Благословен нек је Часни пост!

 

       Уредништво блога жели срећан и благословен почетак Великог, Часног или Васкршњег поста свим православним хришћанима који се труде у подвизима, нек је на здравље и спасење!

      Драга браћо и сестре, без духовне борбе не можемо победити демонске силе, победити страсти и напредовати у врлинама. Пост, молитва, смиреноумље и други подвизи су неопходни ако желимо да пожњемо вечни живот. Пре свега је важна права вера односно припадност верској заједници, Цркви Христовој омеђаној догматским учењем и предањем и то је темељ нашег спасења. Православље или смрт - значи да ван праве вере нема вечног живота.

    У овом тренутку, спасоносна Црква је негде у катакомбном а негде у полу-катакомбном стању или је јавности изложена али њено мишљење се од већине не уважава. Свет трули у општој апостасији (грчка реч "ἀποστασία"), тј.отпадништву од вере, свејереси екуменизма и општег неморала. О томе је говорио Господ да ће доћи такво време а многи Свети Оци у пророштвима су потврдили а чак и неки незнабожци који држе барем до општег морала, искрени муслимани, употребљавају израз "fesad" (неред, корупција, поквареност, изопаченост) за овај временски период у коме живимо. 

   Црква Христова нам пак каже, односно Дух Свети, да смо судионици претпоследњег периода историје а то је период тзв. "Филаделфијске Цркве", Филаделфија је овде метафора за шести временски период, која има мало снаге а одржала је реч Божију (Јов.Откр. 3,8). И у ранијим вековима се дешавало да помесне Цркве падну у неку велику јерес: рецимо Цариградска патријаршија је падала до сада неколико пута у историји, цео Исток био је јеретички некад краће некад дуже, али је истина Православља побеђивала често кроз снагу исповедања вере простих монаха (нпр. Св.Максим Исповедник у борби против монотелистичке јереси) или архијереја (нпр.Св.Марко Ефески у борби против уније са Латинима).

   Нико од наших древних светих Исповедника није гледао на то да ли неки архијеретик воли на речима своју нацију (да ли зна да гусла као Амфилохије Радовић) или има фин глас а скромно живи (као патријарх Павле) или говори много језика, начитан је (као Иринеј Буловић), итд.итд. већ напротив- они су били верни и послушни учењу Цркве од Духа Светога и пазили на речи Светог апостола Павла који, у посланици Галатима, проклиње и анђела са неба ако анђео проповеда другачије јеванђеље (Посл.Галаима 1,8). Дакле, нека је такав и као анђео али ако проповеда јерес нек је анатема!

   Ми не знамо шта је у човековом срцу, да ли се ту зацарило неко семе гордости па иако човек споља изгледа богобојазно, по његовим делима се види ко је и шта је, по речима и по делима, као што се дрво по плодовима својим препознаје. Чувајмо се гордости јер гордост помрачује ум, поготово у овом веку технолошког прогреса када многи мисле да све знају а уствари не знају ништа или не знају оно што је најважније за њихов живот (тј.реалност живота а то је загробни живот и како се спремати за вечност).Зато, треба прво пазити на себе јер ће свако за себе дати одговор на Страшном суду.

   Што се тиче саме друштвено-политичке ситуације: ова несрећа која влада Србијом је последица општег духовно-моралног стања нације. Ако будемо бољи - биће нам боље, Бог ће нам дати бољег владара, ослободићемо се од окупације. Дужност хришћанска јесте да се разобличава свако зло, према нашим моћима, али не треба запоставити свој лични духовни живот и губити унутрашњи мир. Ако смо нашли то јеванђељско "многоцено зрно бисера" онда продајмо све што имамо, јер то зрно је најважније (по Матеју 13, 45-46). 

   У овом Часном посту трудимо се и у метанијама по правилу Св.Јефрема Сирина колико можемо, најпре да очистимо своје срце и стекнемо више љубави за Бога и ближње.

  Још једном, нек нам је добар пост, ова Света Четрдесетница да буде на умножење сваке благодати и врлине и на живот вечни. Амин.

                                                               +++

Божићна честитка нашег Братства

 

  

     Свим хришћанима целог света честитамо Божић са радосним поздравом: 

+Мир Божији, Христос се роди!+

     Предвечни Бог Логос се оваплотио, јавио се у телу као човек односно постао истински човек само без греха а остао и даље Бог - Христос Богочовек.

    Нека овај најсветлији празник донесе нам благодат и радост у наша срца, пуно среће а највише здравља и успеха желимо свима који се труде у богоугодном живљењу.

   Драга браћо и сестре, у свету су велика комешања и проблеми, много је несреће и јада широм планете, али ми смо данас посебно окренути ка свом националном дворишту. Неправда и зло владају у разним облицима и многи људи разних бранши, предвођени студентима и осталом омладином,траже правду на улицама.

Док трају ови немири са појединачним инцидентима и сукоби који су, за сада, контролисани - ми се питамо: зашто Срби опет у новијој историји, по ко зна који пут, ударају једни на друге и зашто нема националног напретка? Сматрамо да је основни разлог у недостатку Божије благодати која се повукла из храмова где се проповеда јерес, односно где је измењено и искварено православно учење а ова јерес је екуменизам.

Тамо где се људе не мирбоже ту су раздори и сукоби. и ту је проклетство.

Тамо где Путир не мири људе кроз љубав Божију, кроз тело и крв Христа Бога, ту нема никаквог напретка већ само страдања без наде на препород и национално васкрсење. 

Наравно, препород и васкрс Србства ће доћи али тек пошто Срби већински одбаце лажна верска и морална учења и окрену се ка истини Православља. То је оно што највише желимо сваком појединцу и народу у целини.

Нек нам Богомладенац Христос буде та звезда водиља ка нашем општем препороду.

Срећан Божић! 

                             +++

Имендан архиепископа Цркве ИПХ г- дина Игњатија митр.Фтиотиде и рукоположење у чин јеромонаха Христофора, 

2. јануара по новом календару

Многаја љета!

У средини архиепископ Игњатије, имендан слави по Св.Игњатију Богоносцу (2.јануар по н.календару).

