њим, и
сачуваће их” (Псалм., XXXIII, 8). И Ј.
Златоусти каже: “Служба анђела је да помажу Богу у нашем спасењу…
Наиме, Он спасава као господар, а они као слуге… Они нам притрчавају упомоћ…”
(ЕПЕ 24, 226-228).
И они као главу имају
Христа. Евг. Вулгарис пише: “Богочовек
је глава како људи, тако и анђелâ, а томе
је сведок апостол (Ефес., I), који
каже: ‘И Њега даде за главу Цркви, над свима, која је тело Његово’, и то не
само Цркви људи, већ и оној анђеоског јата; јер се и то у Писмима назива
Црквом…” (Евг. Вулгарија “Богословље”, изд. В. Ригопула, друго
издање, страна 528.).
ЧЕТВРТО
Такође одбацујемо
формулацију да: “торжествена (Црква) је душа оне војујуће” (стр. календ. 120). И на крају одбацујемо неприхватљиву и антијеванђелску
изјаву: “…треба нагласити да Христос није оставио наследнике,
јер је Он сâм глава тела” (стр.
календ. 79).
Овде се, приликом поређења
војујуће, приземне Цркве, са оном торжественом или невидљивом, тојест небеском,
придаје надмоћ оној невидљивој, која има душу уместо тела. Тако се оснажује
јерес протестаната, који пренаглашавају ову невидљиву на терет оне видљиве, јер
по њима она невидљива јесте истинска Црква”, а које она чланове има, “то зна
само Бог”, како говоре. (Вел. грч. енциклоп. “Луча”, IX, 793).
И тврдња да Христос није
оставио наследнике, јер је Он сâм глава Цркве, јасно представља
калвинистичку анатемисану јерес из 16. века. Као што је познато, Калвинова
јерес не раздваја Цркву на небеску и земаљску. Због тога је управо Сабор,
одржан у Цариграду 1642. године, осудио ову јерес речима: “…пошто земаљску и небеску Цркву тако спајају и архијерејски надзор
негирају, а тиме и целу паству Цркве… нека буду (такви јеретици) подвргнути
вечном проклетству и нека буду изопштени од стране Оца, Сина и Светог Духа” (Запис. и одл. св. Васељ. сабора, III, 575-576).
О узроку ове велике јереси
пише патријарх јерусалимски Доситеј, у својој “Исповести”: “Никако немојмо мешати Цркву у свету (земаљску), са оном у отаџбини
(небеску), јер су, наводно, како кажу неки јеретици, чланови и једне и друге
стадо архипастира Бога… Епископе је, као главу, поставио Свети Дух… И у овом,
великом и светом, граду Јерусалиму Господ је поставио (за епископа) Јакова, а
после Јакова то је постао други, па после њега опет неко други, све до нас…” (“Исповест” Доситејева, стр. 32-36).
Још и у светој Књизи
(“Целокупна дела” Симеона, архиепископа Солунског) читамо - “да је извор свештенства Христос… дакле, из тих светих руку и божанских
уста примили су наследници Господа нашег благослов, надахнуће, рукополагање и
благодат, они који су освећени од стране Њега…” (О
освећењу светог мира, Гл. IX, стр. 104).
Стога, све што је у тој
окружници обухваћено као презриво - јеретичко, као и све оно што је
повезано с тим, a чему су гостопримство, нажалост, пружили поменути Календар или, раније, “ГПП”, или пак друге
штампане ствари Цркве ППХ, ми оповргавамо, анатемишемо и протерујемо из нашег
двора, као препуно јереси и у свему страно нашој православној вери.
А све оне који од сада ово буду читали, придржавали се и прихватали као
истинско и наводно побожно, избацујемо из друштва верних и наређујемо да се
убрајају у јеретике, да немају никакво заједништво с нама и нека буду
подвргнути вечној анатеми и изопштени од стране Оца, Сина и Светог Духа.
