У сусрет Божићу и Новој 2022.години

       Још 7 дана остало је до Божића, тј. до радосног празника Рођења Христовог. 

За све православне хришћане још увек траје Божићни пост који треба проводити побожно у миру и молитвено у телесним и духовним подвизима.

 
За све нас неприхватљиво је да учествујемо у вечерашњем поноћном пировању тзв. "у најлуђој ноћи" који се више деценија, а нарочито у периоду безбожног комунизма, наметао Србима као један од главних празника. То је уствари дочек Нове године по актуелном грађанском, световном или политичком, календару који је уствари папски календар. Ово питање не тиче се директно црквених празника јер хришћани уважавају формално и административно, хтели то или не хтели, нову годину по том календару али не прихватају промену црквених празника нити обичаје који нарушавају дух Православља. Некада давно хришћани су обележавали црквену нову годину која пада 1.септембра (по старом календару) односно 14. септембра по новом и то представља литургијски циклус. Када је јануар проглашен за први месец у години и када су хришћани временом подлегли западној еуфорији славећи дочек у време Божићног поста - онда је руски цар Петар Велики увео правило да хришћани славе у јануару али 13 дана касније, да се не би кршио пост. То је код нас познато као Србска Нова година а уствари је то Нова година по јулијанском календару.

И то је икономија тј. снисхођење људским слабостима, одступање од правила да би се суштина сачувала и као нека врста противтеже западним, латинским, вредностима и утицајима. Ипак, за нас су најважнији Божић и Васкрс, то су празници који су смисао нашег живота и наше вере.

 

У Новој 2022. години желимо све најбоље хришћанима целог света, да истрајемо у свим својим благословеним борбама до коначне победе! Живели!

Први снег - колапс енергетског система ; Наставак протеста и блокаде саобраћајница

 

     Снежна мећава у Србији донела је прво веће падање снега, од 10 центиметара па до пола метра и више у планинским деловима. Опет је децембарски снег, по ко зна који пут, изненадио наше путаре и друге службе надлежне за чишћење путева. Показало се да ми немамо довољно моћну технику за савлађивање ових зимских проблема, већ је срећа у томе што још има добровољаца који ризикујући своје животе спасавају све оне који су негде остали завејани.

Много већи проблем је наш електро-енергетски систем који је, у овој ситуацији, био неколико дана у колапсу јер је велики број домаћинстава остао без струје, грејања и воде. У општини Обреновац где постоје две Термоелектране била је најлошија ситуација, мада ништа боље није било у појединим деловима Шумадије и Западне Србије. Наводно, по званичницима, проблем је настао због допреме веома лошег угља који је био промрзао и мокар те није могао горети и зато су блокови испали из рада. Овде има истине али треба додати и то да у овом нашем гиганту, међу руководиоцима и радницима, има доста нестручног кадра који су ту доведени по партијској линији, и да постоје и други технички проблеми (застарелост опреме и слично). Морају се тражити нова решења у енергетици Србије, економична и практична али и еколошки оправдана, јер залиха угља све је мање а увозити струју и сировине није исплативо на дуже стазе.

                                                               ***

     Политичко-грађански протести у виду блокада мостова и других саобраћајница, поводом закона о експропријацији и референдуму а уствари због Рио Тинто и других белосветских компанија које намеравају да врше рудна ископавања по Србији, настављени су и прошле суботе а неки од организатора најављују да ће ићи до краја, тј. док Рио Тинто сасвим не отерају из Србије. Ми овај бунт, сам по себи, подржавамо као што смо се раније више пута изјаснили, али не сматрамо да су ове тзв. "зелене" организације темељ будућег србског националног препорода. Додуше, има ту и  искрених патриота, али преовладавају прозападни левичари и неолиберали. Очигледно да они имају подршку од неких моћних западних либерала и да би, барем већина међу њима, подржали агенду која се тиче ковид-тираније, обавезну вакцинацију и све што иде уз тај тихи геноцид као и све остале духовно-моралне наказности неолиберализма. Они су спремни као "замена" трулом Вучићевом напредњачком режиму који је дозлогрдио народу. Неке друге националне организације и ратни ветерани су се такође прикључили протестима, носећи србска обележја, да би показали да овај проблем екологије потиче од тога што смо као земља и народ окупирани и да се то тиче свих нас без обзира да ли припадамо неком еколошком покрету или не. Ово је уствари велики национални проблем и овде се ради о нашем биолошком опстанку.

У овом тренутку, актуелна власт није употребила већу силу против свих оних који се буне, сем неких провокација у виду спорадичних инцидената, али се пишу прекршајне пријаве и изокола се прети учесницима протеста. Вучићев напредњачки режим је изнутра веома слаб, на коленима је и веома рањив али је ипак потребна мудрост да се дође до тог тренутка што безболније смене у корист србских националних интереса и свеопште националне обнове чији почетак свакако је у данима и месецима пред нама.

     

Изазивање грађанских сукоба у Србији - контролисаних или не?

 

        У Србији су, поводом изгласавања скупштинских закона о референдуму и експропријацији које је донела актуелна криминална напредњачко - социјалистичка власт, избили нереди, блокаде већих саобраћајница, мостова и магистрала. Оправдани народни бунт догодио се у неколико србских градова али најкритичније било је у Шапцу. Наиме, у овом граду су батинаши ангажовани од стране владајућих напредњака изашли са багером пред окупљене присталице опозиције и тукли их моткама и чекићима мада су и присталице опозиције узвратили на адекватан начин.

Ми подржавамо сваки протест против било које врсте зла а у овом случају тиче се веома важног питања а то је питање очувања наших природних ресурса земље, воде, ваздуха, јер их ова штеточинска власт распродаје светским хохштаплерима (Рио Тинто и слични) да нам копањем руда, а највише се помиње отровни литијум, затрује сву земљу, изворе вода и тиме доведе наш народ на руб биолошког опстанка То је злочин неслућених размера, поред већ овог постојећег биолошко-психолошког злочина који се спроводи под плаштом "пандемије коронавируса". Очигледно да је власт у Србији дебело огрезла у зло и врши тиранију према свом народу јер су уцењени од стране оних којима служе и чије интересе заступају.

Међутим, и на другој страни, која се побуњује и изводи народ на улице, имамо веома лошу ситуацију. Наиме, вођство већине тих еколошких организација и опозиције су такође следбеници неолиберализма и подржавани од истих газда као и актуелна власт. Да ли неко са стране жели крвави грађански рат у Србији? О томе је већ давно писано кроз планове усташко-комунистичке Службе, тзв. "Месићево пророчанство". Ако је икако могуће треба избегнути ово, потенцијално, ново страдање Србства јер би то било ненадокнадиво за наш опстанак. Нека буде воља Божија!

С друге стране, лицемерно је и позивати на мир док власт спроводи овакву самоубилачку политику, самоубилачку по будућност србског народа. Дакле, ми не верујемо никоме у овом тренутку. Верујемо само у Бога да ће све на крају изаћи на добро. Страдање Србства које траје више деценија је, по допуштењу од Бога, због духовно-моралне апостасије (отпадништва) огромне већине народа.

Ово страдање ће престати кад се Срби окрену коначно ка Православљу, одбаце јерес екуменизма и крсте се већином у Истинској Православној Цркви (ИПЦ). Све остало је заблуда, као што су заблуда и све остале патриотске националистичке организације чије је духовно и верско припадање званичној СПЦ која је више деценија у тешкој јереси. Све је то губљење времена али још горе: то је губљење душе.

Србски народ, очигледно, улази у нову фазу страдалништва. Надамо се да је то последња фаза и да након таме убрзо мора засјати сунце слободе!

Срећан Божићни пост!

 

        Уредништво блога жели свим хришћанима целог света срећан и благословен почетак 40-дневног Божићног поста. Да нам овај пост донесе обиље духовних плодова, да буде на здравље душе и тела.

У овим тешким временима духовни подвиг поста је, поред молитве и других подвига, од изузетне важности да победимо у духовним борбама.

Пост се завршава у јутро Божића када славимо Рођење нашег Спаситеља, Господа нашег Исуса Христа.

Слава Богу!

Духовна заједница ЦИПХ и РПЗЦ - обнова након пет деценија

  

        Сретење 2018. године - на овој слици је приказан моменат обнове заједнице у виду усменог исповедања вере и чина хиротесије над архиепископом Молдавије, г.г. Адрианом (други с десне стране), а након тога и над осталим епископима Руске Православне Заграничне Цркве (РПЗЦ).