Са његове десне стране произведен нови јеромонах, из чина јерођакона, Христофор.

Још једном све честитке, од нашег Братства, са жељом да се остане чврсто на путу исповедања праве вере.

     

Божићни пост, последице у друштву због трагичног догађаја и неки историјски датуми

         У току је Божићни пост, припремајмо се молитвено за прославу једног од најсветлијих празника - Рођења Господа нашег Исуса Христа. Само постом, молитвом и смиреноумљем можемо победити зле силе нечастиве јер реалност нашег живота није само у ономе што видимо материјалним очима већ треба да будемо свесни духовног, метафизичког, света којим смо окружени. Хришћани су у борби, као што и свети Апостоли и Оци нам указују на ратујемо против духова таме, духова у поднебесју, а то су демони. Борба против зла, та духовна невидљива борба, је потребна да би победили греховне страсти у себи, стекли врлине ради личног просвећења, очишћења и обожења.То је читава наука и ко то не разуме - неће знати и шта је прави живот. Ко то разуме нек се и даље изграђује, а ко не разуме нек крене од почетних корака и онда стрпљиво и ревносно нек не одустаје од овог пута који води у живот вечни.

                                                            

                    

Прослава празника Ваведења Пресвете Богородице у манастиру посвећеном истоименом празнику, југ Грчке - Месинија.

Митрополит Јаков и јеромонах Атанасије, из Цркве истинитих православних хришћана (ЦИПХ или грчки ГОХ) - старокалендарци матејевци григоријевци.

                                                                           +++                                                           

            

............................................................................................................................................................                                                           

         Овог 1.новембра десио се један веома трагичан догађај када је пала огромна бетонска надстрешница на Железничкој станици у Новом Саду и смртно су страдале 15 особа, по званичном извештају, и неколико теже повређених. Међу страдалима било је деце и младих.

        Ова катастрофа завила је у црно целу Србију, велико је огорчење и туга али и бес због опште корупције и јавашлука који влада у држави. Јер, та бетонска надстрешница је реновирана тако што се додавала јака челична конструкција а није се извршио нови надзор статичности.

И много других аномалија било је у самом поступку реконструкције као и разним другим "изградњама" актуелног режима на челу са Александром Вучићем који се стално хвалио како је све што је изграђено само његово дело а сада се овом умишљеном "богу" руши све наочиглед уз велике жртве.

Убрзо је почело буђење једног мањег дела народа, парламентарна опозиција је покушала да преузме протесте и да их делимично амортизује али већ сада, у овом тренутку, студенти и средњошколци преузимају иницијативу и разним акцијама попут блокада факултета и других установа као и акцијама грађанства (нпр. "петнаестоминутно стајање и ћутање" у знак солидарности са 15 погинулих) се покушава пробудити свест већине народа и тиме сменити садашњи режим.

Уз поруке "руке су вам крваве" и сличним перформансима се указује да садашњи напредњачко-социјалистички режим је дебело окрвавио руке, не само због саме корупције, већ што су последице корупције довеле до трагедије.

Ми као Братство подржавамо сваку искрену борбу за истину и правду, али верујемо да се правда и истина у Србији могу зацарити само деловањем Божије благодати коју треба, као појединци и народ, да заслужимо својим начином живљења.

Такође, није неважна и идеологија око које се окупљамо јер све досадашње идеје показале су се као промашај и слепа улица. Ако желимо бољу будућност, државу у правом смислу те речи, онда морамо умножавати своје таланте. Овако се само ствара тензија између подељеног народа, вртимо се као друштво у круг јер је све већ виђено давних 90-тих година.

Нама је потребна коренита промена система а то могу извести неке нове снаге уз помоћ Божију.

       Свака лоша власт се народу даје као педагошка мера, ако је народ лош пред Богом, ако не живи делатним духовним животом већ се окренуо ка материјализму и другим идолима. То је по допуштењу Божијем а воља Божија је да се чине богоугодна дела. Ови актуелни властодржци, тачније узурпатори и државе и Цркве, су уствари управници и чиновници у једној окупираној колонији којом неко други управља.

Сада су тренутно нови/стари национал-бољшевици које знамо из 90-тих година, не само крвавих руку већ су то познати "сунђери крви" који су у једној срљаторској и ратнохушкачкој политици жртвовали свој народ, осиромашили, обогаљили, опљачкали, само ради личне похлепе и опстанка на власти. 

И други политички обојени (тзв. "жути" и остали) нису нешто много бољи од ових "црно-црвених" али барем то што нису имали своје ескадроне смрти и тежак криминал, већ су покушали да се обрачунају са организованим криминалом и корупцијом и покушали су да одбране неке важне националне интересе али нису успели (нпр. убиством премијера Ђинђића), Иначе, та генеза "крвавих руку" наших властодржаца потиче из много ранијег периода, нпр. ритуалним убиством краљевског брачног пара Обреновића, зарад туђих интереса 1903. године, када је након тога војска у Београду марширала са деловима њихових тела на бајонетима - све је дошло убрзо на наплату кроз велико страдање у Балканским, затим у Првом и Другом светском рату а онда и доласком комуниста на власт.

      Са светињом се не треба играти, а овде је светиња био миропомазаник, православни владар који је водио једну умерену и колико-толико мудру националну политику.

Такође, овај трагичан чин из Мајског преврата утицао је и на даљи духовни развој, тачније драстично духовно стагнирање Србства јер је Црква срамно прећутала и није анатемисала убице и остале сараднике, издајнике Краља и Краљице, већ се на мала врата увело републиканство у монархију што је касније довело до партијашења и јачања комунизма а Србска Црква је остала у заједници са анатемисаним новаторима календара.

