Божићна честитка нашег Братства и кратак осврт на домаћу друштвену ситуацију

 

    Уредништво блога честита Божић, најсветлији хришћански празник Рођења Господа нашег Исуса Христа, свим православним хришћанима широм света са радосним поздравом (и отпоздравом): 

  +Мир Божији, Христос се роди! Ваистину се роди! 

    Национални покрет "Све за Отаџбину!" и наше Братство (Хришћанско братство Крста) шаљу свим православним Србима искрене божићне честитке, најпре у све наше окупиране и тренутно отете земље: Косово и Метохију и Србску Крајину и свуда где се иоле православно "дише" у овим тешким временима прелукаве и софистициране окупације свих наших земаља и нашег народа, окупације од стране јудео-глобалиста и осталих неолибералних мондијалиста. 

   У овом тренутку, ми не можемо да кажемо да постоји национална слобода када се налазимо у околностима специфичног ропства већ дуго деценија и борба за слободу и стварање истинске србске Државе (у правом смислу те речи) још увек траје и тек ће ући у реалну фазу када ће нам свима бити јасно да је то наш једини прави пут у овоземаљском смислу. Наравно, највећа вредност је наша духовна слобода, тј.слобода у Христу и све док можемо слободно исповедати своју веру утемељену на хришћанским догматима, на апостолском и светоотачком учењу - ми ћемо тај наш духовни живот поставити на прво место а све остало да нам Бог подари по нашој вери. Свесни смо да је та вишедеценијска окупација нашег народа последица исто тако вишедеценијског црквеног и моралног отпадништва (апостасија) и све је по Божијем допуштењу што нам се дешава као држави и народу. Свесни смо такође, као хришћани, да живимо у претпоследњем периоду Цркве Христове, у периоду откровењске Филаделфијске Цркве која "има мало снаге" али је "одржала реч Божију"  (из Јов.Откровења 3.глава).

    До ове победе на овоземаљском плану, али која има изузетан духовни значај јер се тиче опстанка једне велике нације - Србског народа који, ако ово стање још потраје, може доћи пред сам амбис и нестајање - док ми можемо доћи само ако смо чврсти и непоколебиви не само духовно већ и идеолошки и да имамо јасну визију будуће србске државе у надолазећем периоду нове поделе света. За овако нешто потребна је изузетна озбиљност и морају се одбацити све досадашње идеолошке заблуде, попут вере у демократију и истинитост већине, и то је прво што желимо нашој омладини поготово побуњеним студентима који су покренули једну лавину, пробудили већи део народа, али су ипак на крају показали себе као недораслим за корените промене система јер немају довољно капацитета за тако огроман подухват нити имају духовно-идеолошког образовања.

Све је нажалост био ћорсокак.

   И овде је сада један парадокс што се Србија скоро референдумски поделила на ћације (следбеници актуелног режима, а назив "ћаци" има симболику неписмености, нешколованости односно лажно стечене школованости, примитивизма, криминала, бескичмењаштва и других лоших особина) и са друге стране су они који себе сматрају да јесу школовани (што фактички и јесу) и поштени и теже правди (што је такође тачно за већину таквих) али нико од њих се исто није показао довољно образован да усмери нацију на прави пут. Јер, термин образовање је доста шири појам од школованости и подразумева много више знања, пре свега делатног живљења по Божијим заповестима (отуда реч "образ" јер се мисли на лик Божији).

Наше Братство види да је узрок, уважавајући сваког човека и његово право да верује како хоће, у тој општој духовној слепоћи огромне већине нашег народа, вишедеценијског лутања у магли и страдања без краја, управо због недостатка светотајинске благодати Божије, дакле због живљења ван општења са Црквом Христовом (Црква Војинствујућа, која се бори) где обитава Дух Свети који кроз Тајне очишћује, освећује и обожује хришћане, отвара им ум и приближава их општењу са Торжествујућом Црквом (тј. Црквом Светих на небесима која слави). Нажалост, народ већински остаје и даље у јереси екуменизма, испуњавајући неку форму и декларативно изјашњавање за Православље а не гледајући на суштину (по којој је Црква као организам и мимо свог јеретичког епископа не може се бити православан),  тврдоврато пркосећи сами себи и тако ризикујући да изгубе живот вечни чиме се губи сваки смисао постојања човека јер овај овоземаљски живот треба да нам је само припрема за вечност. Свака јерес као и сваки раскол доноси злослов (проклетство) а не благослов и онда су последице духовног општења са јересју веома трагичне.

   Све је неважно ако нисмо у Цркви Христовој, од које по речима Светог Јована Златоустог "нема ништа јаче на овом свету".

   То не значи да истински православни хришћани (ИПХ или зилоти) себе сматрају праведним и спремним за Рај већ то значи да је припадност Цркви Христовој односно крштење предуслов спасења, то је темељ и то се подразумева, а спасење се даље гради "са страхом и трепетом"..."и делима", по јеванђељским и апостолским речима.

.....................................................................................

Без обзира на све ово, ми из Братства ипак видимо да постоји јак потенцијал у нашем народу и да ћемо кроз ова сва страдања изаћи као јачи и мудрији.

Нек нам Богомладенац Христос буде та звезда водиља и молитвама свих Светих да победимо сваког врага! Амин.

Желимо свима пуно радости, здравља и успеха. 

Христос се роди!

.......................................................................

Овим путем уредништво блога Син Отаџбине честита, са закашњењем од 5 дана, имендан архиепископу Цркве ИПХ (грчки ГОХ, матејевско-григоријевски) г-дину Игњатију Лиускасу, митрополиту Фтиотидском са жељом да управља кормилом Цркве на даљем путу исповедништва и јачања наше заједнице.

Многаја љета!

               У средини је архиеп.Игњатије (са славе Покрова Пресвете Богородице у                                      женском манастиру код Ламије, место Горгопотам)

Православље побеђује!

                                               

      Крст је сила, крст је слава, крст је победа!

  Овим охрабрујућим и радосним узвиком, из једне старе духовне песме, враћамо се на наш блог са новим објавама. Ову објаву на свом почетку посвећујемо славном јубилеју - 100 година од Божанског јављања Часног Крста изнад старокалендарског манастира у подножју планине Имитос код Атине. О том величанственом догађају смо помињали и раније, на пример овде. 

   Читав један век исповедништва православно-хришћанске вере у времену апостасије, односно свеопштег отпадништва, прошао је. У овом тренутку, само мале групе верника окупљених око својих епископа и свештеника, са пунотом догматском и сачуваним апостолским прејемством чини Цркву Христову - спасоносну новозаветну Барку спасења. Све помесне Цркве тзв."светског Православља" су у свејереси екуменизма и под тешким анатемама. СПЦ је то већ званично саборски признала да су одавно део антихришћанске Надцркве.Тако су они одвојили милионе и милионе људи од животворних и спасоносних Тајни због тешких кршења догми и канонских преступа, и много тога другог како је описао монах Данило.