То наш Свети Синод једномислено, свима правим
православнима тражећи, саветује и очински препоручује, како бисте избегли
све–јерес екуменизма, као што неко бежи од змије отровнице, да будете будни и
молите се, подржавате једни друге, у љубави, и да одржавате јединство духа у
заједници мира. Једно тело и један дух, као што сте и названи и позвани у
једној нади вашег позвања. Амин.
Жарки
молитељи пред Господом
Свети
Синод
ЕП.
МЕСИНИЈСКИ
ГРИГОРИЈЕ
ПРЕДСЕДАВАЈУЋИ
ЕП.
СЕРВИЈСКИ И КОЗАНСКИ
ТИТ
Чеда наша верна у
Господу,
Чињеница да је горе
наведени текст окружнице, по свом духу, остао онакав какав је био, још је више
наљутило “митрополита” Солунског Хрисостома, који ју је, због тога, поново
одбацио.
Очигледно, он је тражио
радикалну промену и њено прилагођавање својим заблуделим веровањима. Уосталом,
то је доказао убрзо, када је издао две своје посланице, од 29/10/2002, упућене
председнику Светог Синода, еп. Месинијском г. Григорију, једну од седам, а
другу од петнаест страна, где, између осталог, у оној од седам страна,
непокајано говори:
“Ја нисам проповедао
никакав јеретички став”.
“Нисам објавио ниједан
писани документ представљајући га као православни.”
“Никада се нисам одрекао
икаквог исповедања”.
“Нисам претио нити сам
икога изопштио”, и друго томе слично.
У својој посланици од
петнаест страна он оптужује нас и нашу духовну децу за наводно једанаест (11)
јереси, које је створила његова бесрамно болесна машта, па је тако и
архијерејско писмо од 08/12/2002, њему достављено 17(30)/12/2002 преко судског
извршитења, у којем се доноси одлука о његовом искључењу из тела Цркве.
Чеда наша драга у Господу,
Ми, ваши духовни оци, у
складу са светим канонима и заповестима светитељâ Цркве,
одбацујемо, оповргавамо и поново анатемишемо све његове јеретичке ставове,
оповргнуте и осуђене овом окружницом, као и лудачка рационалистичка и
екуменистичка схватања, које је он јавно изразио како би подрио здраву веру и
учења светитељâ.
његове
нове јереси
Осим тога, у својој
“Пастирској окружници” од 3. марта 2003. године, као и у свескама за месец
новембар–децембар 2003. године и за јануар–фебруар 2004. године часописа “КЕО”
(који је бесправно и противканонски присвојио), укључио је неодрживе,
неправедне, лажне и у свему ништавне оптужбе у погледу вере, као и анатеме
против нас и православне пастве, у
којима се виде његове нове јереси. Неколике од главнијих његових јереси, које
смо сматрали неопходним да откријемо, мораћемо оповргнути и осудити како бисмо
сачували здраву вери и учење Отаца, а то су следеће:
1.
Његова главна клевета против нас је то да ми, наводно,
сматрамо како Господ наш Исус Христос
није предвечан као Бог. Ми, међутим, одбијамо са гађењем ту саблазан и остајемо
непоколебљиви у светоотачком исповедању, проповедајући једног Господа нашег
Исуса Христа, не само као савршеног, беспочетног и предвечног Бога, него и као
савршеног човека, који ће доћи на крају времена. Нарочито, ми исповедамо
Христа: “Рођеног пре векова од Оца по божанству, а који је, у
скорим данима, због нас и ради нашег спасења, по телу рођен од Марије Деве
Богородице” (Одредба вере IV и VI
Васељ. сабора): “Верујемо у два рођења истог Бога Логоса: једно од Бога
Оца, за кога знамо да је и беспочетан и вечан, и друго, оно од мајке
Богородице, за које знамо да је и скорашње и временско” (из Синод. посланице св. Софронија Јерусалимског, PG 3164).
Међутим, овом својом
клеветoм, бивши митр. Солунски открива сопствено јеретичко мишљење, јер
пориче, горе наведено, светоотачко учење
и исповеда, у личности Богочовека Господа нашег Исуса Христа, само
божанска својства, притом злоћудно користећи формулацију: “Христос је, као
Богочовек, предвечан”, а намерно изостављајући то да је Христос, као Богочовек,
и временско биће, дакле да, колико носи све оно што је божанско, толико носи и
сва људска својства.