                                                                    ***

        Ове године се наршава неславни јубилеј - 100 година од увођења раскола у Православној Цркви где је СПЦ била иницијатор промене црквеног календара, иако званично календар није променила због унутрашњег притиска неких про-зилотски настројених архијереја, свештенства и дела народа, али су остали у молитвеној заједници са новокалендарцима и тако потпали под исту канонску осуду, чак и гору јер су већи лицемери него новатори. Занимљиво је и то што тај реформисани календар не само да није богословски оправдан већ и научно, тачније астрономски - јер се базира на језуитској теорији окретања Сунца око Земље што је равно комичним теоријама о Земљи као равној плочи. Касније се све то показало као чињенично стање јер су, овим падом у раскол, проширили сами себи дубљи бездан и пали у јерес екуменизма односно све-јерес којом званично прихватају јеретичку "теорију грана" што је равно антихришћанству. О свему овоме смо писали и писаћемо у једном од наредних текстова, по хронологији догађаја.

   

Већ следеће године од увођења раскола са новим календаром, уочи празника Воздвижења Часног крста (јесењи Крстовдан), десило се велико Божије чудо - појава огромног светлећег Крста на небу, на периферији Атине, одакле је обасјаван старокалендарски манастир у коме је увелико почело празнично ноћно бденије.

Многи из Атине видели су тај догађај и фотографисали.

О томе су писали световне новине, а лист "Скрип" је то објавио на насловној страни.

            

                                                                 +++

     Још неки догађаји, по декадама. Дакле, те 1924. године уведен је нови (реформисан) календар у црквену праксу код већине помесних Цркви а и остале помесне Цркве су прихватиле овај календар литургијски и саборно кроз саслуживање са новокалендарцима. Једино мале групе грчких старокалендараца су се одвојили од свих и били верни Отачком предању. Код њих је касније дошло до међусобних раздора и раскола по другим догматским и предањским питањима или због личне сујете.

Такође, Руска Црква ван граница (РПЗЦ) је саборно била на добром исповедничком путу уз постепено "клизање" ка расколу, због разних нерихватљивих икономија (канонских прекршаја).

И руски катакомбници су остали верни Православљу али до њих је тешко било доћи јер су живели у тешким условима и под прогоном безбожних совјетских бољшевика.

Октобра 1934. године убијен је југословенски краљ Александар Карађорђевић познат као Ујединитељ јер је ујединио Јужне Словене и створио Југославију. Страдао је у атентату у Марсељу, у званичној посети Француској, и тај атентат су извршиле стране службе. Незванично разлог је што је краљ хтео да изађе из чланства једне масонске ложе али свакако његовом смрћу положај Краљевине Југославије био је ослабљен у времену најава новог Светског рата који ће убрзо почети, након неколико година.

Исте године, 1934. у септембру, у Нирнбергу је одржан велики сусрет национал-социјалиста Немачке и 6.конгрес њихове партије (NSDAP). Након осмишљеног садржаја и фантастичног одушевљења идејом да Немачка буде слободна и независна, да не постоји ниједна рука споља која ће њом командовати већ да је води њихов вођа са својим саборцима - Адолф Хитлер који је у завршном говору, између осталог, рекао да за сваког члана партије "није довољно рећи ја верујем већ и ја се борим!".

У октобру 1944. године јединице совјетске Црвене Армије окупирале су Србију и Београд, након повлачења нацистичког окупатора који је изгубио рат на свим фронтовима. Бољшевици су нам донели много веће зло а никако слободу.

Наши домаћи комунисти су певали песме "носим капу са три рога и ратујем против Бога" и вршили стравичне злочине по целој Србији, поготово у Шумадији и Београду.

И тако редом по декадама. 1954.године смо у периоду најјачег комунистичког терора који је спровођен у миротворству, нарочито према Србима - ваљда "из захвалности" зато што нису хтели довољно да пострадају у Јасеновцу и на другим стратиштима за туђе интересе и да стварају државу другим словенским народима. 

Године 1964. је СПЦ постала, суштински, органски члан Светског савета цркава (ССЦ), а формално годину дана касније, јер се те године одржала конференција екумениста на Родосу где је усвојена одлука да се сва учења поставе у равноправни однос са православним. Претходно су 50-тих година били као посматрачи, а овим чином су признали сва лажна учења као равноспасоносним догматском учењу Православља. То су касније и јавно признали о чему смо писали овде.

                                                 

И 1974. године владају и даље комунисти са србомрсцем Титом на челу као и 1984. али без Тита јер је умро 4 године раније а велико питање је где је његов прави гроб.

Ипак, те 1974. је време нешто либералније варијанте комунистичке диктатуре и период материјалног просперитета јер се Тито задуживао кредитима код западних капиталиста а технологије нису напредовале као на Западу.

Након његове смрти почео је лагани распад комунистичке партије у Југославији (СКЈ) што је касније 90-тих резултирало крвавим грађанским ратом међу југословенским народима због узаврелог национализма и подизања тензија и мржње међу дојучерашњим пријатељима и комшијама.

Србија је изгубила рат у коме "није учествовала", делимично је у Дејтону спасен национални интерес у Босни заслугом тадашње америчке администрације, али уз огромне жртве:  хиљаде младића, жена, деце и старих који су изгубили животе. 

Србски народ је проглашен за агресора у држави за коју је платио највећу цену да буде створена и изграђена.

       И данас на власти имамо непросвећене националисте и некадашње комунисте који, за разлику од некадашњих националиста и комуниста, немају никакву идеологију већ их само похлепа за материјалним богатством нагони да бране своје позиције до последњег даха.

Ми верујемо али се и  боримо за наше боље дане, за васкрс Србије и стварање велике и снажне државе на својим вековним територијама, од Крајине па до Ђевђелије, затим од Задра до Скадра и још даље ако Бог да, за зеленим дипломатским столом у будућности. Ми смо, пре свега, за велику Србију, снажну државу духовно и материјално, а велику по својим квалитетима, вредностима, култури, моралу, знању и свим осталим врлинама које треба да буду светионик и другим народима.

Ми смо за општи национални препород који ће наступити кад за то дође време.

Након свега лошег побеђује добро - обнова три Православна Царства и подела света на 10 делова о чему је библијски описано, светоотачки потврђено а и ми смо овде помињали.

У борби против врага и свакога зла, до победе!

                                                            +++

Прослава неких важних празника и укратко о питању биометрије

 

     Широм планете вршена су редовна богослужења, молебани и друге молитве, у храмовима Цркве ИПХ.