Хиротесију (допуна хиротоније), уз претходно изјављено покајање и тачно изложење вере г. г. Адриана Молдавског, извршили су архиепископ Грчких старокалендараца (матејевци - григоријевци) г.г. Хризостом Тивејски уз садејство осталих епископа и свештеника. Овим чином обновљена је и учвршћена директна духовно-молитвена веза између истински-православних Грчке, Молдавије, Белорусије, Украјине а посредно Русије и осталих земаља. Над свим свештеницима и верним народом, ових дијецеза и јурисдикција, извршена је накнадно допуна хиротонија односно чинови крштења, венчања итд.

Овај догађај спомињемо у контексту годишњице, тачније 50 година, од последње успостављене духовне заједнице између истински-православних Грчке и Русије. Те 1971. године ЦИПХ (матејевци) ступају у молитвено општење са Заграничним Русима (РПЗЦ) са седиштем у Њујорку (САД) које предводи митрополит Филарет (Вознесенски) Њујоркшки док матејевце предводи тадашњи архиепископ Андреј који шаље, на разговор у Америку, епископе Калиста Коринтског и Епифанија Кипарског. Повод за овај корак матејеваца био је вишеструк: наиме, матејевци увиђају да се РПЗЦ чврсто опредељује у борби против нарастујуће свејереси екуменизма због којег су отпале све државне Помесне Цркве тзв. "светско Православље". Ипак, и сами Загранични Руси имали су неких својих слабости и мана, и појединих канонских грешака: нпр.прихватали су, под наводном икономијом, неколико новокалендарских парохија под своје окриље а у међувремену признали су саборном одлуком, додуше од једног дела архијереја, једну бројнију фракцију Грчких старокалендараца (тзв. флоринци или авксентијевци-акакијевци, по бившем епископу Хризостому Флоринском односно архиепископу Авксентију и еп.Акакију Папасу од кога су имали духовно наслеђе или "апостолско прејемство" добијено на незаконит начин).

Флоринци (авксентијевци-акакијевци) су говорили да желе јединство са матејевцима али их, наводно, саблажњава какво апостолско прејемство имају матејевци - добијено преко једноличне хиротоније владике Матеја Брестењског (+1950.) тадашњег поглавара матејеваца и највећег духовника 20.века, чудотворца и мироточивог Светитеља, који је потпуно канонски исправно извршио једноличну хиротонију и тако оставио у наслеђе православним епископима да воде земаљску Цркву Христову.  Дакле, флоринци су за јединство и постављају услов матејевцима да ће се сигурно ујединити и вратити своје исповедање вере на време пре раскола 1937.године, односно када су 1935. године изложили тачну осуду новокалендарства у складу са апостолским и светоотачким учењем о древно осуђеној и анатемисаној новотарији календара а не да говоре како је то "потенцијално а не актуелно" питање за раскол, због чега их је владика Матеј осудио као расколнике 1937. године. Матејевци, додуше не сви међу епископима него неки про-флорински настројени, наивно верују да ће флоринци заиста хтети јединство, јер ипак ту се ради о мноштву људских душа која су ван Цркве и треба их припојити на пут спасења, и прихватају понижење да РПЗЦ у виду неке врсте признања Матејевих хиротонија (иако су оне исправне и без ичијег признања) учини велику помоћ ка јединству свих Грчких старокалендараца. Матејевци, треба то истаћи, прелазе на питање признања једноличне хиротоније (а све ради јединства са заблуделом браћом) тек пошто су Загранични Руси усмено обећали да ће исправити све своје канонске грешке и тек пошто су се истовремено заједно сагласили у истом исповедању вере тј. саставиле се омологије. (Такође, Руси су касније признали да нису добро били информисани о ситуацији у Грчкој и поделама међу старокалендарцима). Међутим, чим је признато апостолско прејемство матејевцима, у виду простог благослова кроз полагање руку, настала је конфузна ситуација и открила су се лица многих. О овим неким дешавањима показаћемо кроз наредни прилог у виду једног дела документа Сабора архијереја (матејевци), у наставку, а има још мноштво докумената и сведочења о овом историјском догађају.

Што се тиче односа ЦИПХ Грчке (матејевци) према РПЗЦ: прекинуто је јединство 1974. године односно коначно две године касније због њиховог неисповедничког става о новотарији календара. Хвала Богу, сада видимо да се поједини епископи РПЗЦ враћају у окриље Цркве Христове уз покајање и допуне хиротонија (хиротесије) јер схватају да је то једини и прави пут спасења.

------------------------------------------------------------------------------------------------------

ЦРКВА ИСТИНО-ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА ГРЧКЕ

СВЕШТЕНИ СИНОД

 

 

Свим благоверним клирицима, монашком чину и мирјанима

 

Св. Синод је на заседању 30. августа 1983 г., размотривши најновије лажне изјаве г. Авксентија, изречене на заседању које је он сазвао 13/26-5-83 у манастиру Св. Атанасија Атонског, недалеко од атичког Мегало Певко, поводом питања обједињавања, а такође и других тема, тј. раскола из 1937 г., хиротесија итд., осудио поступак г. Авксентија, стога што се он заснива на лажи, и стога што на тај начин г. Авксентије покушава да блокира сусрет и у љубави, смирењу и истини дијалог ради јединства.

Поводом поменутог питања, Св. Синод се посаветовао и донео одлуку:

1.      Отпослати г. Авксентију и епископима, свештеницима и другим активистима који су са њим подробан оповргавајући документ, у коме се осуђује антицрквено понашање и искажујуће и лажне изјаве г. Авксентија на поменутом заседању.

2.      Наложити редакцији К.Г.О да од следећег издања почне да објављује акте-позиве упућене, од фебруара 1980 г., г. Авксентију и епископима који су са њим, да би благоверни клир и народ сазнао истину о питању јединства, и да би и сам преузео сопствену одговорност.

3.      Богоугодна настојања Св. Синода за постизање јединства се неће прекинути, него ће се још више појачати, ради тога ће се Св. Синод обратити свим благоверним клирицима, монасима и мирјанима са којима ће стремити ка успостављању дијалога.

4.      Синод сматра  за сасвим неопходно, да овом посланицом буду оповргнуте лажне изјаве г. Авксентија, да би се васпоставила истина.

 

[…]

3) О питању хиротесије

 Г. Авксентије, у очајничком покушају да искриви ствари и обмане своје благоверне слушаоце тврди, у свом поменутом слову, да су наши архијереји ''… сматрали своје архијерејство непотпуним'', да су, отпутовавши као изасланици нашег Св. Синода у Америку 1971 г., они ''поново примили хиротонију'', и да  ''им је било поручено да се врате у Грчку и да приме канонски благослов и молитву'' од г. Авксентија.

Све ове неистине показују, каква зла воља управља г. Авксентијем. Истина је то да Св. Синод никада није сматрао једноличну хиротонију из 1948 г.,  непотпуном, већ увек пуном и савршеном.

Хулно мишљење, према коме једнолично рукоположени наводно нису били архијереји, имали су само људи из Авксентијевог окружења, и зато су они тврдили, да је њима из тог разлога немогуће ''да се сједине са Матејевцима''. Овим лажним изјавама он даје повод, да се још опширније изложи следећа истина:

Св. Синод је, у септембру 1971 г., послао своју Екзархију у Америку, да би се:

Као прво, постигло јединство у вери са Руском Заграничном Црквом, и

Као друго, да би се услед тога позабавио питањем једноличне хиротоније и да би на тај начин са стране акакијеваца-авксентијеваца исчезао аргумент хиротоније из 1948 г., због кога се они не присаједињују.

 

Наша Екзархија, након што је на сабору изложила Исповедање вере-Еклисиологију Неновшествујуће Православне Цркве Грчке пред Руским Синодом, и након што је то Исповедање било прихваћено од стране руских епископа, је ушла у духовно општење  са Руском Заграничном Црквом, и тада је (наша Екзархија) затражила, да се тај Синод изјасни и по питању једноличне хиротоније, да би на тај начин било одговорено на хулно мишљење флорино-акакијевске паратаксе, према коме једнолично рукоположени ''нису архијереји''.

Синод је, без обзира на притиске и подле закулисне радње авксентијеваца (који су захтевали примену Осмог правила Првог Васељенског Сабора), донео одлуку, да онај који је рукоположио једнолично, Православља ради, није сагрешио, али имајући у виду неморално понашање авксентијеваца, и да не би стао на пут јединству, он је приступио хиротесији, али којом он нимало није дотакао тајну, већ је просто уклонио формалну неправилност, да се не би нашао нико од авксентијеваца, ко би убудуће имао нешто против јединства старокалендараца Грчке.