У наставку објављујемо текст о заблуди новог календара, аутора Људмиле Перепелшне, уз додатак са неким анатемизмима православних патријараха из ранијих векова. Ово се може видети и на другим сајтовима и сматрамо га корисним јер раскринкава папску заблуду и са научне и са богословске стране.

О новокалендарској заблуди могло би се још детаљније писати али је све већ написано и исказано, тако да нек свако чини по својој савести и вољи.

У наредној објави ћемо се осврнути на актуелну политичку ситуацију.

........................................................................................................................................

                ЗАБЛУДА НОВОГ КАЛЕНДАРА 

 - Григоријанска реформа календара као средство папске експанзије -

   Питање ο Јулијанском календару и на њему заснованој Православној Пасхалији, која опредељује ритам живота Православне Цркве, поставља се као веома сложено и потребује расветљавање с астрономске, историјске, богословске и многих других тачака разматрања. Не постављајући овој расправи за циљ да се подробно зауставља на разматрању свеукупних питања у вези с Јулијанским црквеним календаром, покушаћемо да разјаснимо узроке распрострањених заблуда у односу према јулијанском начину бројања времена.

Свако ко се трудио да објективно разуме суштину календарске реформе папе Григорија XIII, не може а да се не зачуди постојаности мита ο фамозном научном преимућству Григоријанског календара. Овај мит, постајући већ опште место које није за оспоравање, почива мирно и не мање на вештој идеолошкој и квазинаучној папској пропаганди и сасвим неукој предрасуди њених вољних или невољних адепта.

У свом раду, посвећеном питању календара, ми смо већ приметили да само мало њих поима да, с формално-научне тачке гледишта, Григоријански календар нема баш никаквих преимућстава над Јулијанским, зато што су оба календара различита по својим принципима.

Познато је, да је Григоријански календар оријентисан на величину тропске или сунчане године, док је Јулијански на величину сидеричке или звездане године (услед гравитационог утицаја месеца и околних планета, дужина сидеричке године је мало већа од тропске - примедба уредника). Притом, тропска година, с којом су организатори григоријанске реформе по мери изједначили своју нову годину, постаје условном величином, умишљеном, премда и блиском за процесе, реално доживљене на Земљи, то јест за равнодневицу и сунчеву прекретницу (солстициј).

Напомињемо да је, почињући од времена Птоломеја (II век по рођењу Христовом), све до позног Средњег века, у астрономији, као и у погледу на свет, владао геоцентрични систем, сагласно коме би непомична Земља била центар творевине, око којег се окрећу Сунце и друга небеска тела.

Поимање тропске године, која почива у основи Григоријанског календара, повезано је са геоцентричном до-коперниканском теоријом. Тропска година износи тачно 365 дана, 5 часова, 48 минута, 46 секунди, што је време за које Сунце обави свој тобожњи обрт око Земље.

Наравно, свима је познато да се Сунце не окреће око Земље, него, обратно, Земља се креће око Сунца. Зато тропска година није реални период времена, него замишљена астрономска величина, имајући, уосталом, као што смо рекли, један директан однос према реалним процесима који се одвијају на Земљи, таквим као што су смене годишњих доба (пролеће, лето, јесен и зима) и другим природним појавама на нашој планети.

Што се тиче разумевања сидеричке године, оно је засновано на реалној величини једнакој пуном периоду кретања Земље око Сунца. Трајање сидеричке године чине 365 дана, 6 часова, 9 минута, 9 секунди; заснована на овој величини, јулијанска година траје 365 дана, 6 часова, што за 11 минута и 14 секунди прекорачује трајање тропске године.

Идеја ο годишњем окретању Земље око Сунца позната је већ астрономима Древног Египта, потом су је наследили питагорејци, да би међу њима постала увелико распрострањена. Касније, у III веку пре Христовог Рођења, ова је идеја била положена у основ учења старогрчког математичара и астронома Аристарха Самоског, кога можемо сматрати претходником Николе Коперника.

У епохи стварања Јулијанског календара (46. година пре Христовог Рођења), теорија Аристарха Самоског била је широко позната међу астрономима и научницима. Зато не чуди да су велики астрономи Созиген Александријски и други ствараоци Јулијанског календара положили у основу јулијанске године период пуног окретања Земље око Сунца, тј. сидеричку годину. Управо је ова реална астрономска величина и постала примером Јулијанског календара. Притом је неопходно приметити да је тропска (сунчана) година оријентисана на циклусе повезане, пре свега, са Земљом, док је сидеричка (звездана) година - на циклусе у вези са космосом у целини. У том смислу, у својој основи, Григоријански календар је геоцентричан, а Јулијански - космоцентричан.

Што се тиче астрономске тачности, ο којој тако воле да говоре присталице Григоријанског календара, важно је имати на уму да ће она за 25.765 тропских година заостајати за сидеричком или истинском астрономском годином за читаву годину. Зато се сва астрономска, као и историјско-хронолошка истраживања, која разматрају дуже временске периоде, спроведена по Јулијанском а не по Григоријанском календару (у астрономској терминологији, јединица за временски период се зове "јулијански дан" - примедба уредника).

Ето зашто се многи истраживачи баве питањем због чега је уопште Риму била потребна реформа календара, с каквим циљем је папство кренуло на нарушавање вековима освештане црквено-саборне традиције? Могуће је наћи много објашњења за овај корак папе Григорија XII. Овде је присутна и жеља за влашћу, стремљење да се узвиси над другим вероисповедањима, као и покушај да се оснажи ауторитет папства, нарушен после Реформације и верских ратова.

Осим тога, недоумицу изазива и то што су реформатори Јулијанског календара почели сравњивати своју нову годину са тропском годином. Чиме је то могуће објаснити? "Све се објашњава веома прозаично" - каже аутор једне занимљиве расправе, посвећене овој теми - "папа Григорије XIII и његово календарско окружење били су доследни приврженици Птоломејевог космогонијског система, што значи да тропска година за њих није била релативна астрономска величина, него изворно реално време кроз чији се проток Сунце окреће око непокретне Земље. За иницијаторе григоријанске реформе, сидеричка година једноставно није постојала, па чак и сама констатација овог астрономског факта и његово признање били су од Рима проглашени као јерес, која је повлачила за собом далеко не само теоријске претње - довољно је сетити се трагичног удеса Ђордана Бруна и Галилео Галилеја."

Заслужује пажњу и чињеница да су многи истакнути савременици папе Григорија XIII, а међу њима такви знаменити научници као хронолог Скалигер, математичар Целзијус, астрономи Јосиф Витаниј и Местлин (учитељ великих научника Кеплера и Галилеја) - дали негативан одговор ο учешћу у пројекту припремане календарске реформе. Пројект реформе сматран је за бесмислицу и од многих европских универзитета, убрајајући Бечки универзитет и Сорбону.