     У Грчкој, од севера до југа, прослављен је празник Успенија Пресвете Богородице - Велика Госпојина. У једној малој цркви, на југу Пелопонеза, посвећеној овом великом празнику, у месту Аспрохома код Каламате, обележена је слава празника. Вечерње бденије, јутарњу службу и свету литургију вршио је јеромонах Атанасије уз помоћ појаца из лаичког реда. Након завршетка службе народ се окупио испред цркве уз скромну трпезу хране и пића (кафа, сокови и вода) али више у трпезу љубави-агапе.

     У малом месту Месопотамија округа града Касторије, у северном делу Грчке, обележена је слава цркве посвећена Светом Фанурију Чудотворцу. Богослужење је водио (началствовао) архиепископ Цркве ИПХ г-дин Игњатије митр.Фтиотидски а у присуству митрополита Јакова Месинијског и још неколико јеромонаха, затим простих монаха као и верног народа.

    Воздвижење Часног Крста (јесењи Крстовдан) у женском манастиру посвећеном Часном Крсту на брду изнад Каламате. Службу је водио митрополит Јаков Месинијски.

Јесењи Крстовдан у цркви округа града Тива, службу је водио јеромонах Висарион.

     Поред осталих важнијих, углавном догматских или предањских, питања која су се наметала унутар црквене заједнице - дуже време је отворено и питање става Цркве према биометрији и новим личним документима за које неки сматрају да се тичу духовне стране код православаца. Иначе, то питање није отворено као проблем унутар само ове црквене заједнице већ код свих осталих: од званичних екумениста па до разних расколника који себе називају истински-православнима.

     Што се тиче става нашег Братства о овом питању - ми смо ту, као и свуда, јасни и прецизни: не постоји проблем угрожавања душе прихватањем актуелних биометријских докумената, свуда по свету, јер то нема везе са Антихристовим чипом. Јер, овај чип ће директно утицати на психу и емоције код човека, када човек неће моћи ни да се сети покајања а притом признаваће ту будућу светску власт односно Антихриста као "бога" јер ће се он тако прогласити и тражиће од људи да га сматрају и поклањају му се као једином Богу. У томе је највећа хула, то јест превара будућег биочипа као личног документа сваког човека, осим хришћана који тада буду тражили спас у горама и планинама.

     До тада ће још доста времена проћи, о том потом, прво обнова три Православна Царства па њихово трајање око 35 година па тек онда Трећи светски рат, задњи дани - долазак Антихриста али и Други славни долазак Христов, васкрсење мртвих, Страшни суд и Ново небо и Нова земља у вечности. Сада, ипак не морамо се плашити овог као проблема јер се не дотиче душе али свакако је увреда у социолошком смислу за човека, нпр.јединствени матични број где се човек ту практично изједначава са бројем у регистрима.

Можемо се борити за своја људска права и то је легитимно али не треба падати у панику и сејати страх међу хришћане, тумачити криво књигу Апокалипсис (Јованово Откривење) и друге Отачке књиге попут неких протестаната, јер знамо да ђаво жели да хришћани буду у сталном страху а тако су онда лак плен кад их страх паралише.

То се зове ревност не по разуму, или обмана - прелест здесна (јер долази из неразумне ревности, односно из ревности без расуђивања).

    Због неразумне ревности која се ствара због личне гордости хришћани могу трпети разне духовне и физичке последице, ако се та ревност смитује од духовних ауторитета (епископи или неки квази-духовници). Хришћани осим страха који их паралише могу изгубити право на нормалан живот, материјални напредак, здравствене услуге и друго. То може бити фатално по њих и њихове породице а да притом то није никако ствар снажног исповедања вере, већ напротив - класична духовна обмана. 

"Цару царево а Богу Божије" да дамо, како нас Господ учи (по Матеју 22,21).

     У овом тренутку за хришћане постоје нека много важнија питања, у друштвено-политичком смислу, која треба отварати а не питање биометрије. На пример проблем увођења родне равноправности, елемената содомизма, блаћење породице и брака као свете тајне у школским уџбеницима. Ово је нарочито појава у неким западним земљама. Затим код нас актуелно питање биолошког опстанка који је угрожен због могућег претварања Србије у рудна јаловишта, питање Рио Тинта о чему се бруји у Србији и разни други проблеми који нам се намећу под утицајем болесног и изопаченог неолибералног јудео-глобализма.

Честитка за Преображење и ситуација у друштву због Рио Тинто

    Хришћанско братство Крста честита празник 

Преображења Господњег

свим истинским православцима широм света: +Христос се преобрази и показа славу своју!

На здравље и спасење!

На многаја љета!

                              +++

   О проблему копања литијума и уопште рударења од стране белосветско- глобалистичке компаније Рио Тинто и штетности које ова страна фирма наноси људима и природи писали смо овде.

  Сваком иоле разумном човеку јасно је да без, колико-толико, чисте природе, ваздуха а нарочито воде, немогућ је наш биолошки опстанак. Зашто овде кажемо "колико- толико" ? Зато што смо свесни да живимо у окупираној држави, да смо колонија разних странаца, да је већ један део наше земље увелико загађен и да загађења природе још се повећавају. Међутим, ово што је планирао Рио Тинто да уради то би нас сасвим уништило, велики део Србије био би приморан на расељавање јер било би немогуће живети у таквим условима.

   Са друге стране, до сржи корумпирани и издајнички актуелни напредњачко- социјалистички режим протура бајке народу о некаквој "развојној шанси" и плаши народ страном војном интервенцијом и ратом ако не пристанемо на подухвате компаније Рио Тинто. Ако смо већ у "златном добу" и познати као "економски тигар" - онда чему паника да је литијум развојна шанса, зар не можемо да "живимо добро" ( као до сада, по причама из власти) и од пољопривреде, сточарства и других грана привреде, еколошки оправданих? Можемо наравно, али је проблем у великој похлепи због које је уцењена актуелна власт и њен председник Вучић нарочито. За властољубље, сластољубље и славољубље се продаје држава, земља (природни ресурси), народ....све оно што вреди, код људи без карактера и морала - да се још мало остане на власти.