2.
На стр. 55 његове Окружнице тврди се: “Предвечност се односи на једно и ЈЕДИНСТВЕНО ЛИЦЕ, које је ПРЕДВЕЧНО И
НЕСТВОРЕНО, а не на природе, од којих је једна предвечна и нестворена, а
друга створенa у времену.” Напротив,
предвечност се односи и јесте својство, не само личности Бога Логоса, већ свих
трију божанских личности; она је, дакле, у самом почетку, природно својство
божанства. Он пише да се предвечност не односи на природе, а истовремено каже:
“… једна (од тих прирoда) је предвечна и нестворена”, тако
показујући своју конфузију и нелогичност.
Тако, бивши митр. Солунски проглашава “предвечност” за
божанско ипостасно својство (лица), а не и природно својство (природе), како је
она у стварности, док истовремено одриче признање својстава створене и
временске људске природе у личности Христа.
Међутим, православна Црква
је већ запечатила веру о Христу и подучила нас је да признајемо, у једном лицу
– ипостаси Господа нашег Исуса Христа, својства обеју природа у Њему,
прилагођавајући притом свако поједино својство одговарајућој природи, као права
природна својства, у складу са благословом Синодика Седмог васељенског Сабора,
који каже: “Онима који признају различитост у суштинама једне и
исте ипостаси Христове, и то да је она истовремено створена и нестворена,
видљива и невидљива, страдална и бестрасна, описива и неописива; онима који Његовој
божанској суштини приписују нествореност и њему слично, а људској природи
признају описивост и остало, како речју, тако и живописом; нека је вечни помен
(III)”.
Али, и веома мудри св. Максим Исповедник каже: “Ништа друго није Христос мимо својих природа, по којима и у којима
постоји”, и наставља: “Оци су
нам оставили закон да исповедамо не само природе, него и својство сваке од тих
природа; и не сaмо Бoга, савршеног, и човека исто тако савршеног, него и ознаке
тог савршенства; тојест, називајући Га једним и истим, видљивим и
невидљивим, смртним и бесмртним, пропадљивим и непропадљивим, додирљивим и
недодирљивим, створеним и нествореним…” (Св.
Максим, Против Пира монофизите, Запис. Саб., том II, 397–400).
И св. Нићифор Исповедник говори:
“Ми
верујемо да се јединственост и јединство ипостаси чува, нераздељиво и
нераскидиво опстајући;… стога га исповедамо створеним и нествореним, предвечним
и привременим, небеским и земаљским…” (Запис.
Сабор., том III, 912). Дакле, “њега”, тојест лице исповедамо, и створено и
нестворено, као спој двеју природа и као носиоца свију ових својстава.
Према томе, није довољно само признање својстава сваке од ових природа у
њему понаособ, већ је неопходно њихово признање и у личности Христа, будући да
се, уколико не признајемо својства природâ у
личности, разара њихово ипостасно јединство у једној личности Христовој. Због
тога и христолошке дефиниције светих сабора наглашавају: “Једног и истог Христа, Сина, Господа, јединородног, у две природе, непомешано,
непроменљиво, недељиво и нераздвојиво признатог” (Одредба IV и VI Васељ. сабора).
Тако, једна личност
Христова признаје се и исповеда двоструко, у складу са Његове две природе, а не
у складу само са једном од њих, како то чине монофозити, јер и они, као и бивши
митр. Солунски, бивају прекорени од стране Атанасија Вел., који каже: “Христос се тако не назива на једноструки начин, већ се у самом имену,
које је једно, исказује значење обеју ствари, и божанства и људскости” (ЕПЕ 12, 172).