Сада је већ потпуно јасно, да је до навођења Осмог правила, у одлуци Руског Синода, дошло по захтеву г. Авксентија и његовог окружења. Уствари, одлука, позивајући се на Осмо правило Првог Васељенског Сабора, јасно напомиње, да је тај Синод узео у обзир ''изражену жељу Архиепископа г. Авксентија (тј. он се позива на Осмо правило), да би на тај начин било достигнуто јединство''.

Mеђутим, Руски Синод, без обзира на то што је Осмо правило наведено у ''одлуци'', на делу га уопште није применио, будући да се оно односи на расколнике, и он у истој тој својој одлуци изјављује, да је ''јасно да старокалендарце које возглављује јерархија која потиче од хиротонија Матеја, никако није могуће изједначити са расколницима донатистима и новацијанима. Они нису сагрешили против православне догматике, већ су у својој ревности, да је сачувају, преступили јерархијски поредак, када је епископ Матеј сам рукоположио епископа''. Затим је исти тај Синод поново изјавио, да је акт хиротесије ''извршен сасвим формално, ради благослова и без постојања било каквог суштинског разлога или потребе'' (Изјава Руског Синода нашој Другој Екзархији, која је отпутовала у Америку 1974 г.). Исто тако, према поновљеним категоричким изјавама поменутог Синода и његовог Предстојатеља, хиротесија је заменила ''разрешну молитву'' (в. Посланица Митр. Филарета Архиепископу Андреју 21. октобра 1972).

Што се тиче ''поновне хиротоније'', и осталог што представља њихову мрачну жељу, и што је више пута тврдио г. Авксентије, јер када им није успело да остваре своје планове, они су иступили против Руског Синода, тврдећи да је Руски Синод ''вероломно нарушио договор''.

Ево шта су они говорили, пошто су се уверили у то да су пропали њихови разбојнички планови о ''поновној хиротонији'': ''После нашег путовања у Америку уследило је путовање матејевског руководства. И док смо ми били уверени, да се са њима неће обавити ништа без нашег знања, сасвим изненадно и упркос сваком очекивању, ми добијамо информацију, да је Синод Преосвећеног Филарета одлучио да призна лжеепископе покојног кир Матеја као канонске… Та информација, као што је и требало очекивати, нас је ожалостила, али изнова прибравши нашу хладнокрвност, ми смо одлучили да приступимо насталој ситуацији хладнокрвно и озбиљно у њеном зачетку [одмах]. Ми не знамо, каква ће оправдања дати поводом овог вероломства Св. Синод Руске Цркве у Америци… Ми с њима више нећемо општити, нити признајемо било која и било чија антиканонска дејства по овом питању'' (Окружна посланица Авксентија, бр. прот. 534/18-9-1971).

Исто тако, у броју 633 ''Гласа Православља'', децембар 1971 г., стр. 5-7, они се поново супротстављају признању хиротонија и захтевају, да се наши архијереји сматрају расколницима нарочито као мелетијевци и новацијани и да буду предати у надлештво г. Авксентију. Узрок њиховог супротстављања одлуци је управо то, што није било примењено Осмо правило, поменуто у одлуци, већ се јасно изјављује да наши архијереји немају никакве везе са мелетијевцима и новацијанима. Г. Авксентије је намеравао: 1) да лично осуди наше епископе, будући да је само г. Авксентије ''знао какви су наши епископи'' (то он тврди) [само је он знао ко су то наши епископи] и 2) да надзире и контролише наше епископе, које би, ако би хтео, сачувао у својству помоћних епископа или би их отпустио у чин презвитера.

Св. Синод је на те провокације давао више пута званичан одговор, и опет ради љубави, због неупућених [Синод] понавља, да је до нашег духовног општења и јединства с Руском Црквом 1971 г. дошло ''…пошто је пред Синодом Руских епископа било јавно прочитано ''Изложење Вере'' наше Цркве, и тек пошто су Руси ватрено исповедили и сагласили се са исповедањем наше Православне Вере, и после чега су они обећали, да ће га послати и у писаном виду, и пошто су се они на тај начин сјединили са нама ''у истом уму и истој мисли [вољи]'' и Христос их је задобио, значи пошто је добијено више, то јест Православно Исповедање, као што и захтевају божанствени и свештени канони, заједно са њим добијено је и признање православног и истинског Архијерејства наших Архијереја, уосталом има ли у томе ичег чудног, ако би наши Архијереји показали дужно хришћанско и братољубиво смирење и примили сасвим формално и не суштинско испуњење спољашње форме хиротесије?…

Наши Архијереји су имали пуно и савршено Архијерејство од самог момента своје хиротоније и њему није била потребна никаква допуна у благодатном и догматском смислу, то јест била је задобијена сва пуноћа Архијерејства, они су имали и имају пуно и дејствено Архијерејство, а Руси нису допунили њихово Архијерејство, већ су ПРИЗНАЛИ већ постојеће Архијерејство, а не непостојеће. Хиротесија, о којој је реч, није била ништа друго до испуњење спољашње форме, и то ни због чег другог, осим да би се затворила уста флориноавксентијеваца, ''одавно због тог греха уписаних'' који свагда противрече и супротстављају се истини, да би од њих био одузет један аргумент и да би се истинским Истино-православним хришћанима и пастирима показало долично смирење, помирљивост и братољубива воља за јединством… (''Васпостављање Истине'', Атина 1974, стр. 24-25).

Такође, због ових стално једних и истих тврдњи г. Авксентија и других, у Актима Св. Синода Јерархије, истиче се следеће:

''…Хиротесија је била примљена после категоричног уверења Екзархије, да је Руски Синод прихватио Еклисиологију-Исповедање Вере, и да хиротесија представља прост благослов-разрешну молитву, као чисто спољашње формално дејство, с циљем јединства и преуспевања Св. Борбе Цркве…'' (Друга одлука Св. Синода Јерархије, 19-8-1981).

Према томе, све што тврди г. Авксентије, јесте неистина, а нарочито је неистина хулна тврдња о ''поновној хиротонији''. Шта га то подстиче на такве искажујуће лажи? У сваком случају, све ово сведочи о злој вољи и представља ''мрзост пред Господом''.

Осим тога, тај Синод није рекао да се наш Синод потчини г. Авксентију, већ је стремио ка томе да се учини све ради јединства. Ми тражимо то јединство и после 1971. а особито од фебруара 1980 г., али г. Авксентије и његово окружење ''нису хтели да се уразуме'', већ жалосте, лажу, обмањују и заводе народ.

Одмах затим г. Авксентије напомиње, да смо се ''ми посветили рату'' против њега. То је исто тако лаж. Ми се нисмо посветили никаквом рату, већ се боримо да се и паратакса г. Авксентија сагласи с нама у Вери, као што се сагласио тада у питањима Вере Руски Синод, међутим они су с једне стране имали (и имају) страшне унутрашње спорове, а с друге стране су одбијали да се сагласе с нама по питању Вере, због чега је питање дијалога остало стално ''затвореним'' [в. ''Глас Православља'', бр. 629-630, 15-10-71, 6415, бр. 631-632, 15-11-71, стр. 8 и Окружна посланица г. Авксентија бр.532/27-8-73].   

 

           Епископи и свештенство Цркве истинитих православних хришћана Грчке                                (матејевци, тада сви заједно уједињени), 70-тих година 20.века

Генерал Ратко Младић - "Обрачун код врачарског мурала"

 

    Већ неколико дана се, као један од главних догађаја, у медијима истиче ситуација око осликаног мурала генерала Ратка Младића у Његошевој улици на београдском Врачару. Наиме, ствара се узаврела и хистерична атмосфера у којој неке невладине антиратне али и, како кажу, антифашистичке цивилне грађанске организације учествују у једној врсти обрачуна са неким националистичким десничарским групама које чувају мурал од ових првих који покушавају да га заувек уклоне.

Прво нападачи на мурал бацају јаја и фарбу а онда чувари мурала чисте и враћају муралу стари сјај, и то се дешава више пута укруг. За све то време откопавања историјских тема као "испод радара" власт провлачи идеје о промени закона о референдуму, покривају се разне друге отворене криминално-корупционашке афере, распродаја Србије - њених природних добара, као и разни социјални и други проблеми грађана.