Јер, заиста то је "мало" да човек изгуби образ и душу због проклете власти, ништа у односу на вечност.

  Ствари ће се ипак променити јер је то воља Божија. Србија чврсто корача ка свом препороду. Народ се у овим врелим летњим данима, у великом броју, побунио у више градова и како сада изгледа нема одступања. Људи се с правом плаше за будућност своје деце и њиховог здравља. Људи, они који су људи у правом смислу те речи, знају шта значи уништена земља претворена у јаловишта, без својих извора воде, без своје хране итд. Без обзира на све оно што неку побуну (бунт, протест) прати а то је борба разних политичких организација и појединаца, различите идеологије и тактике, да своју делатност политички искористе.

  То је све нормално у оваквим процесима али је важно да на крају победи права колона, она истински родољубива која ће имати снаге и мудрости да Србство изведе на прави пут националног препорода. То се једноставно мора збити, само је питање која је цена ове борбе. Да ли ћемо успети да спречимо ову кинеско- јеврејску фирму Рио Тинто да експлоатише (све мање вредни) литијум односно јадарит или ће ипак кренути ово рударење са свим еколошким последицама? Или ће колонијални режим под притиском народа затворити ову тему и отворити неки други проблем?... На Косову и Метохији се такорећи "испод жита" припрема нови погром србског народа. Да ли је и ово све око рударења маска за нешто друго?...И још нека питања постоје за које ћемо знати одговоре својим током.

  Не треба срљати и ићи главом кроз зид, имамо проблем са самим сатаном и његовим слугама. Ситуација јесте драматична, велика бура је задесила наш "брод" али је Господ са нама. Схватимо то да Бог даје власт по мери срца народног. Србија страда вишедеценијски због опште апостасије, отпадништва нарочито од праве вере јер је званична Црква у јереси екуменизма а то је шпиц богоиздајства. СПЦ је отворено на страни непријатеља Србства, нарочито врх Цркве сем пар епископа и неколико национално часних свештеника и монаха који су јавно исказали храброст и осудили пројекте уништавања наше земље.

  Остаје нам молитва, да се трудимо у подвизима и да измолимо од Бога спас за наш народ јер то је наша дужност хришћанска. Од наших епископа из истинске Цркве ( ЦИПХ) такође тражимо молитве за наш народ да се избави од замки лукавога, али с друге стране страдање народа се наставља док се не назиру први плодови народног покајања.

Морамо бити сложни.Морамо бити истрајни и не смемо клонути духом.

Само нам Господ може помоћи да победимо зло и скршимо сатану под ноге. Амин. 

Не дамо те Србијо! 

НЕЋЕТЕ КОПАТИ!

Рио Тинто марш из Србије!

Празник Духови и осврт на проблеме у ЦИПХ

 

Педесетница, празник Духова - Силазак Духа Светога на Апостоле, рођендан Цркве Христове 50 дана од Христовог Васкрсења.

На овом величанственом догађају, историјски односно библијски је познато, присуствовала је и Пресвета Богородица као што ова икона приказује. Празник је познат и као Тројице и слави се три дана а цела наредна недеља је названа Духовска, разрешена од поста. 

Свим православним хришћанима честитамо овај светли празник, 

на многаја љета!

                                                             +++

     Овај светли празник у Цркви Христовој (Црква истинитих православних хришћана, ЦИПХ) јурисдикција грчких старокалендараца,тзв. матејевци-григоријевци, под поглаварем архиепископом Игњатијем Фтиотидским (наследник блаженопочившег Хризостома Тивона) потамнио је унутарњи раскол изазван због тврдовратости митрополита Козме Атичко-Мегаридског и његових оптужби да друга два епископа у Синоду исповедају "јерес предвечног Христа" слично, како он тврди, као што је учио бивши митрополит Хризостом Солунски који је осуђен због јереси 2002.године и искључен је из Цркве.

    Наиме, овај Хризостом Солунски је исповедао Христа предвечног као "јединствено Лице" (а не само као једно Лице) што има за последицу докетистички поглед на оваплоћење Логоса и друге небулозе попут "предвечне Цркве" о чему не треба даље коментарисати јер о овоме је раније детаљније писано и овде на блогу. 

    Раздор са Козмом изнутра почео је много раније, прве несугласице око тога да ли у Цркву треба примити једну већу групу грчких старокалендараца, из Кипра углавном, наводно "по икономији" без икаквог испитивања њихове вере или само уз усмену исповест (ливело) или са миропомазањем и покајањем јер верски потичу од једне расколничке фракције, а ово последње су захтевали друга два епископа и већина свештенства. Други проблем био је захтев од ових кипарских старокалендараца да се њихови преминули рођаци, иако у животу пребивајући у расколу, спомињу на богослужењима односно да се њихова имена уврсте у црквене диптихе - што је канонски недопустиво. Историја Цркве показала је да постоје икономије и да се за разне врсте расколника нису примањивале исте мере приликом примања у Цркву, у одређеним околностима, али овде је ситуација кристално јасна. Митрополит Козма се позивао на аргумент "љубави", да се тако спасавају стотине и стотине људи и на једну историјску ситуацију у вези познатог црквеног теолога Теодора Мопсуестијског (или познат као Теодор Антиохијски) који је тек постхумно осуђен као јеретик, 125 година од своје смрти, а био је изузетан богослов. Ипак, његово лукавство је откривено и коначно на Петом Васељенском Сабору је анатемисан, и он и сви који га бране и оправдавају. Тада се као прави бранилац Православља показао свети цар Јустинијан.

Дакле, сада већ наш бивши епископ Козма није директно оправдавао овог Теодора Антиохијског али је указивао на тај пример да Црква је њега помињала на богослужењима што је уствари лицемерно и глупо поређење. Козма је говорио да садашњи Кипрани "нису знали" да пребивају у расколу па се онда поставља и србско питање наших преминулих рођака из периода пре Другог светског рата (а и касније) који исто тако "нису знали" да врх СПЦ има молитвено општење са анатемисаним новокалендарцима а формално се држе старог календара (период пре него што је свејерес екуменизма се показала у правој величини). Наравно, црквени канони који су догматског карактера су изнад социолошко-емоционалних категорија ("о љубави" и слично) јер су од Бога, од Духа Светога, а тројични Бог је љубав.