3. Бивши
митр. Солунски, одбијајући да исповеда својства људске природе у личности
Христовој, суштински негира деловање од стране Бога Логоса, као и ипостасно
јединство људске природе, или, пак, то јединство узима као нестварно
(докетизам), или још тако да је, по себи, људска природа апсорбована и потиснута од
стране божанске (монофизитизам). То говоримо зато што се, у његовим текстовима,
анатемише православно отачко учење да: “Личност
или ипостас Бога Логоса јесте сложена, дакле и створена и нестворена”, а
коментаришући са ругањем, на основу
сопственог погрешног закључивања, он пише: “Овде нам се каже да је личност Христова полунестворена и полустворена,
или да је састављена од две личности - једне створене и једне нестворене!!!”.
(КЕО, новембар–децембар 2003, стр. 65). Овим се проповеда још једна
велика јерес и види се његова немоћ да схвати светоотачко учење о последицама
ипостасног јединства двеју природа у једној личности Христовој, или пак њено
намерно искривљење ради лова на присталице, јер православно учење о ипостасном
јединству каже: “Преостало је оно од чега је Он и Христос и Господ,
непромењено и непроменљиво: али, то се спојило у једну сложену
ипостас, непомешано и нераздељиво; наиме, ми имамо догму да је
јединство по ипостаси. А јединство по ипостаси чува и разлику међу
спојеним суштинама и одржава јединство личности” (св.
Јов. Дамаскин, ЕПЕ 4, 412). Тако, дакле, он стиже до тачке да одриче веру
православних, на основу које је осуђен монофизитизам, као и да анатемише још и IV
Васељенски сабор који, одредбом вере коју је донео, исповеда и учи: “Признаје се један и исти Христос, Син, Господ, јединородни, из две
природе, непомешано, непроменљиво, нераздељиво и неподељено; будући да разлика
међу природама никако није уклоњена јединством, а свакако је сачувано својство
обеју природа, које творе и једну личност и једну ипостас”,
али и, веома ученог, богослова св. Јована Дамаскина, који каже: “Ипостас Бога Логоса пре оваплоћења била је једнострука, несложена,
бестелесна и нестворена, а када се оваплотила она је постала ипостас
и по телу, и постала је сложена од божанства, чији је део
одувек била и од којег је попримила тело; она носи својства двеју природа,
препознајући се у обе; тако да је једна иста ипостас и нестворена по божанству,
и створена по телу, видљива и невидљива” (Јов.
Дамаскин, ЕПЕ 1, 430).
Дакле, против њега,
наводимо одговарајућу светоотачку одлуку: “Ако
неко не исповеда… Њега истог као страдалног по телу, бестрасног по божанству,
описивог по телу, неописивог по духу; Њега истог као створеног и нествореног…
нека буде проклет” (Запис. Сабор., том II, 513–514) и осуду V Васељ. сабора, који каже: “На свакога ко не исповеда да је сједињење Бога Логоса са плоти,
одуховљеном разумском и умном душом, извршено по сложености, односно по
ипостаси… нека је анатема” (Запис., том II, 341-342).
4. Бивши
митр. Солунски, негирајући да је, приликом оваплоћења, божанска личност Бога
Логоса остала и личност људске природе, он гази предају ипостасног јединства
двеју природа у личности Христовој. Па тако и анатемише оне који говоре да је “личност Христова и безвремена и временска”, коментаришући: “Истина
је да је божанска природа Христова безвремена, а његова људска природа
временска, али личност је предвечна и беспочетна и није претрпела било какву
промену” (“КЕО”, новембар–децембар 2003, стр. 65).
И поново придодаје он
личности Христовој природно својство предвечности, без обзира на природу, док
истовремено пропушта да придода својство људске природе личности Христовој јер,
како каже, предвечна личност “није претрпела било какву промену”.
Поново постаје очигледна немоћ схватања, са његове стране, учења Светих
Отаца о Христу, или његово непознавање, или намерно искривљавање. Према бившем
митр. Солунском, признање својстава људске природе у личности Христовој, којом
се суштински потврђује божанско оваплоћење, треба да се прећути или да се
анатемише као покушај измене и понижавања личности Христове.
Међутим, нити оваплоћење, нити њено исповедање не значи умањивање
божанског величанства Христовог, јер и св. Јован Дамаскин обзнањује: “Наиме, своју славу Господ није
умањио када је на Себе узео тело. Јер, пре него што је Он узео тело и понизио
се, једино су Га анђели познавали, а пошто се понизио, спознала Га је читава
људска природа. Видиш ли како понижење није учинило умањење, већ је, штавише,
учинило да Његова слава још више заблиста?” (Јов.