Либерал-екстремистима смета насликани генерал "осуђени ратни злочинац" и датум напада на мурал везивају као за "дан борбе против фашизма и антисемитизма". Притом, не постоји ниједно рационално објашњење по чему је то хашки осуђеник и намучени Генерал по идеологији био фашиста или антисемита, када су свима позната његова политичка и идеолошка уверења.

Што се оптужбе за наводни геноцид у Сребреници ми то не прихватамо као истину. Јасно је да Хашки суд није суд правде, што се до сада показало кроз више примера.У рату у Восни било је злочина са свих зараћених страна, али Срби нису над никоме извршили геноцид о чему су документовано сведочили и страни официри тзв. Плавих шлемова (Унпрофор и други). 

У земљи метежа, хаоса и немира, у земљи сиромаштва (духовног и материјалног) и опште деградације - врши се лака манипулација над народом и генераторима тог зла одговара државна и национална пропаст. Међутим, они који љубе своју државу и народ указиваће на праве путоказе који воде ка свеопштем националном избављењу.

Србска зора сванут' мора!

 

       Човечанство преживљава тешке тренутке. Србија није изузета од тога. Светски сатанисти и злотвори, преко медија и послушних влада многих земаља, настављају са глобалним терором који су назвали "пандемија коронавируса" а иза чега се крију мрачни планови депопулације, дехуманизације, утеривања страха и ширење хистерије ради контроле и манипулације људима итд. Широм Европе и света се слободољубиви грађани боре на улицама за своја права и слободу. О свему томе смо писали овде. 

Иза паравана, у ствари, дешава се пропаст светског неолибералног поретка који ће кулминирати великим економско-финансијским крахом и локалним ратовима широм планете. Последице тога тек ће осетити у наредном периоду.

Што се тиче наводних здравствених мера и наводне имунизације експерименталним вакцинама - то је све маска да се људима ускраћују основна људска права, то је атак на тело човека и угрожавање људског здравља а тзв. ковид-пасоши и пропуснице су ради уцењивања, забране кретања, међусобног дружења људи и као средство принуде да они који су колебљиви прихвате све уцене ових злотвора. Ми смо увелико у рату и то специфичном, психолошком, неконвенцијалном, али који ће да промени свој облик како видимо из Светих Књига и тумачења које су нам описале ове догађаје кроз разне знаке и симболе.

Ипак, све је то и по допуштењу Божијем због велике огреховљености и отпадништва од истине. Од великих народа Бог тражи умножење таланата и покајање а не одбацивање и живљење у јереси, блуду, очајању, мржњи, духовној лењости и осталим гресима. Међутим, видимо у Књигама да након што народ већински одбаци духовне и идеолошке заблуде (нпр. јерес екуменизма и либералну демократију, комунизам и сл.) и обрати се на пут истинског Православља и чврстих државотворних идеја - доћи ће период наше свесловенске славе, пре свега нама најважније "србске зоре" која ће сванути јер се Божија воља мора испунити. 

Зато, морамо веровати у нашу победу и борити се до краја, борити се на личном духовном и националном плану, стално се одупирати злу јер нам "сатанине намере нису непознате", како каже Свети апостол Павле у посланици (Друга Коринћанима 2,11).

Ово је наша порука на Лучиндан - слава Св. апостола Луке и празник Светог Петра Цетињског чији пример треба да следимо!

С нами Бог!

Вапај из светогорске пустиње: "Екуменизам - последња звер", писмо схимонаха Данила једном брату Бугарину (1996. година)

 

    Отац Данило је дао велики допринос зилотско-антиекуменистичкој мисији и борби у Србији - то је наше мишљење, без обзира на неке његове личне заблуде (које сваки човек има, неко мање-неко више) о чему овде није тема, већ сада објављујемо једно његово јавно писмо, из 1996. године, где одговара једном брату Михајлу (Бугарину) о злокобној јереси екуменизма, у његовом специфичном стилу образлагања својих ставова. 

"Добри мој братко Михајло, примио сам твоје писмо и би ми на утеху јер се кроз реч твоју препозна љубав старохришћанска, тако ретка данас. И баш због тога, твог искреног поверења и спремности на давање плећа без обзира на величину крста. Зато се,пак, реших да ти одговорим на твоје, мени тако мучно питање. О, не бих се, не бих се упуштао у објашњавање тако закукуљене ствари као што је Зилотизам. Јер сам се решио да не трошим снагу и душу на цртање тако простих ствари, као што је ЈОК Римокатолицима, мртвијем савестима православним. Нo, "ревност за твој дом изједе ме". Богу хвала да је град твој Белоградчик тако близу наше границе, те ти је српски језик лак за разумевање, јер што ћеш чути вала је крупно. На руском, пак, мени би било потешко размршивати тајну безакоња, што ево: донесе плод баш у ово наше време. Задње време мој Михајло! Да, тајна безакоња која би засађена још у време Светог апостола Јована: донела је плод. Плод на око леп и добар за знање. Сети се речи Христових у Гетсиманском врту: "Зар пољубцем...". Е, видиш: пољубцем са светом, са непријатељима Христовим - јеретицима, предана је Риза Христова вуцима на растрзање. Кад ко опљачка или убије тело, грозимо се. А, кад ко милионе људи одвоји од Цркве, од, дакле, Духа Животворног, од Тајни Христових...па, човек пренеражен викне, окоме се на њега: "Зар не видите да махнита, ђаво је у њему!". Е, видиш тако данас руже Зилоте Светогорце. Боже драги, слепила! Није ли глас у пустињи био глас Божији пред долазак Христов? Или, добри мој, ни ти не распознајеш времена овога? Мишо, сад је час таме и власти њезине. Нису пред Москвом, пред револуцију, залуд ђаволи певали: "иде наше време". Зато је и писано: "Познајте истину и истина ће вас ослободити". Пошто је непријатељ сатани, пре свих и свега, Црква Христова, Православна, Једна и једина Света, зато је на њу Отац лажи излио лаж и лажне. Лаж: да није Једна - већ многе. Да је: Дух Свети поделио у комадима радосну вест разним "Црквама", и то у контрадикторним комадима! А лажне: насрнуо је ђаво кроз разне учитеље, што пљују по Западу а на њему су студирали. Што говоре: "повратак Светим Оцима", а безочно газе уредбе и каноне њихове. Што вичу на јереси, а саслужују насмејани са јеретицима. Елем, много би се могло писати о томе још, јер је време близу и мука какве није било.