Елем, пошто ове све његове идеје, унутар црквене заједнице, нису наишле на већинско одобравање већ на јак отпор, а тада уз њега био је и наш блаженопочивши архиепископ Хризостом Тивон који је имао можда добре намере али се ипак покорио саборном ставу Цркве, митрополит Козма је након смрти архиепископа почео жешће да улази у догматске расправе и да другу двојицу епископа (архиеп. Игњатије Фтиотидски и митр. Јаков Месинијски) оптужује за јеретичке ставове у вези учења о Христу као Богочовеку. 

Митрополит Козма као да не жели да схвати, јер му је огорчење помутило ум, да се Господ наш Исус Христос догматски исповеда као Бог и човек са свим својим карактеристикама двеју природа (нестворен и створен, нестрадалан и страдалан, предвечан и временски, итд.) али да је Ипостас односно Личност само једна. Козма се позива буквалистички на неке формалне изразе који указују на периоде, нпр. "пре Христа" или "после Христа" а то не треба догматизовати јер ако догматизујемо онда прихватамо учење да Христос постоји овде тек 2024 године а да раније није постојао (јер каже се "пре Христа") - а то је све погрешно буквализовати. 

Свети Оци кажу да не треба Исусом Христом називати неочовеченог Бога Логоса али и човека који није Бог Логос, тако да не можемо Христу придавати само временску карактеристику његове Личности већ и предвечну и временску заједно, несливено, непомешано.

Такође, митр. Козма се размахао у својим писмима упућеним другој двојици епископа и уз друге разне оптужбе, не само догматског карактера, већ и неке мање битне ствари кад се неко наљути па онда износи оно што је безвезно, беспредметно и друго. Ипак, овде ћемо се фокусирати на догматски проблем јер то је најважније од свега тога другог.

Ипостас Логоса је вечна Ипостас, непроменљива. Христос је оваплоћени Логос, дакле непроменљив као Личност али је у времену Личност постала због две природе сложена (зато се користи термин: "сложена Ипостас"), због тога што се Бог отелотворио, постао је истински човек само без греха а остао је и даље Бог предвечни. Козма овде (на грчком, ниже у тексту) поставља, између осталог, разна глупа и непотребна питања само да би показао како је Личност Логоса претрпела промену приликом очовечења у времену. Промена је само та, како смо рекли, што је Ипостас постала сложена (због две природе) али сама Личност Сина Божијег је остала иста. 

"Исти је Логос и пре и после оваплоћења" - како учи Црква Христова и друго што је битно је да се "Бог јави у телу" - значи да нема суштинске промене Личности. И као што Свети Оци кажу да је велика тајна оваплоћење Логоса односно рађање Христа од  Пресвете Деве Марије Богородице и да не треба покушавати својим човечијим умом схватити ову тајну већ смирено веровати у учење које је од Духа Светога.

Добар је пример овде из Догматике где се пореди људско тело и душа. Иако су међу собом по природи суштински различити ипак припадају једној личности. Човек кад умре његова душа напушта тело али човек и даље остаје личност само бестелесно, као душа, и чека васкрсење мртвих, ново тело и Страшни суд. 

Нека и бивши митрополит Козма схвати ово озбиљно због своје душе и због душа свих оних којима је пастир, као и још неки епископи из Заграничног Синода, јер се тако наноси велики ударац Цркви и цепа се Риза Христова а то је грех неопростив на овом и на оном свету, а до тада чекамо смирено уразумљавање и покајање. 

У сваком случају, кад се успостави Православно Царство на нашим просторима, неће бити толеранције и "демократије" за разне врсте отпадника, што верских, што идеолошко богоборних, криминално-политичких и осталих непријатеља. Амин.

       Хришћанско братство Крста                                                             +++

                                         бивши митрополит Козма Атичко-Мегаридски

...

и његова питања (на грчком језику се за знак питања користи знак тачка-зарез)

Οἱ ἐρωτήσεις -βελτιωμένες- εἶναι οἱ ἐξῆς:

 1)  Ὑπῆρχε προαιωνίως ἡ σύνθετος Ὑπόστασις

τοῦ Θεανθρώπου Χριστοῦ; 

2) Τὸ δεύτερο πρόσωπο τῆς Ἁγίας Τριάδος πρὸ τῆς σαρκώσεως, δηλαδή πρὶν τὴν ἐνανθρώπησίν Του ἦταν Θεάνθρωπος ἢ Θεὸς μόνον;

         3)  Πρὶν ἀπὸ τὴν ἐνανθρώπησιν τοῦ Θεοῦ Λόγου, δηλαδὴ πρὶν ἀπὸ 2023 ἔτη, ὑπῆρχε Θεάνθρωπος ἢ μόνο Θεός; 

4) Ὁ Θεός Λόγος εἶναι καὶ ἄνθρωπος ἤ εἶναι μόνον Θεός; 

5) Ἡ ἁπλὴ Ὑπόστασις τοῦ Θεοῦ Λόγου εἶναι ταυτόσημη, μία καὶ ἡ αὐτὴ κατὰ πάντα, μὲ τὴν Σύνθετον Ὑπόστασιν Αὐτοῦ (τοῦ Θεανθρώπου Χριστοῦ), χωρὶς καμμίαν  διαφοράν; Δηλαδὴ ἡ Σὰρξ τοῦ Θεανθρώπου προϋπῆρχε προαιωνίως; 

 

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

                                              Догматика

О личности Господа Исуса Христа

 Исус Христос – истинити Богочовек

(+)