Дамаскин, ЕПЕ, том IV, 144).
Стога ни ми немојмо
престати да исповедамо Господа нашег Исуса Христа, савршеног Бога који се
непроменљиво оваплотио и који носи сва својства, не само божанске него и људске
природе, заједно са светитељем и јеванђелистом Јованом Богословом, који каже: “А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од
Бога; и овај је антихристов” (I посл. Јов., IV, 3), као и
са светим Лавом, папом Римским: “Онај ко
негира истинског човека у Господу Исусу Христу, нужно је више него испуњен свим
обманама ђаволовим” (Запис. Сабор., том II, стр.
12).
5. Такође, бивши митр.
Солунски је анатемисао веру православних да: “Глава Цркве је Христос,
а не Света Тројица” (КЕО, новембар–децембар, стр. 62).
На овом месту, ми морамо
да нагласимо да се, према сагласном мишљењу Светих Отаца, Свето Тројство,
троипостасни Бог свега, верује и обожава од стране Цркве и освештава је, путем
божанске благодати Његове, али се никако не наводи као глава тела Цркве. Као Њена
глава наводи се изричито и једино Христос, пошто се једино Он оваплотио и био
постављен, од стране беспочетног Оца, за главу Цркве као Његовог сопственог
тела, како наглашава свети ап. Павле (Ефес. I, 22), и како
тумачи св. Кирил Александријски, који каже: “Пошто је Христос назван другим Адамом, Он је постављен као глава, тојест
почетак свих оних који се, кроз Њега и према Њему, уобличавају у бесмртности
преко освештења у Духу. Дакле, он је нама почетак, тојест Глава, јер се појавио
као човек... један је дакле Христос и Син и Господ, Он који за главу, као Бог
по природи, има Оца на небесима, а нама је постао глава јер је са нама сродан
по телу” (св. Кирил, Запис., том I, 416). Ту веру ми одржавамо, а новаторску теорију бившег митр. Солунског
одбацујемо.
Стога, пошто је он
истрајавао, још увек непокајано, и не само да остаје при јересима које је
укључио у календар за 1999. годину, већ је њима придодао и друге, као и многе
неправедне и неважеће анатеме против нас, како смо показали, ми смо
принуђени да га анатемишемо као јересијарха и уротника против Цркве Христове. А оне, који ће, убудуће, прихватати, као истините и
православне, његове јеретичке ставове, саветујемо, у љубави Христовој, да се
врате, у покајању, од отаца наслеђеној побожности, одричући се, горе наведених,
његових јереси и тако да себе удаље од вечног проклетства које их, од сада,
оптерећује.
Ово смо, драга наша децо
духовна, изложили укратко, али јасно, како не бисте били доведени у заблуду
софизмима и новаторствима душепогубних синова и проповедника екуменистичке
христологије – еклисиологије, који су, следећи софистичке рационализме и
бесмислена учења, заблудели у погледу вере, и боре се свим силама да и друге
повуку у исту провалију.
Дакле, драга наша децо
духовна, чувајте нашу православну веру у чистоти и једноставности мисли,
неисквареног срца, у чистој савести душе, неисквареном, некривотвореном,
несумњивом, неизмењеном и онаквом какву нам ју је Господ наш Исус Христос
открио, божански апостоли предали, а
богонадахнутих седам Васељенских Сабора потврдило, без додавања, без одузимања,
без мењања, како бисте стекли спасење од Господа нашег Исуса Христа, чија
благодат и бесконачна милост нека буде са свима вама. Амин.
Жарки
молитељи пред Господом
Свети
Синод
Председавајући
Чланови
+ ЕП. МЕСИНИЈСКИ ГРИГОРИЈЕ
+ Еп. атички и мегаридски Павле
+ Еп. лариски и тирнавски Нектарије
+ Еп. тивСКи и левадијски Хрисостом