Са своје стране, креатори Григоријанског календара и међу њима утицајни језуит - математичар Христофор Клавиј, одстранили су од учешћа у реформи све истакнуте астрономе и хронологе тог времена, који су, на овај или онај начин, изразили своју несагласност са припреманом новотаријом. Следствено таквој политици Рима, у кругу иницијатора календарске реформе, окупили су се почев од Клавија који се користио погрешним алфонсинским таблицама (у које Местлин и други истакнути научници нису имали поверења) и завршно са лекарем Лилијем и његовим изумом 300.000-годишњег циклуса. Ово последње "откриће" подигло је велику буку, али никада није било објављено јер се показало као сасвим нетачно.

Мало ко сада полаже рачуна себи ο томе да је тадашња григоријанска реформа "носила провинцијско и жалосно обележје".

Познато је да је својевремено и велики Коперник отказао да узме учешће у припреми календарске реформе, започете већ 1514. г. на Латеранском Сабору. Α затим, четрдесет година касније, после своје смрти која је наступила 1543. г, Коперник је постао "ћутљив, али опасан противник календарских заплета 1582. године, подривајући у корену већ навелико изрекламирану научност григоријанског календара. Јер ако се у самој ствари Сунце не окреће око Земље, него обратно, тропска година уопште није прамера за грађанску годину, што ставља под велику сумњу нетачност јулијанске године.

Коперниково учење претило је да разобличи псевдонаучност григоријанске реформе, отуда није случајно што је 1616. г. папа Павле V осудио идеје Коперника као противуречне "Светом Писму". Коперникова књига "О кретању небеских сфера", у којој је он изложио своју теорију, била је забрањена папским декретом од 5. марта 1616. године "да би се избегло ширење сличног учења на штету католичке истине".

Све наведене чињенице дају основа да се говори ο ретроградности твораца григоријанске реформе, које је једна од последица била "покушај да се заустави, ако не сасвим спречи ширење коперниканских идеја у тадашњој Европи".

Папски емисари, желећи да оснаже у време Реформације посрнули ауторитет папског престола, а такође борећи се за сфере утицаја, на све су начине уводили свој календар издајући га за нешто несумњиво "научно". Треба признати да су, овладавши у то време умовима, рационализам са језуитском пропагандом учинили своје: календар папе Григорија XIII, упркос свему, прибавио је себи репутацију напредног и, као такав, неприкосновеног бројања година.

Стремљење ка власти увек је везано и са настојањем да се задобије власт над временом. Историја познаје многе примере "захвата" такве власти; из најближих историјских догађаја можемо именовати Француску револуцију са њеним термидором. Рим је, снажећи свој примат и свој светски значај, пошао "против научне очигледности, против предања и канона Цркве. Наше страсти приморавају на уступак, разум, логику, знање. По свој вероватноћи, то се дешава не само са појединцем него и са целим друштвом, народом, штавише и са целом одвојеном (помесном) Црквом и културом".

Организована религиозно-политичка сила папства могла је наметнути свој календарски стил практично свим земљама света, али то још ништа не казује ο њеној непогрешивости и пожељности. "Није у сили Бог него у истини" - говорио је свети благоверни велики књаз Александар Невски.

Проблем рачунања времена, изазван григоријанском реформом, и до данашњег времена остаје нерешен. Ево више од четири века не престају несклади и несугласице у вези поретка литургијског живота, што је учврстило одвајање неправославног Запада од Цркве. У новије време, преузимање "исправљеног јулијанског календара" од неких автокефалних цркава, довело је и до унутар-црквених несугласица.

Православна Пасхалија заснована је имајући у виду редослед новозаветних збивања, повезаних са последњим данима земаљског живота Господа Исуса Христа. У години крсне смрти Господње, јудејска пасха је пала у петак и суботу. У петак, 14. нисана (који, као и сада почиње по црквеном рачунању у четвртак навече), Спаситељ је био распет; у суботу Он је био у гробу, и у рано јутро првог дана недеље 16. нисана - васкрсао. Зато су збивања Страдања, смрти и Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, нераскидиво повезани са јудејском пасхом. И већ од првог века хришћанства, ушло је у обичај да се Света Пасха празнује после јудејске пасхе. То је било овековечено од светих Апостола који су одредили да се хришћанска Пасха празнује после јудејске (7. правило светих Апостола).

Мењање редоследа збивања ο којима нам казује Јеванђеље значи њихово кварење. Новозаветна Пасха мистично символизује замену старозаветног жртвоприношења јагњета, жртвом Спаситеља нашег Господа Исуса Христа - Јагњета које је узело на себе грехе света (Јн 1,29). И када би се, због искључиво астрономских узрока, понекад дешавало да у старој Цркви истовремено падну хришћанска Пасха и пасха синагоге било је потпуно неприхватљиво да света Пасха претходи јеврејској. Ипак, само у периоду од 1851. до 1950. године следбеници Григоријанског календара празновали су Пасху 15 пута пре Јевреја и не само једном заједно с њима, на пример, 1. априла 1823. године, 17. априла 1927. године, 18. априла 1954. године, и 19. априла 1981. године.

Приврженици Григоријанског календара, свршавајући Свету Пасху пре Јудеја или заједно са њима, нарушавају један од основних канона Цркве. Они у потпуности пренебрегавају Седмо апостолско правило, одређење Никејског Сабора и Прво правило Антиохијског помесног Сабора.

318 светих Отаца Никејског Васељенског Сабора (325. године) донели су уредбу (орос) ο Пасхи, која забрањује да се она празнује с јудејима, на шта указује јасан цитат Првог правила Антиохијског сабора: "Сви који се дрзну да наруше одредбу Светог и Великог Сабора одржаног у Никеји... ο светом празнику спасоносне Пасхе, да буду одлучени од заједнице и одбачени од Цркве. Ако се пак неко од предстојатеља Цркве, епископ, или презвитер, или ђакон, после ове одредбе, дрзне да развраћује људе или смућује Цркве, нарочито да са Јудејима свршава Пасху, таквог свети Сабор од сада осуђује да буде туђинац Цркви, јер је учинивши тако постао не крив грехом за самога себе него и крив кварењем и развраћивањем многих. И не само да такве Сабор одлучује од свештенослужења, него и све који се дрзну да буду у заједници с њима, до њиховог извргавања из свештенства. Извргнути се лишавају и спољашње части којима су били причасни по светом и Божијем правилу свештенства".

Јулијанског црквеног календара тврдо се држе Руска Православна Црква (у Русији и у иностранству), манастири Свете Горе Атонске, а такође Православне Цркве Јерусалима, Грузије, Србије и сви ревнитељи светоотачких завета, који - упркос многим притисцима - одбијају да прихвате нови стил.