…

“Духопросвећени Апостоли су једнодушни у осећању, и сазнању, и исповедању, да је Исус Христос једна једина Личност, недељива и неизменљива. Никада, нигде, ни у чему они не деле Господа Исуса у два бића, или у две личности, или у Исуса човека и у Исуса Бога. Један је Исус и пострадао и васкрсао; није један Исус умро, а други васкрсао. Целокупно сведочанство светих Апостола своди се баш на тврђење: да је то једна иста и истоветна личност: „Овога Исуса васкрсе Бог, чему смо ми сви сведоци” (τούτον τον Ίησοϋν ένέστησεν ό θεός, ου πάντες ήμεΐς έσμεν μάρτυρες)[14]. Друга Ипостас Пресвете Тројице, Бог Логос постаде тело[15], остајући у свему истоветна, неизмешьива и вечна Ипостас. Зато што је Бог Логос, поставши човек, остао неизменљив у својој Божанској Ипостаси, Он је као Богочовек могао показати и пројавити вечну божанску славу своју. То значе речи христољубљеног Богослова: И ми видесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца[16]. Бог Логос узео је обличје слуге, постао човек, понизио себе, постао послушан до смрти, и то смрти крене[17], али је при свему томе остао неизменљив у својој Божанској природи, неизменљив у својој Божанској Ипостаси.”

…

“Ипостас Бога Логоса и по оваплоћењу свом остала је иста и истоветна, увек друга Ипостас Пресвете Тројице, увек пуноћа Божанства.

У Исусу Христу, у тој оваплоћеној Ипостаси Бога Логоса, „обитава сва пуноћа Божанства телесно” (πάν το πλήρωμα της Θεότητος σωματικώς)[20], што врло јасно показује да је Исус Христос савршени Бог и савршени човек, то јест Богочовек. Син Божји, који је по телу (κατά σάρκα) рођен од семена Давидова, и јесте Исус Христос Господ наш[21], над свима Бог[22].

Сва се тајна хришћанске вере исцрпљује речју: Бог се јави у телу (Θεός έφανερώθη έν σαρκι)[23], Бог се јави као Богочовек.

Исповедајући и бранећи богообјављену истину о Богочовештву Господа Христа, изражену у Никеоцариградском Символу вере, свети Оци IV Васељенског Сабора дали су опширније објашњење ове пресвете истине у своме исповедању вере, које гласи:

Следећи светим Оцима, сви једнодушно учимо исповедати једног и истог Сина, Господа нашег Исуса Христа, савршеног по Божанству и савршеног по човечанству, ваистину Бога и ваистину човека, (састављеног) из разумне душе и тела, једносушног са Оцем по Божанству, и једносушног с нама по човечанству, подобног нама у свему осим греха; рођеног пре векова од Оца по Божанству, а у последње дане ради нас и ради спасења нашег (рођеног) од Марије Деве Богородице по човечанству, једног и истог Христа, Сина, Господа, Јединородног, у двема природама несливено, непроменљиво, нераздељиво, неразлучно познатог (јер због сједињења — разлика двеју природа није нимало уклоњена, већ су шта више својства сваке природе сачувана, и стичу се у једно лице и у једну ипостас), не у два лица располовљеног и раздељеног, него једног и истог Сина, и Јединородног, Бога Логоса, Господа Исуса Христа, као што нам испрва Пророци објавише за Њега, и као што нас сам Господ Исус Христос научи, и као што нам предаде символ Отаца наших.

(грчки)

Επόμενοι τοίνυν τοις άγίοις πατράσιν ενα καΐ τον αυτόν όμολογεΐν Υίον τον Κύριον ημών Ίησοΰν Χριστον συμφώνως άπαντες έκδιδάσκομεν, τέλειον τον αυτόν έν Θεότητι και τέλειον τον αυτόν έν άνθρωπότητι, Θεόν αληθώς και άνθρωπον αληθώς τον αυτόν, έκ ψυχής λογικής και σώματος, όμοοΰσιον τω Πατρι κατά την Θεότητα, και όμοοΰσιον τον αυτόν ήμιν κατά την ανθρωπότητα, κατά πάντα δμοιον ή μι ν χωρίς αμαρτίας· προ αιώνων μεν έκ του Πατρός γεννηθέντα κατά την θεότητα, έπ’ εσχάτων δε των ήμερων τον αυτόν δι’ ημάς και διά την ήμετέραν σωτηρίαν έκ Μαρίας τής παρθένου τής Θεοτόκου κατά την ανθρωπότητα, ενα και τον αυτόν Χριστόν, Υίόν, Κΰριον, μονογενή, έν δΰο φύσεσιν άσυγχύτως, άτρέπτως, αδιαιρέτως, άχωρίστως γνωριζόμενον ούδαμοΰ της τών φύσεων διαφοράς άνηρημένης δια την ένωσιν, σωζόμενης δε μάλλον της Ιδιότητος της έκατέρας φύσεως και εις έν πρόσωπον και μίαν ύπόστασιν συντρεχούσης, ουκ εις δΰο πρόσωπα μεριζόμενον ή διαιροΰμενον, άλλ’ ενα και τον αυτόν Υίόν και μονογενή, Θεόν Λόγσον, Κΰριον’Ιησοΰν Χριστόν’ καϋάπερ άνωθεν ο’ι προφήται περί αύτόυ και αυτός ημάς ό Κύριος Ίησοΰς Χριστός έξε— παίδευσε και το τών πατέρων ήμΐν παραδέδωκε συμβολον.[24]”

 …

Начин ипостасног сједињења двеју природа у Господу Исусу Христу

(++)

…

 “Отац Православља, свети Атанасије Велики, говори нам о чудесној тајни Господа Исуса из самог срца божанске истине. Сједињење тела са Божанством Логоса десило се у утроби свете Деве Марије, пише свети Атанасије, јер је Логос, сишавши с неба, из утробе подигао себи тело, тело које није постојало пре силаска Логоса или пре свете Богородице Марије[21]. И ово тело постаде телом Бога Логоса, али не једносуштно са Божанством Логоса (ούχ ύμοοΰσιος της τοΰ Λόγου Θεότητος)[22]. Поставши човек Бог Логос је непроменљиво (άμεταϋέτως) био и у телу, и у души, и у себи самом (προς τε το σώμα, προς τε την ψυχήν, προς τε εαυτόν), Он који је у наручју Оца[23]. Тело је оваплоћењем постало своје (ιδία) Логосу по природи, и неодељиво по сједињењу (αδιαίρετος κατά ένωσαν). Логос постаде тело не да би Логос престао бити Логосом, него да би Логос био у телу (ίνα έν σαρκί η ό Λόγος). Он постаде тело, то јест да би Логос у век био Логос и имао тело, укоме је Бог Логос примио у обличју човечјем страдање и смрт, сишавши до гроба и ада, у коме телу je Он извршио и васкрсење из мртвих, пруживши доказ тела, крви и душе кроз своје властито и неодељиво тело[24].