Но, да сасечемо лаж Истином: "Ја сам Истина"...Рекао је Љубљени, Вечни. Дакле, Црква је Истина. Е мој Михајло, знаш ли ти да данас гро монаштва, па ни епископи, не зна шта је Црква! Но, кад спознаш шта је тело Христово, распознаћеш и тело лажно. Црква је: УЧЕЊЕ АПОСТОЛА ИЗАТКАНО КРОЗ СЕДАМ ВАСЕЉЕНСКИХ И ДЕВЕТ ПОМЕСНИХ САБОРА. Кад човек верује ово и држи; има и Оца и Сина и удео у организму Христову. На ово се заклиње сваки свештеник и епископ. Ко се огреши ма и о јоту Сабора овијех, говораше Преподобни Серафим Саровски: јао таквоме човеку. Дакле је човек православан и у оквиру Цркве док ово држи. А држање ове науке ове одређено је Светим Канонима Апостолским. ОНИ објашњавају ко је православан и докле је. ОНИ ЦРТАЈУ чак и комарчијој савести, писао је Авва Јустин Поповић - ко је јеретик и како се то постаје. И све што је требало испунити, да би се јеретик постало, испунише вуци у овчијим кожусима: Атинагора, Димитрије, Вартоломеј - Цариградски патријархо-егзибиционисти. И не остаху безплодни, него изродише патријархе помесних Цркава и епископе многе, марионете Рима - Рима чаше зала земаљскијех. Ништа нама, Мишо брате, нису оставили да и ми бар неки канончић погазимо. И гле: видех звер што изиђе из мора и на њој беше име ТЕОРИЈА ГРАНА. Како да не уче овако? Иначе би се јерес њихова распукла као трула тиква о каноне апостолске и Јеванђеље Господа нашега. Зато говоре:"време догмата је прошло". Да би они са теорије грана убрали плод. Не знам шта учи твој патријарх Максим. Српски патријарх Павле објашњава да је вера наша једна од тачки на линији круга, те да не треба да се приближавамо једни другима по линији круга (што би било спољашње уједињење) као да је екуменизам спољашње уједињење?! Него учи: да ми треба да свако својим путем ка центру круга (Христу) идемо, те ћемо приближававши се Христу бити ближи једни другима. А заправо је то срж екуменизма, змијског клупка свијех јереси под небом. Да: препознајемо и свој пут (веру) и туђе путеве као Цркве Божије, што воде заједничком циљу. Ево Мишо у чему је отровност теорије ове, прво: ми православни нијесмо на ивици круга већ у центру Христу нашем Љубљеноме, и Он у нама и ми у Њему. А који не држе догме Православља нити су у кругу нити на ивици него се шире од центра као што се галаксије у свемиру од пра-центра шире, амин. И тачно је рекао да није у центру јер га је барка екуменизма одвела ван тела Цркве, омеђаног канонима апостолским, на пучину јереси. И заклињу се на Вјерују, то јест: Верујем у Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву, а признају и Протестанте и Монофизите. и "сестру" Католичку. Кажу: "кад' смо признали"?... Када сте саслуживали са Вартоломејем и када сте помињали оне што бејаху у Баламанду. ЈЕР КАДА СТЕ НА ПАТМОСУ СА ВАСЕЉЕНСКИМ ЈУДОМ ИЗ ИСТЕ ЧАШЕ ПИЛИ; ТАДА СТЕ САГЛАШЕЊЕ С ДЕЛИМА ЊЕГОВИМ ИСПИЛИ.Тада се збуњено правдају: ма Вартоломеј се у Риму није причестио. А ја вам кажем: Јуда се на Тајној Вечери причестио, ал' га је издаја Јудом начинила.Тако је, лисац се тада није причестио, али је одлука о узајамном причешћивању (интеркомунија) одавно већ донесена. Уосталом канони апостолски забрањују заједничко молење, чак и у соби! ("да се свргне ко тако шта учини"). Е, а онда се нађе један "паметан", иначе бивши старокалендарски епископ, лажни антиекумениста Кипријан, па пита: "Није ваљда да новокалендарци немају Тајне?!"  Гле питања?!  Христос Бог рече блудници: "...Иди и не греши више". Зар је она питала: А ако још мало наставим са грехом, имам ли још увек благодат? И ја ћу њих да питам: Ако се дрво из земље ишчупа, може ли рода дати? Ако се канонски извергне епископ из тела Христовог, може ли Тајне имати? Ученика Светог Пајсија Великог оставио је Дух Свети зато што се при препирци са Јеврејином, само ради прекраћења полемике, сложио: "па, можда је и тако". О, несретници, нема више великих да исплачу Духа да се врати. И то још беше ученик! Михајло: не може се постати јеретик мимо канона апостолских. И када се о њих огрешиш не треба поново Сабор ради извержења. Као што се Дух Свети није спустио на Тајне, и то Св. Василију Великом, јер је један од чтеца намигнуо девојци! А, ови праве догматски рингишпил - и да имају Тајне?! Шта је потребно-испунише, и то савршено. Е, онда се осећајни брину: зар ће сви у пакао?! Ко да ми судимо место Христа. Отац је сав суд дао Сину. Зилоти уче шта нам је Православна Црква предала, а суд Божији - то је Господње. Начитани онда огорчено констатују: "Зилоти су ван Цркве!" (јер је Црква онај ком' је митра на глави). О, безумља. Ван Цркве је онај ко се огреши о догме Цркве Православне, а не ко се њих ради одвоји од видљиве организације. Е да ли је мало тога било у историји Цркве? Уосталом, када се признају безброј протестантских секција за Цркву, па Ислам, па Aустралијски Абориџани, како то да се не признају и Грчки старокалендарци за бар једну од Цркава? Догмати Седам Сабора су кости тела Цркве и ко на њима није срастао као месо - није на телу. Амин. Можеш рећи: Добро, знам да су се вера и попови претворили у шоу-бизнис; али шта се то мене дотиче, а поготово тебе калуђера у самоћи светогорске шуме? Е, мој Михајло: то незнање, незнање шта је Црква, то је вино којим велика блудница напоји народе. Не зна ли се да је Црква Христова организам? А, ако је организам онда су и удови и ћелије међусобно повезани функционално. Дакле глава, срце,па кад они функционишу тада је тело живо сво. Господ наш говораше: "Ако је око твоје светло, све ће тело твоје светло бити". Дакле, ако је епископ у овиру догмата, онда је православан и он и удови. А, ако је јеретик и чланови пастве су - осим ако га се јавно одрекну. Ево зашто је то тако: ЕПИСКОП ЈЕ ПРЕДСТАВНИК ЗАЈЕДНИЧКОГ ВЕРОИСПОВЕДАЊА И ОНИ КОЈИ ПРИСУСТВУЈУ НА СЛУЖБАМА ГДЕ СЕ ОН ПОМИЊЕ, ТИ СЕ ЗНАЧИ САГЛАШАВАЈУ СА ЊЕГОВИМ ВЕРОИСПОВЕДАЊЕМ. А исповедање је и шта говори и шта чини. Неко ће рећи: Ја верујем православно и не служим са јеретицима, а шта епископ ради - шта ме се тиче, он ће давати одговор. Тако је: он за себе и ти за себе. Човече: ако се не саглашаваш, а присуствујеш службама - имаш удео у јереси. Ово су канони Апостола, па и проста логика члана партије рачуна као оног ко присуствује да се и саглашава осим ако се јавно не огради од статута партије. Ако не, што си члан? Тад резигнирано кажу: па, куда да идемо? Е, брате овде почиње тврда беседа. И ко је може поднети?

Куда човек да иде? Прво: да не оде у јерес, већ у Православље. Па макар сам у соби. Јао "трудницама и дојилицама у дане ове". Тј. онима који још не родише унутрашњег човека срца у себи. "У тај дан ћете спознати да сам ја у вама". То је: прећи из смрти у живот. Друго: сети се Светог Максима Исповедника, сам он беше Црква и не помињаше патријарха. Но, човече не рекох, да су сви ондашњи народи отишли у пламен. Човече, па, Исус Христос је судија, откуд толики страх?! А човек да испуни колико може и разуме. Тако би и са Светим Марком Ефеским. Данас пак имамо Св. Јована Шангајског и Св. Јована Јерусалимског, Румуна, великог борца за стари календар. Обојицу зилота Бог потврди нетљеношћу. Али, свепрозирући Бог испуни обећање своје да врата пакла неће Цркву прогутати... И тако и у ове задње дане живи Црква Христова. шта мислиш где? Па тамо где је и почела - у Грчкој. Није залуд баш тамо Дух Свети највише посланица послао. Јер провиђаше Бог да ће грчка склоност ка инату, препирању, пркосу али и поретку, добра бити за очување Божије истине. И тако нађоше се једини ови да пуних скоро 2000.г. буду и остану Невеста Христова. Оно јест' да се и зло екуменизма изродило баш у Грчкој. Грци су при Богу дакле па, било против било за. Браћа Словени, мислим на Руску Заграничну Цркву, у прецизности вероисповедања су изгубили корак у односу на грчке старокалендарце, где бих посебно истакао Г.О.Х. око Архиепископа Хризостома. У Бугарској је о.Јован Софијски, код Руса вишемилионска Катакомбна Црква. О, да, зар руска душа скроз да поклекне? Код вас добри мој Михајло, се угнездило кукавичје јаје: Атински "епископ" Кипријан. Као и у Румунији. Што је лаж ближа истини то је већа. Тако и он, ако је ревнитељ против екуменизма, тада нек' то буде у оквирима апостолских канона; како могу изопштени имати Тајне, а овај верује да имају. Па, кад си сам по догматима онда можеш прозивати оне који их крше. Зар је фанатизам и гордост покорити своје расуђивање пред Седам сабора васељенских, на шта се при хиротонији и заклиње?! Није ли баш то прелест - своје мудровање предпоставити догматима Цркве Православне?! Е, па кад се дакле, може у иностранство туризма ради, може се и на причест. "Ко хоће вољу Божију творити, разумеће је ли ова наука од Бога". Но, ваља се чувати лажнијех старокалендараца. Не знаш ли да свака десница, у политици, данас сама формира левицу? Е, тако грчки новокалендарци шаљу лажну браћу међу редове Истинитих Православних Хришћана (превод скраћенице Г.О.Х.). Док овакви после праве расколе. Није ли индикативно што се шест епископа одвојило од Г.О.Х.-а, баш после Вартоломејевог пута у Рим, баш кад су многи хтели у Зилоте? Одједном питање: Куда? Та колико врста!? Не, нема ту Светог Духа чим се толико деле. О, јадни људи - па где је трупло ту ће се и орлови скупити. Крај је близу, судија само што не звижди крај, зато и јесте гужва пред голом. Расуди, нема ли код вас у Бугарској лажне опозиције? Има, и то су они са Атинским Кипријаном. По чему, заправо, можемо препознати псевдо-зилоте: по неодређености, пријатељу мој. По врлудању око светих канона Цркве. Знају они да су људи несигурни, зато им и сервирају неки коктел-зилотизам. То јест признају Новокалендарску Цркву и Тајне јој, али, ето, праве раскол јер су исповедници против екуменизма. Слепац! Ако правиш раскол а исповедаш догматски кошмар - самог себе осуђујеш јер кудиш за кршење канона сам будући ван њих. Но кад би он он и његови ходили по дану не би се спотицали, али како су без благодати Духа истине спотичу се и друге у јаму воде.