Познати руски научник-професор Β. В. Болотов, чији је реферат одредио одлуку Комисије по питању реформе календара у Русији, овако се изразио у вези са тим проблемом: "Ја као и раније остајем одлучним поштоваоцем Јулијанског календара. Његова чиста и изванредна једноставност поставља његово научно преимућство изнад свих календарских исправки. Мислим да се културна мисија Русије по овом питању огледа у томе да још неколико столећа одржи у животу Јулијански календар и кроз то олакша повратак западним народима од никоме потребних григоријанских реформи ка неисквареном старом стилу."

Поседујући унутрашњу цикличност положену у саму његову природу, Јулијански календар се пројављује, за разлику од Григоријанског календара - вечним календаром. Православна Црква, чувајући вековима освећен Јулијански календар, одбила је да се повинује лажи ο времену псевдонаучне новотарије. Није зато случајно да се њено време налази у сазвучју са космичким законима временске периодике и биокалендаром.

Врлине Јулијанског календара све више привлаче пажњу истраживача, који претпостављају да се "хипотетички календар будућности најпре замишља као... Јулијански календар". Захваљујући томе што је он изразито јасно спојен са пулсирањем космочасова, будући веома близак временским трајањем (365 дана, 6 часова) двема, за земљу основним астрономским величинама - тропској години (365 дана, 5 часова, 48 минута, 46 секунди) и сидеричкој (365 дана, 6 часова, 9 минута, 9 секунди) ова чињеница је тим важнија, јер се биоритмичка ситуација на Земљи одређује управо овим двема астрономским годинама.

Осим тога, Јулијански календар је више од хиљаду и по година одређивао ритам живота народа Европе, укорењен унеколико и у генетичкој структури човечанства. Сагласно многобројним научним експериментима последњих година, обављеним на биолошким објектима разних нивоа, живућа материја, а заједно с њом и човек, показују крајњу осетљивост ка најмањим колебањима геомагнетног поља; при чему показатељи Земљиног магнетизма поседују веома прецизну периодичност, која је у вези са равнодневицом и солстицијем. Човек заједно са свим што је живо вибрира у такту колебања физичких поља космичке природе. Те вибрације у вези са редовним колебањима тачака равнодневице у Григоријанском календару немају правилну периодику, а то је у вези са невидљивим, но несумњиво постојећим "терапеутским ефектом".

Григоријански календар, по коме живи савремено човечанство, поставља један неправилни и акосмични ритам. Зато је потпуно разумљиво да је он неодговарајући тим биочасовима и том биокалендару који су се (ови последњи - прим. прев.) дугим временом обликовали у човеку и сасвим је могуће да су сада поремећени.

Заслужује пажњу и ова чињеница да следствено мисли В. И. Вернадског да се ноосфера Земље слагала - и очигледно ће се и даље слагати са ритмом Јулијанског календара. Зато је "човечанству важно да не страћи то у многоме уникатно јединство".

Римски престо, отпадајући од Васељенске Цркве, удаљио се и од васељенске истине: папство, намећући свој поглед на свет, заснован на геоцентризму, није давало предност метафизичкој страни питања. Земља, будући место Богоиспитивања, у самој ствари показује се као центар творевине, али центар не астрономски, него духовни.

Време - такође је творевина Божија. Господ савршава освећење твари, која се присаједињује Његовом небеском животу. У том смислу, може се говорити ο црквеном Јулијанском календару као ο икони тог освећеног времена. Профанација црквеног календара - то је покушај светотатственог оскврњења светиње, покушај извргавања већ освећеног из Небеског Царства у царство мрака.

Црква Христова сједињује временско и вечно. Ово се остварује пре свега у Тајни Евхаристије. Пребивајући у времену, Црква кроз стварно присуство Христово преображава време као што преображава и свет. Што се тиче разних мнења поводом Јулијанског календара, треба да укажемо на аргумент по преимућству: сваке године се јавља силазак благодатног огња на Гроб Господњи - чудо, које проистиче при сабирању многихиљадних ходочасника на Велику Суботу по Јулијанском календару. У њему нам треба видети мистично освећење ове 2000-годишње иконе времена.

Људмила ПЕРЕПЕЛШНА

* * *

На Сабору Источних Патријараха 1583. Константинопољског Јеремије, Александријског Силвестера и Јерусалимског Софронија са другим Архијерејским Синодима, изречена је анатема на све оне који следе Григоријански календар:

Пошто црква старога Рима, која као да се радује због сујете својих астронома, несмотрено изменила прекрасне одредбе ο светој Пасхи којих су се придржавали хришћани, и које су установили и одредили 318 Светих Отаца Првог Светог и Васељенског Сабора Никејског, које су поштовали хришћани свих земаља и по којима су празновали - тога ради појавила се саблазан. Јер су пред нашу Смерност стали људи Јермени, питајући ο пракси празновања, пошто и њих присиљавају да приме ове новотарије.

Због тога смо и морали да кажемо шта су ο овоме установили Свети Оци. Наша Смерност, размотривши ствар заједно са Најблаженијим Патријархом Александријским и Најблаженијим Патријархом Јерусалимским и другим члановима Синода, у Духу Светом, разјашњавајући оно што су ο овоме одлучили Свети Оци, одређује:

Ко не следи обичаје Цркве ο Светој Пасхи и месецослову (календару) онако како су нам предати од Седам Светих Васељенских Сабора, који су их за нас добро установили да их следимо, него жели да прати Грегоријанску Пасхалију и Месецослов, тај - пошто се, као и безбожни астрономик, супротставља свим одредбама Светих Сабора и хоће да их измени или ослаби - нека буде анатема, одлучен од Цркве Христове и сабрања верних. Ви, православни и благочестиви хришћани пребивајте у ономе што сте научили, у чему сте се родили и у чему сте васпитавани, а када буде неопходно и крв своју пролијте да бисте сачували отачку веру и исповедање; чувајте се и пазите ових, нека вам помогне Господ наш Исус Христос и нека молитва наше Смерности буде са свима вама. Амин.

* * *

По питању измене Свете Пасхе и Месецослова Кирил Архиепископ Константинопољски и Васељенски Патријарх 1756. године такође је изрекао анатему на оне који следе папску саблазан:

Најчаснији клирици наше Христове Велике Цркве и други најпобожнији јереји и најпреподобнији јеромонаси, појци у црквама нашег града, следбеници неботајника Павла, који говори: Ако вам неко буде благовестио супротно од овога што смо вам ми благовестили, макар био и анђео с неба, да буде анатема; ако је јереј или мирјанин да буде одлучен од Бога, проклет, и по смрти да не иструне него да пребива у вечним мукама. Камен и железо нека се распу и распадну - они никад и никако. Нека наследе губу Гијезијину и вешање Јудино; нека пребивају на земљи као Каин, стењући и дрхтећи; и гнев Божији нека буде на главама њиховим и удео њихов нека буде са издајником Јудом и богоборцима јудејима; земља нека се отвори и нека их прогута, као некада Датана и Авирона; Анђео Божији нека их гони са мачем у све дане живота њиховог, и нека подлегну свим проклетствима Патријараха и Сабора, под вечним одлучењем и у мукама огња вечног. Амин.