Антиохијски славуј еванђелских истина, свети Златоуст, слаткогласно велича чудесну Личност Господа Исуса. Када Еванђелист вели: Логос постаде тело (Јн. 1, 14), он тиме неће да покаже да је Логос изменио своју суштину него да је узео на себе истинито тело (ου μεταβολήν ουσίας, άλλα σαρκός αληθινής άνάληψιν παραστήσαι βουλόμενος)… Логос постаде тело, не претворивши своју суштину у тело (ού μεταβαλόντα ε’ις σάρκα την οΰσίαν), него само примивши тело, тако да је суштина његова остала неприкосновена (αλλ’ άναλάβοντα οΰτήν, άνεπάφον μενοΰσης εκείνης).”

…

“Исти Логос је и пре оваплоћења без тела (άσαρκος), и по оваплоћењу у телу. Стога ми тврдимо да је Он уједно и Бог и човек, не растављајући Га на човека посебно који је сам за себе и на Бога Логоса посебно, да не би замишљали два сина, него исповедамо да је један и исти Христос, и Син, и Господ. Јер Он који је постао што и ми, ма да је остао оно што је био, није одбацио оно што је наше (τά ήμων), него је чак ради домостроја спасења допустио себи оно што је људско, у границама човечанске природе; и тиме није ништа нашкодио ни својој Божанској природи ни сдави, јер је Он и на такав начин још једнако Бог и Господ света[128]. Доставши човек, јединородни Логос Божји ипак остаде Бог, имајући све што и Отац, осим Очинства[129]. Један је и исти Син и Господ и пре оваплоћења и после оваплоћења (και προ της σαρκώσεως, και μετά την σάρκωσιν)[130]. Логос Бога Оца, Бог по природи и изван тела,остао је Бог и са телом (μετά σαρκός); и Син по природи и пре оваплоћења (προ σαρκός), остао је Син и када постаде тело; и будући уистини Господ свега, остао је у тој истој слави и пошто је постао човек[131].”

 

 

…

“Своје учење о Личности Господа нашег Исуса Христа, које је у исто време богооткривено учење једне, свете, саборне и апостолске Цркве, свети Кирил је најсажетије изразио у дванаест чувених анатематизама, од којих су у даном моменту за нас најважнија ова четири анатематизма:

1.     Ако ко не исповеда да се Логос Бога Оца ипостасно сјединио са телом (σαρκι καθ’ ύπόστασιν ήνώσθαι) ида је један Христос са својим сопственим телом (ενα τε είναι Χριστον μετά της ιδίας σαρκός), то јест да је један исти уједно и Бог и човек, — да буде анатема! (Анатематизам други)[148].

2.     Ако ко у једном Христу дели ипостаси после сједињења, спајајући их само савезом достојанства (συνάφεια τη κατά την αξιαν), ауторитета и власти, а не пре савезом природног сједињења (συνοδον την καθ’ ενωσιν φυσικήν), — да буде анатема! (Анатематизам трећи)[149].

3.     Ако се ко дрзне да Христа назове богоносним човеком (θεοφόρον άνθρωπον), а не пре Богом истинитим, и јединим по природи Сином, пошто Логос постаде тело и узе јаког удела у нашем телу и крви, — да буде анатема! (Анатематизам пети)[150].

4.     Ако ко не исповеда да је тело Господа животворно, и да је властито (ίδίαν) тело само Логоса Бога Оца, него неког другог уз Њега који је сједињен са Њим по достојанству (κατά την άξίαν),… ида је оно постало властитим телом Логоса који има моћи да све оживотворава, — да буде анатема! (Анатематизам једанаести)[151].”

…

 

 

 

 

НАПОМЕНЕ: (+)

[14] Д. А. 2, 32; ср. 2, 22-24; 3, 13-16; 5, 30-32.

[15] Јн. 1, 14; ср. Мт. 16, 16.

[16] Јн. 1, 14.

[17] Флб. 2, 68.

[18] Гал. 4, 4; ср. Рм. 1, 3.

[19] De fide, III, 12; Р. gr. t. 94, col. 1029 В.

[20] Кол. 2, 9.

[21] Рм. 1, 34.

[22] Рм. 9, 5.

[23] 1 Тм. 3, 16.

[24] Mansi, Analecta collect. concil. t. 7, col. 115 А — С

НАПОМЕНЕ: (++)

[21] Contra Apollinar. lib. I, 4; Р. gr. t. 26, col 1097 С.

[22] Он, De decretis Nic. Syn. 15; Р. gr. t. 25, col. 440 C; Contra Apollinar. lib. I,12; t. 26, col. 1113 B.

[23] Он, Contra Apollinar. lib. II, 17; P. gr. t. 26, col. 1161 B.

[24] ib. lib. I, 12; Р. gr. t. 26, col. 1113 В. С. ⁵

[128] Он, Expicatio duod. capit., explant. II; Р. gr. t. 76, col. 297 D, 300 AB.

[129] ib. declar. IX. col. 308 D.

[130] Он, Apologetic. pro. XII capit. contra oriental., P. gr. t. 76, col. 328 В; ср.ib. col 332 A.

[131] Он, De recta fide ad regin., 8; P. gr. t. 76, col. 1209 ВС.

[148] Он, Explicatio duodec. capit; P. gr. t. 76, col. 296 С

[149] ib. col. 297 С

[150] ib. col. 304 Α.

[151] ib. col. 309 D 312 А; ср. De recta fide ad reginas, 10; P. gr. t. 76, col.1216 CD.