Језик хришћана је језик простих, глас у пустињи, лишен фриволности и ласкања. Породи гујини што изврћете праве путеве догмата што у небо воде. Ко се не држи Седам васељенских сабора - ко пијан плота, такав је у мраку без Духа, телесан. И говори од света и зато га свет слуша. Откуд питање има ли благодати нови календар, од ког је духа? На њега су 1583. четири патријарха на Сабору у Цариграду бацили анатему! А, ови кажу: то није догматско питање, већ предањско. Још кажу: на небесима нема времена. Прво: има времена. "И гле видех душе мртвијех под олтаром где вичу: колико још да чекамо? Још мало времена...", постоји дакле, горе, последичност збивања. А и сам Апостол Јован пише да ће ђаво покушати да измени времена. Друго: у Јерусалиму небеском има Црква и у њој службе. Те, кад се горе слави Христов рођендан - на земљи је Божић. И ово су небитне ствари?! Дјева днес...шта днес кад нема времена? Него: "како на небу тако и на земљи". Једна Црква горе и доле - једна служба. И ово је виђено Светима. Амин. Треће: ако је календар небитан, него је јединство битно; зашто је онда 1924 г. покидано јединство као битно због небитног календара? И зашто не обнове јединство они који су га и покидали? Блудни син се вратио Оцу. Зашто се они који заблудеше не врате? О, не - они би хтели да и старокалендарци скоче у јаму, па да будемо једно. А бити једно са вишњим Јерусалимом? Та и сатана хоће да будемо једно - доле, али сам Господ наш је јављањем на небу огромног светлећег крста, код Атине, зрацима обасјао баш старокалендарску цркву, на Крстовдан 1925.год. по старом календару. Том приликом су три полицајца постали монаси. Службе на небу видеше светитељи и предадоше нама. И крст нам показа Бог - за сведочанство нама. Зато је наша вера - вера у Богом откривено, Оцима саборски потврђено већ близу 2000.г. вршено исповедање и држање календара. Каква астрономска одступања? тим нек се баве "астронаути" - ми чекамо Господа са неба. Амин. Наш патријарх каже: "Браћа Грци су мало пожурили". Значи правилно су учинили? Па чак и кад би кудио, ако саслужујеш са новокалендарцима - подлежеш већ давно саборски баченој анатеми. Зато се нећу изненадити да и у Србији осване овај анатемисани календар. Данас је заправо довољно да признајеш Цариградску Патријаршију па да побереш све анатеме, што их Свети Оци бацише. Јер екуменизам је звер што гази ногама остатак. Ови наши епископи су лисице над лисицама. Најјачи између њих су у Риму и Берну као већ свршени богослови Београдског теолошког факултета посисали "духа истине". Још 1964.г. беху заједно са Вартоломејем у Риму, који беше Атинагорин ђакон, док је овај са антихристом Папом цепао Ризу Христову. Ови су учили код језуита - зато да се не чудимо овим хорор-литургијама данас. О, Св. Василије Острошки - на шта дођоше пастири стада твога! Проповедници свето-отачког богословља? Грме против екуменизма а служе са јеретицима или са онима који се њима опоганише. Благосиљају прељубу и против прељубе пишу?! Какво одсуство страха Божијег?! Каква небрига за душе што хоће да се спасу, од пламена јереси?! Откуд им власт да газе заклетву при хиротонији?! Као да они могу одређивати границе јереси у Цркви?! У Цркви си док си у тврђави догмата. Амин. Као да за њих границе не важе?! Него када они одлуче, е онда важе. Као да је Црква њихова дедовина?! Човече, ко ти каже да присуствујеш на литургији где се помиње јеретик - тај је убица твоје и самоубица своје душе. "Градите своје спасење своје са страхом и дрхтањем". Где је страх Божији данас? Па...у житијама Светих брате мој, у житијама Светих...Шта би хтели, Цркву без лудака? Без махнитих пустињака и суманутих калуђера? Кад је Бог то све рекао кроз уста професора и епископа? Још уче да је Црква брод, па кад ко на њему пуши, зар да се сви баце у море? Слика Цркве је стадо, или флота. Па ако ован предводник скрене са курса - стадо нек га држи, а курс је Седам васељенских сабора. Сваки ће дати одговор за себе. Ко се од ових Седам огреши - није Христов! Но их збуњује осећај благодати. Владике моје смушене - знате ли зашто вам је митра на глави лоптаста? Лопта означава пунину. Чега? Пунину мисли - пунину истине. Писано је: "И усели се у нас пуно благодати и пуно истине". Дакле је благодат неодвојива од истине. Усељава се заједно. Шта је истина? Истина је Седам васељенских сабора - то је Риза Тела Христовог. Затим каже: "Од пуности Његове ми сви примисмо благодат на благодат". има значи прва и друга благодат. Прва је она за коју Апостол Јован пише: "Беше светлост истинита што обасјава сваког човека што долази на свет." То је оно чим Отац привлачи ка Сину. То осећате, али благодат од пуности (дакле Цркве која је пунина Христова) је само тамо где је Црква, а она је омеђана догматима. То је оно што говори Св. Серафим Саровски: да се благодат не одузима чак ни од јеретика - не би ли се при њеној светлости вратио Оцу. Но благодат на благодат је само у Тајнама, а оне су само у Једној Светој. Можете рећи: али ми осећамо у храму? Свакако, иначе би ту прву благодат могли да припишете нечем другом, а не Богу. Дакле где је савршено очувано канонско учење Цркве ту је и Црква и Тајне и благодат на благодат. Но ко остане на првој благодати, тај је закопао онај један таланат у земљу. А, ми нађосмо благодат на благодат у Г.О.Х.-у. И не само да разумех него се и крстих и осетих и задржах Духа који сведочи духу нашем да смо деца Божија.

Да, добро си прочитао: крстих се. ПИДАЛИОН или српски Кормчија, на коју је Свети Сава 1236. г. на Жичком Сабору заклео Србе на чување устава Цркве Православне написаног у књизи овој - или на ишчезнуће. Баш као пророк Мојсије што је заклео народ Израиљски. Е, тамо се при објашњењу педесетог канона апостолског каже да: ко је само поливан, а не три пута загњурен скроз у воду, при крштењу - заправо је сасвим не крштен. Нити се Хришћанином може звати. Ја пак, не желећи своју памет стављати испред светих канона апостолских, испуних Оцима дано и знам да сам рођен водом и Духом. Свети Козма Етолски каже: да уколико човеку при крштењу, само парченце тела буде суво - ту улази ђаво у човека. Ко има уши да чује - нека чује. Е, мој Михајло дошло је време да монасима мораш да црташ да су: римокатолици, монофизити, протестанти - јеретици. Не могу и не смеју да схвате да си дужан да прекинеш са владиком ако он саслужује са "патријархом" Вартоломејем. Али обасја Бог слуге своје верне трећим јављањем часнога крста са неба 1925. г.  о чем ти већ писах - и би ово да вера наша не почива на мудрим речима људске мудрости.