Неке актуелности (Србија, свет, Православље)

 

   

   Србија гори од врућина али и од неколико подметнутих пожара у топличком крају и другим крајевима. Још увек траје народна побуна, грађански и студентски протести су добили мало другачији облик: сада су то физичке блокаде улица, раскрсница, разних других објеката. О томе смо писали раније да подржавамо жељу наше омладине да мења систем и друштво на боље али смо опрезни због покушаја да се поново друштво демократизује, што би значило да се опет вртимо у круг. Овај демократски и партиократски систем треба мењати из корена, за то је потребна нова снага и нов дух, а без Божије помоћи не можемо ни један корак учинити.

    О овим догађајима у последњих 8-9 месеци би се могло писати много више, али је све то мучно јер се агонија продужава а конкретних назнака да ће се нешто суштински променити још увек нема. Репресија је све јача, тензије расту и чека нас врела јесен. Ако је све то представа да би се један човек, председник Србије, тешком муком сменио на власти а да притом не дође до коренитих промена система - онда смо још једном, по ко зна који пут до сада, узалуд потрошили своје време и енергију.

Ова власт је слика и прилика духовног стања нације, такође се то односи и на званичну екуменистичку СПЦ. Додуше, агонија која траје није само у ових неколико месеци већ се уништавање земље врши деценијама уназад, само сада је тај процес добио убрзан ток. Велеиздаја, распродаја националних ресурса, презадуживање државе, слабљење куповне моћи-инфлација, међусобно хушкање народа и стварање атмосфере грађанског рата кроз медијски и репресивни апарат, безброј примера корупције, лаж и превара на сваком кораку - све је то од актуелне власти која генерише зло. 

   У свету су мучне слике гладне деце у Гази над којом Израел врши геноцид досад незапамћен у историји. Руска Федерација и Украјина и даље су рату, смањеног интензитета. Иран је ушао у сукоб са Израелом али тренутно је неко примирје. Пакистан и Индија имају међусобне сукобе на граници, за сада контролисане. Тајланд и Камбоџа су на ивици рата. Кина и Тајван већ годинама имају међусобна трвења. Разни су унутрашњи сукоби и немири широм света. Свуда је нека мука, тескоба и несрећа.

Морамо сачувати унутрашњи мир, без обзира на искушења око нас.

Царство небеско је у нашем срцу, по речима Господњим. Побеђујмо страсти греховне молитвом и подвигом, образујмо се, противимо се сваком злу и неправди ходећи путем истине. Изграђујмо себе, своју братску и духовну заједницу.

 С нами Бог! До коначне победе!

Прослава празник Светог владике Матеја Мироточивог, исповедника у 20.веку, уз мошти његове целебне лобање - 27.мај 2025. године, по н.календару у Халкиди

(Епископи и свештеници ЦИПХ)

..............................................................................

У мају је такође прослављен имендан једног од наших епископа, митрополита Јакова Месинијског (13.мај, по Св.ап.Јакову). Због одређених техничких проблема нисмо то овде објавили те сада желимо и на овај начин да му пожелимо пуно духовне моћи у наредном периоду и да буде срећно, на многаја љета!

Васкршња честитка нашег Братства - Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

 

     Хришћанско братство Крста, уредништво блога и билтена Син Отаџбине честита највећи  празник Васкрсење Христово или само Васкрс (народски Ускрс) свим православним хришћанима целог света са радосним поздравом и отпоздравом: Христос воскресе! Воистину воскресе!

    Поздрављамо сву браћу и сестре у Христу широм планете, од Америке и Канаде до Аустралије, Русије, Белорусије, Украјине, Молдавије, од Немачке до Балкана:

Србије, Црне Горе, окупираних Косова и Метохије, Републике Србске, РС Крајине, затим Мађарске, Грчке, Бугарске, Румуније и Македоније. Поздрав шаљемо свим родољубивим организацијама, групама и појединцима који се труде у духовној и националној борби, који желе Србију ослобођену од окова јудео-глобализма, мондијализма и анархо-либерализма као последице идеологије безбожних комуниста и свејереси екуменизма. 

   Драга браћо и сестре, радујмо се! Победилац смрти - Господ наш Исус Христос, истински Богочовек, једно Лице у две природе: Бог и човек, предвечан и временски, као човек страдао је и умро на Крсту а као Бог васкрсао из мртвих и тако је смрт побеђена. Рај је отворен за све људе али је потребно уложити труд. Данас, иако живимо у свету пуног разних саблазни, не одустајмо од борбе.

  У овом времену када многи разумни људи, видевши разна лудила око нас, кажу: "Демони су из пакла изашли" што и суштински јесте тачно јер духови злобе у великом броју обитавају у поднебесју а међу људима (и у саме људе) се настањују ако им то сваки човек дозволи,ако их привлачи својим погрешним начином живота.

Поготово када знамо да је ово пред-апокалиптично време и тек следи период када ће ђаволи нападати "у својој јарости знајући да имају мало времена", како кажу Свети апостоли. Управо то треба да нам буде додатни мотив за духовну борбу и подвиге јер се Царство Небеско силом (подвигом) задобија, по истинитој јеванђељској речи. 

   Мноштво таквих примера имамо из Житија Светих а један од познатих је када су једног монаха питали: "Ко те научио да се молиш Исусовом молитвом?" а он одговара: "Демони" и ту настаје чуђење оних што су питали јер им није јасно како је то могуће. А објашњење је у томе што сваки пут кад престанемо са духовном борбом (у виду молитве, сазерцања и слично) демони нас нападају и кроз разна искушења ми уствари бирамо: или се предајемо или појачавамо молитву и подвиге уз благодарно трпљење свега што нас је снашло у тим тренуцима.

    Све ово тиче се нашег личног живота, то је онај део који се односи на дела али не заборавимо да је темељ права вера тј. исповедање вере и припадност Цркви Христовој - Православној, не оној која је то само по имену формално већ која је то суштински и без обзира на њено организационо-инфраструктурно устројство, дакле може бити и да је у катакомбама као некада у окупираној Русији од стране безбожних бољшевика.

   Јер, само у таквој Цркви ми можемо имати светотајинску благодат која нас просвећује, очишћава и обожује што је и циљ у овоземаљском животу ради припреме за живот вечни. Све остало ван Цркве Христове је јерес, раскол или незнабожство а то све заједно је под анатемом (проклетство). 

   У друштвено-политичком смислу, наше поруке су усмерене ка томе да тежимо свеопштом духовном и националном препороду. Беда и несрећа која влада Србијом је последица духовног стања нације, вишедеценијског отпадништва од вере и морала (апостасија) те се не треба чудити што најгори владају и што распродају националне интересе и државу. То не значи да остајемо равнодушни на зло јер просто то је немогуће, хришћани не смеју бити равнодушни.

  Међутим, хришћани не смеју бити ни острашћени политички револуционари, у овај свет као несрећно заљубљени, савремени бунтовници попут древног разбојника и анархисте Вараве, којима се живот своди да стално исказују огорчење и незадовољство актуелном влашћу, опозицијом или побуњеним студентима или било чим другим а заборављају на унутрашњу личну борбу и на речи јеванђељске да буду "свагда радосни" јер је Царство Небеско унутар срца нашега.

Јер, ако ту у срцу задобијемо Христа нама ће живот бити спокојан и миран.

   Људи су данас махом несрећни јер живе погрешно и Бог онда допушта разна зла као педагошке мере, а једна од тих мера је и ова актуелна издајничко-штеточинска напредњачка власт на челу са изопаченим човеком.

   Свакако, ми желимо здраво и нормално уређено друштво и политички систем. Подржавамо у моралном смислу сваког ко томе стреми. Истовремено, не желимо да се узалуд троши народна енергија нарочито енергија наше омладине ако не постоји јасна идеолошко-политичка профилисаност. Свако помињање демократије као нечег прогресивног - изазива код нас жаљење јер управо демократија нас је довела до оваквог стања у друштву и држави. Демократија фаворизује негативну селекцију и вољу већине као мерило истине, по народној изреци "два лоша убише Милоша" и зато су најгори испливали на површину. О томе су детаљно писали многи наши великани попут Димитрија Љотића и ко то сада не види - ништа не види.

   Не треба заборавити да овде није проблем само политички систем као такав већ да је Србија у стању окупације од  страних моћника јудео-глобалиста, презадужена кредитима од ових светских лихвара, са уцењеним врхом власти, разапета на крст...Борба за ослобођење Отаџбине од окупатора сада је комплексна али Србија мора васкрснути! Са васкрслим Христом победићемо, ако је то воља Божија!

  У сваком случају, наша настројења да се формирају Православна Царства, о коме говоре разна пророштва, ће се остварити у временима која долазе.

Овом (овоземаљском) златном добу Православља и монархије претходиће, чак и вештачки изазвани, унутрашњи сукоби или разна трвења али и ратови међу словенским државама које су сада окупиране од непријатеља човечанства.

Не доприносимо тим сукобима већ градимо мир међу браћом, колико можемо.

Добру моћ, здравље и успех на свим пољима желимо свима. 

Живела Победа!

                                                         +Христос васкрсе! 

Благословен нек је Часни пост!

 

       Уредништво блога жели срећан и благословен почетак Великог, Часног или Васкршњег поста свим православним хришћанима који се труде у подвизима, нек је на здравље и спасење!

      Драга браћо и сестре, без духовне борбе не можемо победити демонске силе, победити страсти и напредовати у врлинама. Пост, молитва, смиреноумље и други подвизи су неопходни ако желимо да пожњемо вечни живот. Пре свега је важна права вера односно припадност верској заједници, Цркви Христовој омеђаној догматским учењем и предањем и то је темељ нашег спасења. Православље или смрт - значи да ван праве вере нема вечног живота.

    У овом тренутку, спасоносна Црква је негде у катакомбном а негде у полу-катакомбном стању или је јавности изложена али њено мишљење се од већине не уважава. Свет трули у општој апостасији (грчка реч "ἀποστασία"), тј.отпадништву од вере, свејереси екуменизма и општег неморала. О томе је говорио Господ да ће доћи такво време а многи Свети Оци у пророштвима су потврдили а чак и неки незнабожци који држе барем до општег морала, искрени муслимани, употребљавају израз "fesad" (неред, корупција, поквареност, изопаченост) за овај временски период у коме живимо. 

   Црква Христова нам пак каже, односно Дух Свети, да смо судионици претпоследњег периода историје а то је период тзв. "Филаделфијске Цркве", Филаделфија је овде метафора за шести временски период, која има мало снаге а одржала је реч Божију (Јов.Откр. 3,8). И у ранијим вековима се дешавало да помесне Цркве падну у неку велику јерес: рецимо Цариградска патријаршија је падала до сада неколико пута у историји, цео Исток био је јеретички некад краће некад дуже, али је истина Православља побеђивала често кроз снагу исповедања вере простих монаха (нпр. Св.Максим Исповедник у борби против монотелистичке јереси) или архијереја (нпр.Св.Марко Ефески у борби против уније са Латинима).

   Нико од наших древних светих Исповедника није гледао на то да ли неки архијеретик воли на речима своју нацију (да ли зна да гусла као Амфилохије Радовић) или има фин глас а скромно живи (као патријарх Павле) или говори много језика, начитан је (као Иринеј Буловић), итд.итд. већ напротив- они су били верни и послушни учењу Цркве од Духа Светога и пазили на речи Светог апостола Павла који, у посланици Галатима, проклиње и анђела са неба ако анђео проповеда другачије јеванђеље (Посл.Галаима 1,8). Дакле, нека је такав и као анђео али ако проповеда јерес нек је анатема!

   Ми не знамо шта је у човековом срцу, да ли се ту зацарило неко семе гордости па иако човек споља изгледа богобојазно, по његовим делима се види ко је и шта је, по речима и по делима, као што се дрво по плодовима својим препознаје. Чувајмо се гордости јер гордост помрачује ум, поготово у овом веку технолошког прогреса када многи мисле да све знају а уствари не знају ништа или не знају оно што је најважније за њихов живот (тј.реалност живота а то је загробни живот и како се спремати за вечност).Зато, треба прво пазити на себе јер ће свако за себе дати одговор на Страшном суду.

   Што се тиче саме друштвено-политичке ситуације: ова несрећа која влада Србијом је последица општег духовно-моралног стања нације. Ако будемо бољи - биће нам боље, Бог ће нам дати бољег владара, ослободићемо се од окупације. Дужност хришћанска јесте да се разобличава свако зло, према нашим моћима, али не треба запоставити свој лични духовни живот и губити унутрашњи мир. Ако смо нашли то јеванђељско "многоцено зрно бисера" онда продајмо све што имамо, јер то зрно је најважније (по Матеју 13, 45-46). 

   У овом Часном посту трудимо се и у метанијама по правилу Св.Јефрема Сирина колико можемо, најпре да очистимо своје срце и стекнемо више љубави за Бога и ближње.

  Још једном, нек нам је добар пост, ова Света Четрдесетница да буде на умножење сваке благодати и врлине и на живот вечни. Амин.

                                                               +++

Божићна честитка нашег Братства

 

  

     Свим хришћанима целог света честитамо Божић са радосним поздравом: 

+Мир Божији, Христос се роди!+

     Предвечни Бог Логос се оваплотио, јавио се у телу као човек односно постао истински човек само без греха а остао и даље Бог - Христос Богочовек.