Код нас Срба се као архијеретик посебно истиче Иринеј Бачки иначе учитељ нашем патријарху Павлу, по природи кротком човеку - и још је владика овај диригент екуменског хора наших збуњених и млитавих владика. Но, владика Лаврентије није млитав, већ је стигао у свом календару да нам препоручи нови календар! Оно да има бораца - има. Прво глас савести је грмнуо кроз епископа Артемија, а знам да је и Данило Крстић погурао књигу: "Против лажног јединства", али ко их слуша? Но, ако ревнитељски зов остане на речима, а наставе се саслуживања са Павлом - који се окаља са Вартоломејем на Патмосу, онда је као и много сличних само нерођени ембрион. Поготово упецају ли се у мрежу "кипријанизма" - мрка капа. Зашто вика на Г.О.Х. да је радикалан и ван Цркве. Које Цркве? Нису ли многе - како учи теорија грана? И како су Зилоти јеретици кад апостолски канони не важе ни за Цариград, ни за Рим, а за грчке старокалендарце да важе? По екуменском Вјерују сви смо деца Божија и јеретици уопште не постоје. Биће да се преварио Апостол Јован када је писао да ће се увући вуци који неће штедети стада? Дакле нема јеретика?! Зашто Зилоте онда осуђују?! Та они су само једна од грана. А вика је посебно на светогорске Зилоте од 1964 г. када је више од пола манастира престало да помињу Атинагору, због скидања анатеме са католика. Но, уто стигоше млади начитани професори за игумане и никнуше општежића. Па послушање, па трпљење, па простота, па неосуђивање - а јерес екуменизма се шири и шири - но, важно је да смо смирени и послушни. Уче их: "Чекамо да се Вартоломеј причести". А, ако овај лисац то не учини? Е, онда је добро, можемо да га помињемо. Јадни, јадни калуђери. Ето вам кућа остаде пуста. Откуд им само дерзновеније да одлуче када је јерес - јерес. То је већ одлучено апостолским канонима - зато и калуђерима забрањују да их читају. Говоре: "држи се чедо ниских ствари, ти нећеш одговарати за то". Нису ли тако тешили и католичке монахе 1054 г.? Још говоре: шта је помињање имена, није ли име Христово веће? По њима су дакле унијати сасвим православни - та и они само Папу помињу!? Залуд ли изгореше мученици Зографски јер не хтедоше само да викну са куле да Дух Свети исходи и од Сина?! Или се случајно срушио храм у Ксиропотаму на монахе и католике док су заједно служили литургију - око 1272 г. ? Или је случајно два пута ударио гром у храм Св. Апостола Петра и Павла у Риму док се 1995. одигравала хорор-литургија? Баш као што је исто два пута ударио у храм Светог Архангела Михајла јануара на Св. Саву 1995, док је патријарх српски служио литургију? Зашто ли крваре иконе Христове и сузе теку са Богородичиних? Свети Теодор Студит је прекинуо помињање патријарха јер је овај одобрио цару други брак! И шта још треба да се изда, није ли већ све, па, да дођу себи православни? Ал' све ово треба да се збуде, да би се испунило Писмо. Зато је писао Свети Игњатије Брјанчанинов: ДА ЋЕ ПРЕД КРАЈ СВЕ ЗВАНИЧНЕ ЦРКВЕ ПАСТИ У ЈЕРЕС. Зна ђаво да док је Црква Христова у истини, да ће Дух Истине крепити хришћане на свако страдање - та ко би их пуне благодати попечатио? Где је крепост? Где је љубав? Где је песма? Где си Невесто Христова? Адаме где си? Србијо...врати се, није касно, Пантократор је нагнут над тобом. Види како Грци крваре за Христа још од 1924.г. Зар ћете и ви да одете? СРБИЈО? ...Зато је отац лажи подметнуо лажну Цркву јер кад исцури благодат Божија на рупу екуменизма наћи ће се хришћани голи, а да тога неће ни бити свесни. Тада ће миц по миц, компромис по компромис, људи огуглати на издају савести - и тада ће засести Син Безакоња на место где не треба.Ево, од 75 грчких новокалендарских владика - ни један да зуцне због карневала у Риму 1995 г. А зна се добро да су два јеромонаха, што су у 13.веку на Атосу у манастиру Светог Атанасија - Великој Лаври служили са католицима, остали нераспаднути у облику чудовишта после своје смрти.

Шта још рећи? Михајло: Богородица је рекла при нападу Латина-римокатолика на манастир Зограф: "Ево иду непријатељи Сина мога". И данас је тај час - заиста иду. Моје време на Светој Гори је истекло. Послаћу ти нову адресу ускоро. Донет је нов закон о истеривању Зилота - и овај пут ће га испунити. Знам да имам сведочанство у себи и догмате Цркве уз себе - значи два сведока. Зато пишем: ко не слуша догме - није од Бога. А ти, знам да се бојиш Бога више него људи стога ти пишем знајући да можеш понети. Трчи јер су дани зли. Твој брат, монах Данило."

                                                              Светогорска пустиња

                                                             

Наша Слава - Покров Пресвете Богородице!

 

         Данас славимо празник Покров Пресвете Богородице. То је уједно слава нашег Покрета и Братства.

Желимо свим нашим члановима, симпатизерима и пријатељима од Бога добро здравље и да нас Заштитница наша - Пресвета Богородица штити и закриљује њеним Покровом у све дане живота нашега, да истрајемо у свим нашим благословеним борбама и изађемо на крају као победници.

Са Покровом до победе!

Крстовдан - једнодневни пост и спомен на Чудесно јављање Крста на небу исповедницима вере 1925. године

 

      Света Црква Христова празнује 14/27.септембра Крстовдан односно празник Воздвижења Часног Крста (јесењи Крстовдан). Овај велики хришћански празник установљен је у пракси на основу неколико важних историјских догађаја. Први се догађај збио када је цар Константин заратио са безбожним Максенцијем и када се чудесно њему јавио Крст на небу са речима "Овим побеђуј!" и тако је Константин однео победу. Још два пута се њему јављао од Бога тај свети хришћански знак - Крст са неба, са порукама да истраје. И тек се онда утврдио у вери уз подршку своје мајке благочестиве царице Јелене.

Света царица Јелена је дала огроман допринос да се Крст Христов врати у посед тадашње Римске хришћанске државе јер је био сакривен код богоборних јевреја. Царица је истрајала у намери да се Часни Крст, на коме је Господ био разапет, пронађе и након неког времена се то догодило уз чудесно оживљавање мртваца на коме је тај Крст био положен. Тада је Крст пред народом од јерусалимског патријарха Макарија уздигнут (воздвигнут) и тако је настао назив празника.

Још разна чуда су се догодила са Крстом и ми хришћани у то верујемо јер знамо а тако и певамо да је знамење Крста: "Сила, слава и победа!"

 За овај празник Црква прописује строги једнодневни пост, сем ако празник падне у суботу или у недељу. О свему томе треба приљежно читати у Житијама Светих или у Прологу поводом овог празника.

Свим хришћанима желимо да Крстовдан буде на здравље и спасење!

                                                                     +++

Овде ћемо поменути још један важан догађај из прошлог века, тачније из 1925. године. Наиме, близу Атине у подножју планине Имит код села Родополи те године 13. по старом а 26. септембра по новом (световном), у касно вече око пола дванаест, на бденију за празник Воздвижења Часног Крста изнад мале цркве где су се саборно и молитвено сабрали верни истинити православни хришћани (старокалендарци) јавио се огроман светлећи знамен Крста на небу. 

Крст је јако светлео и сјајио око 40 минута пред две хиљаде верника и полиције која је због тога хитно дошла из Атине а народ је из града могао посматрати ову чудесну појаву великог светлећег Крста. О овоме су писале световне новине "Скрип" и многи други о чему овде показујемо.

 Овај догађај је за тадашње старокалендарце значио Божију потврду да је њихов пут исповедништва вере исправан, да је питање црквеног календара од догматског и предањског значаја иако календар сам по себи није догмат али је свака промена саборски осуђена на древним Васељенским и Помесним саборима и да је због тога новокалендарска Црква потпала под анатеме. 

Слика како је то изгледало:

Атинске новине "Скрип" о овом догађају:

Ево шта је 1974. године испричао Јоанис Глимис (сада покојни), један од људи из полиције који је био међу снагама посланим да растерају истините православне хришћане и ухапсе јереја:

"Био сам један од људи из Полицијске школе, које су те вечери пре педесет година послали у црквицу Св. Јована Богослова да спрече бденије.

Тамо је требало да старокалендарци служе бденије, будући да је свитао празник Воздвижења Часног Крста.

Пошто се сабрало много народа, отприлике две хиљаде људи, нисмо покушали да ухапсимо јереја, како нам је наређено, већ смо се мирно повукли на једну косину и чекали да се бденије заврши.