    Нека овај најсветлији празник донесе нам благодат и радост у наша срца, пуно среће а највише здравља и успеха желимо свима који се труде у богоугодном живљењу.

   Драга браћо и сестре, у свету су велика комешања и проблеми, много је несреће и јада широм планете, али ми смо данас посебно окренути ка свом националном дворишту. Неправда и зло владају у разним облицима и многи људи разних бранши, предвођени студентима и осталом омладином,траже правду на улицама.

Док трају ови немири са појединачним инцидентима и сукоби који су, за сада, контролисани - ми се питамо: зашто Срби опет у новијој историји, по ко зна који пут, ударају једни на друге и зашто нема националног напретка? Сматрамо да је основни разлог у недостатку Божије благодати која се повукла из храмова где се проповеда јерес, односно где је измењено и искварено православно учење а ова јерес је екуменизам.

Тамо где се људе не мирбоже ту су раздори и сукоби. и ту је проклетство.

Тамо где Путир не мири људе кроз љубав Божију, кроз тело и крв Христа Бога, ту нема никаквог напретка већ само страдања без наде на препород и национално васкрсење. 

Наравно, препород и васкрс Србства ће доћи али тек пошто Срби већински одбаце лажна верска и морална учења и окрену се ка истини Православља. То је оно што највише желимо сваком појединцу и народу у целини.

Нек нам Богомладенац Христос буде та звезда водиља ка нашем општем препороду.

Срећан Божић! 

                             +++

Имендан архиепископа Цркве ИПХ г- дина Игњатија митр.Фтиотиде и рукоположење у чин јеромонаха Христофора, 

2. јануара по новом календару

Многаја љета!

У средини архиепископ Игњатије, имендан слави по Св.Игњатију Богоносцу (2.јануар по н.календару).

Са његове десне стране произведен нови јеромонах, из чина јерођакона, Христофор.

Још једном све честитке, од нашег Братства, са жељом да се остане чврсто на путу исповедања праве вере.

     

Божићни пост, последице у друштву због трагичног догађаја и неки историјски датуми

         У току је Божићни пост, припремајмо се молитвено за прославу једног од најсветлијих празника - Рођења Господа нашег Исуса Христа. Само постом, молитвом и смиреноумљем можемо победити зле силе нечастиве јер реалност нашег живота није само у ономе што видимо материјалним очима већ треба да будемо свесни духовног, метафизичког, света којим смо окружени. Хришћани су у борби, као што и свети Апостоли и Оци нам указују на ратујемо против духова таме, духова у поднебесју, а то су демони. Борба против зла, та духовна невидљива борба, је потребна да би победили греховне страсти у себи, стекли врлине ради личног просвећења, очишћења и обожења.То је читава наука и ко то не разуме - неће знати и шта је прави живот. Ко то разуме нек се и даље изграђује, а ко не разуме нек крене од почетних корака и онда стрпљиво и ревносно нек не одустаје од овог пута који води у живот вечни.

                                                            

                    

Прослава празника Ваведења Пресвете Богородице у манастиру посвећеном истоименом празнику, југ Грчке - Месинија.

Митрополит Јаков и јеромонах Атанасије, из Цркве истинитих православних хришћана (ЦИПХ или грчки ГОХ) - старокалендарци матејевци григоријевци.

                                                                           +++                                                           

            

............................................................................................................................................................                                                           

         Овог 1.новембра десио се један веома трагичан догађај када је пала огромна бетонска надстрешница на Железничкој станици у Новом Саду и смртно су страдале 15 особа, по званичном извештају, и неколико теже повређених. Међу страдалима било је деце и младих.

        Ова катастрофа завила је у црно целу Србију, велико је огорчење и туга али и бес због опште корупције и јавашлука који влада у држави. Јер, та бетонска надстрешница је реновирана тако што се додавала јака челична конструкција а није се извршио нови надзор статичности.

И много других аномалија било је у самом поступку реконструкције као и разним другим "изградњама" актуелног режима на челу са Александром Вучићем који се стално хвалио како је све што је изграђено само његово дело а сада се овом умишљеном "богу" руши све наочиглед уз велике жртве.

Убрзо је почело буђење једног мањег дела народа, парламентарна опозиција је покушала да преузме протесте и да их делимично амортизује али већ сада, у овом тренутку, студенти и средњошколци преузимају иницијативу и разним акцијама попут блокада факултета и других установа као и акцијама грађанства (нпр. "петнаестоминутно стајање и ћутање" у знак солидарности са 15 погинулих) се покушава пробудити свест већине народа и тиме сменити садашњи режим.

Уз поруке "руке су вам крваве" и сличним перформансима се указује да садашњи напредњачко-социјалистички режим је дебело окрвавио руке, не само због саме корупције, већ што су последице корупције довеле до трагедије.

Ми као Братство подржавамо сваку искрену борбу за истину и правду, али верујемо да се правда и истина у Србији могу зацарити само деловањем Божије благодати коју треба, као појединци и народ, да заслужимо својим начином живљења.

Такође, није неважна и идеологија око које се окупљамо јер све досадашње идеје показале су се као промашај и слепа улица. Ако желимо бољу будућност, државу у правом смислу те речи, онда морамо умножавати своје таланте. Овако се само ствара тензија између подељеног народа, вртимо се као друштво у круг јер је све већ виђено давних 90-тих година.

Нама је потребна коренита промена система а то могу извести неке нове снаге уз помоћ Божију.

       Свака лоша власт се народу даје као педагошка мера, ако је народ лош пред Богом, ако не живи делатним духовним животом већ се окренуо ка материјализму и другим идолима. То је по допуштењу Божијем а воља Божија је да се чине богоугодна дела. Ови актуелни властодржци, тачније узурпатори и државе и Цркве, су уствари управници и чиновници у једној окупираној колонији којом неко други управља.

Сада су тренутно нови/стари национал-бољшевици које знамо из 90-тих година, не само крвавих руку већ су то познати "сунђери крви" који су у једној срљаторској и ратнохушкачкој политици жртвовали свој народ, осиромашили, обогаљили, опљачкали, само ради личне похлепе и опстанка на власти. 

И други политички обојени (тзв. "жути" и остали) нису нешто много бољи од ових "црно-црвених" али барем то што нису имали своје ескадроне смрти и тежак криминал, већ су покушали да се обрачунају са организованим криминалом и корупцијом и покушали су да одбране неке важне националне интересе али нису успели (нпр. убиством премијера Ђинђића), Иначе, та генеза "крвавих руку" наших властодржаца потиче из много ранијег периода, нпр. ритуалним убиством краљевског брачног пара Обреновића, зарад туђих интереса 1903. године, када је након тога војска у Београду марширала са деловима њихових тела на бајонетима - све је дошло убрзо на наплату кроз велико страдање у Балканским, затим у Првом и Другом светском рату а онда и доласком комуниста на власт.

      Са светињом се не треба играти, а овде је светиња био миропомазаник, православни владар који је водио једну умерену и колико-толико мудру националну политику.

Такође, овај трагичан чин из Мајског преврата утицао је и на даљи духовни развој, тачније драстично духовно стагнирање Србства јер је Црква срамно прећутала и није анатемисала убице и остале сараднике, издајнике Краља и Краљице, већ се на мала врата увело републиканство у монархију што је касније довело до партијашења и јачања комунизма а Србска Црква је остала у заједници са анатемисаним новаторима календара.

                                                                    ***

        Ове године се наршава неславни јубилеј - 100 година од увођења раскола у Православној Цркви где је СПЦ била иницијатор промене црквеног календара, иако званично календар није променила због унутрашњег притиска неких про-зилотски настројених архијереја, свештенства и дела народа, али су остали у молитвеној заједници са новокалендарцима и тако потпали под исту канонску осуду, чак и гору јер су већи лицемери него новатори. Занимљиво је и то што тај реформисани календар не само да није богословски оправдан већ и научно, тачније астрономски - јер се базира на језуитској теорији окретања Сунца око Земље што је равно комичним теоријама о Земљи као равној плочи. Касније се све то показало као чињенично стање јер су, овим падом у раскол, проширили сами себи дубљи бездан и пали у јерес екуменизма односно све-јерес којом званично прихватају јеретичку "теорију грана" што је равно антихришћанству. О свему овоме смо писали и писаћемо у једном од наредних текстова, по хронологији догађаја.

   

Већ следеће године од увођења раскола са новим календаром, уочи празника Воздвижења Часног крста (јесењи Крстовдан), десило се велико Божије чудо - појава огромног светлећег Крста на небу, на периферији Атине, одакле је обасјаван старокалендарски манастир у коме је увелико почело празнично ноћно бденије.

Многи из Атине видели су тај догађај и фотографисали.

О томе су писали световне новине, а лист "Скрип" је то објавио на насловној страни.

            

                                                                 +++

     Још неки догађаји, по декадама. Дакле, те 1924. године уведен је нови (реформисан) календар у црквену праксу код већине помесних Цркви а и остале помесне Цркве су прихватиле овај календар литургијски и саборно кроз саслуживање са новокалендарцима. Једино мале групе грчких старокалендараца су се одвојили од свих и били верни Отачком предању. Код њих је касније дошло до међусобних раздора и раскола по другим догматским и предањским питањима или због личне сујете.

Такође, Руска Црква ван граница (РПЗЦ) је саборно била на добром исповедничком путу уз постепено "клизање" ка расколу, због разних нерихватљивих икономија (канонских прекршаја).

И руски катакомбници су остали верни Православљу али до њих је тешко било доћи јер су живели у тешким условима и под прогоном безбожних совјетских бољшевика.

Октобра 1934. године убијен је југословенски краљ Александар Карађорђевић познат као Ујединитељ јер је ујединио Јужне Словене и створио Југославију. Страдао је у атентату у Марсељу, у званичној посети Француској, и тај атентат су извршиле стране службе. Незванично разлог је што је краљ хтео да изађе из чланства једне масонске ложе али свакако његовом смрћу положај Краљевине Југославије био је ослабљен у времену најава новог Светског рата који ће убрзо почети, након неколико година.

Исте године, 1934. у септембру, у Нирнбергу је одржан велики сусрет национал-социјалиста Немачке и 6.конгрес њихове партије (NSDAP). Након осмишљеног садржаја и фантастичног одушевљења идејом да Немачка буде слободна и независна, да не постоји ниједна рука споља која ће њом командовати већ да је води њихов вођа са својим саборцима - Адолф Хитлер који је у завршном говору, између осталог, рекао да за сваког члана партије "није довољно рећи ја верујем већ и ја се борим!".

У октобру 1944. године јединице совјетске Црвене Армије окупирале су Србију и Београд, након повлачења нацистичког окупатора који је изгубио рат на свим фронтовима. Бољшевици су нам донели много веће зло а никако слободу.

Наши домаћи комунисти су певали песме "носим капу са три рога и ратујем против Бога" и вршили стравичне злочине по целој Србији, поготово у Шумадији и Београду.

И тако редом по декадама. 1954.године смо у периоду најјачег комунистичког терора који је спровођен у миротворству, нарочито према Србима - ваљда "из захвалности" зато што нису хтели довољно да пострадају у Јасеновцу и на другим стратиштима за туђе интересе и да стварају државу другим словенским народима. 

Године 1964. је СПЦ постала, суштински, органски члан Светског савета цркава (ССЦ), а формално годину дана касније, јер се те године одржала конференција екумениста на Родосу где је усвојена одлука да се сва учења поставе у равноправни однос са православним. Претходно су 50-тих година били као посматрачи, а овим чином су признали сва лажна учења као равноспасоносним догматском учењу Православља. То су касније и јавно признали о чему смо писали овде.

                                                 

И 1974. године владају и даље комунисти са србомрсцем Титом на челу као и 1984. али без Тита јер је умро 4 године раније а велико питање је где је његов прави гроб.

Ипак, те 1974. је време нешто либералније варијанте комунистичке диктатуре и период материјалног просперитета јер се Тито задуживао кредитима код западних капиталиста а технологије нису напредовале као на Западу.

Након његове смрти почео је лагани распад комунистичке партије у Југославији (СКЈ) што је касније 90-тих резултирало крвавим грађанским ратом међу југословенским народима због узаврелог национализма и подизања тензија и мржње међу дојучерашњим пријатељима и комшијама.

Србија је изгубила рат у коме "није учествовала", делимично је у Дејтону спасен национални интерес у Босни заслугом тадашње америчке администрације, али уз огромне жртве:  хиљаде младића, жена, деце и старих који су изгубили животе. 

Србски народ је проглашен за агресора у држави за коју је платио највећу цену да буде створена и изграђена.

       И данас на власти имамо непросвећене националисте и некадашње комунисте који, за разлику од некадашњих националиста и комуниста, немају никакву идеологију већ их само похлепа за материјалним богатством нагони да бране своје позиције до последњег даха.

Ми верујемо али се и  боримо за наше боље дане, за васкрс Србије и стварање велике и снажне државе на својим вековним територијама, од Крајине па до Ђевђелије, затим од Задра до Скадра и још даље ако Бог да, за зеленим дипломатским столом у будућности. Ми смо, пре свега, за велику Србију, снажну државу духовно и материјално, а велику по својим квалитетима, вредностима, култури, моралу, знању и свим осталим врлинама које треба да буду светионик и другим народима.

Ми смо за општи национални препород који ће наступити кад за то дође време.

Након свега лошег побеђује добро - обнова три Православна Царства и подела света на 10 делова о чему је библијски описано, светоотачки потврђено а и ми смо овде помињали.

У борби против врага и свакога зла, до победе!

                                                            +++