Око пола сата пред поноћ зачули смо велики и необични жагор који је долазио од масе људи. Не губећи време, похитали смо да видимо шта се збива... и видесмо... цела маса верних налазила се у усхићењу. На коленима, једни плачући, а други вапијући ''Господе, помилуј'', усмерили су погледе ка небу, док су неки од велике тронутости обамрли. Тада смо и ми погледали и угледали чудо, један огроман свесјајни Крст, како веома високо над храмом обасјава читаву околину. У почетку нас је обузео страх, али сместа приђосмо, падосмо на колена и, заборавивши зашто смо ту, заплакасмо као мала деца.

Заиста је излишно да вам кажем да смо свето бденије, ганути, пратили до краја, али не више као прогонитељи, већ као верни хришћани. Ујутро, кад смо дошли у Школу, свима смо испричали о великом чуду које смо имали среће да видимо. После су почела испитивања, а ми смо сви под заклетвом говорили да смо јасно видели Часни Крст високо на небу". (Јоанис Д. Глимис, 78 година).

Ево још једнога од стотина сведока чуда, Атанасија Прималиса, који није био на бденију, већ је са места возача трамваја Божанско јављање пратио са стотинама ноћобдија са Омоније. Ово је он сам, који је данас уснуо у Господу, испричао 1974. године:

"Те вечери 1925. године, када се јавио Часни Крст, возио сам последњи круг као возач трамваја. Стигао сам на Омонију и окренуо круг, када сам видео људе како гледају ка небу и вичу: ''Погледајте... Крст... Крст!'' Сместа сам притиснуо кочницу и зауставио возило. Истурио сам главу кроз врата трамваја и , недостојан, видео Часни Крст Господа нашега – нека је благословено Име Његово – како блиста изнад Имита. Не сећам се колико се задржао. Знам само једно – да ме је Часни Крст који сам видео те вечери начинио другим човеком. Од тада сви у мојој породици постали смо верна чеда Цркве Истинитих Православних Хришћана." (Анастасиос Прималис, 80 година).

Јавно саборско признање архијереја СПЦ да пребивају у великој јереси (Одлука из 1997. год)

       Екуменизам је свејерес јер догматски обухвата сва могућа лажна учења. Већ читав век Цариградска патријаршија је тзв. "локомотива свејереси" јер је од давне 1920. године започела свој пут у духовну погибао. Од те године практично све државне и званичне Помесне Цркве потенцијално су се окренуле од Православља ка јересима и расколима а актуелно су такве постале 1924. године увођењем саборски давно осуђених новотарија, мењањем црквеног календара и међусобним општењем са осуђеним новаторима. СПЦ је таква од 1924. године.

Касније се то потврдило кроз све дубље падове и пропадања а директно се одразило на цео народ који већ читав век страда у општењу са шизматојересју.

Ипак, по истинитој јеванђељској речи да ништа није тајно што се неће открити и овде, кроз један важан доказ (а има их напретек), откривамо један јавни саборски документ архијереја СПЦ са њиховог редовног мајско-јунског заседања из 1997. године када су донели одлуку да иступе из сатанске зборнице Светски савет цркава (ССЦ) али авај: иако признају да је њихово припадање тој зборници еклисиолошки нерихватљиво и друго што није догматски православно прихватљиво (наглашено овде другом бојом) - ипак они чекају саветовање са другим помесним Црквама или другим речима да сви јавно признају како су деценијама у јереси и како су директни кривци за духовни слом милиона људи, пре свега њихових душа, па чак и државних и националних програма и политика.

Нереално је очекивати да се они сада покају, иако су то требали одавно да учине, али свако од нас треба да брине пре свега о својој души, тј. да ли смо овог момента у заједници са Православљем или неким јеретицима или расколницима јер ми треба свагда да будемо спремни пред Богом за одговор на Страшном суду.

У прилогу је тај документ: 

ОДЛУКА

СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА

О ИСТУПАЊУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

ИЗ СВЕТСКОГ САВЕТА ЦРКАВА

 

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом редовном

мајско-јунском заседању ове 1997. год. донео је одлуку да Српска

Црква иступи из Светског савета Цркава, чија је она чланица од 1965.

год. На основу закључка комисија за проучавање односа са ССЦ,

имајући у виду велико узнемирење верног народа наше Помесне Цркве и

саблазни (као што је то, нпр. изражено у апелу достављеном Св. Арх.

Синоду и епископима појединачно од стране преко три стотине наших

свештеника, монаха и монахиња), одлучено је да Српска црква убудуће

не буде више органски члан ове организације, с тим да се и даље моли

и труди на јединству свих у Христу Исусу и сарађује са свима онима

који се искрено труде на остваривању јединства у вери свих верујућих

у Христа, као Бога и Спаситеља, и у Свету Тројицу.

 

У образлозењу ове одлуке је констатовано да је Светски савет Цркава

настао као израз жеље, нарочито расцепканог протестантског света

(почевши од 1910.) за васпостављањем јединства Цркве. Православне

Цркве су, свака на свој начин, особито после 1920. г. учествовале у

тзв. екуменском покрету, ради остваривања Христове заповести „да сви

једно буду". Најзначајнији православни теолози овог века учествовали

су и дали допринос овом покрету. Међу њима и теолози и јерарси

Српске Цркве, као на пример, Епископ Жички Николај, епископ бачки

Иринеј (Ћирић), епископ далматински Иринеј (Ђорђевић) и др.Основни

став православних богослова и богословља био је и остао да без

јединства у вери нема и не може бити јединства у Цркви као

богочовечанском организму Христовом. Са разлога, међутим, како се

каже у наведеном образложењу, што је Светски савет Цркава (нарочито

после седамдесетих година) почео да занемарује у свом делању овај

изворни став о неопходности јединства у вери као предуслову јединства

Цркве.

 

- Са разлога што је овај Савет почео да добија природу „Надцркве" и да

се у том духу понаша, практично прихватајући у начину свог делања за

Православље неприхватљиву англиканску „теорију огранка", у новије

време називану теорију „хришћанских традиција", по којој се

„традиције" неких од протестантских секти (насталих рецимо у прошлом

веку) изједначују и стварају равноправним са живим Предањем Цркве

Истока, непрекинутим од апостолских времена.

 

- Са разлога што је Светски савет цркава под све већим упливом

секуларизма;

 

- са разлога сшо због самог устројства ССЦ, у коме огромну већину

имају протестантске заједнице, Православна Црква бивала је

надгласавана, тако да при таквом стању ствари Православна Црква не

може утицати на његове одлуке нити бити адекватно заступљена; са

разлога што се у званичним круговима ССЦ све више занемарују питања

вере и поретка и јединства у вери и изворној Цркви Христовој, за

рачун прагматизма и дневне светске политике;

 

- са разлога што у званичним круговима екуменског покрета (нарочито

после Генералних конференција у Упсали и Камбери) преовлађује дух и

настројење, практично испољавано и примењивано - "религиозног

синкретизма";

 

- са разлога што неке и то најзначајније (на пример Англиканска

црква), чланице ССЦ, на место да у духу екуменизма умањују постојеће

догматске и канонске разлике - уводе нове црквене обичаје и праксу

коју догматски правдају, обичаје који угрожавају еванђелски етос и

свеукупно хришћанско предање Истока и Запада (рукополагање жена за

„бискупице" и „пасторе"), стварајући радикално нови поредак,

еклисиологију и морал у Цркви;

 

- са разлога што ССЦ толерише неке од хришћанских заједница, својих

чланица, које противно Еванђељу и Апостолу Павлу, прихватају и

благосиљају неприродни и противприродни блуд (венчавање лезбијки и

хомосексуалаца), што је „срамно и чути"; са разлога што се тај

екуменско-синкретистички и секуларистички дух преноси и на поједине

православне кругове, нарочито у Дијаспори и мешаним срединама, па су

постала честа заједничка причешћивања, и молитвено општење са

неправославнима, којима се негира сами етос и светоотачка правила

мишљења и живљења у Цркви (значи - негативно се одражава на саму

Цркву); са разлога што органско чланство у ССЦ проузрокује унутар

православне Пуноће саблазни и озбиљне поларизације међу Помесним

Православним Црквама (што значи: не доприносећи свехришћанском

јединству. оваква врста чланства директно угрожава јединство унутар

саме Православне Цркве, да не говоримо о еклисиолошкој

неприхватљивости такве врсте чланства!).

 

Са свих тих горенаведених разлога, Српска Православна Црква, сведок

верни и чуварка (заједно са осталим помесним Православним Црквама) -

вере и етоса једне, свете, саборне и апостолске Цркве Христове,

најављује своје иступање из ССЦ и отказивање да буде органски члан

ове организације (што су већ учиниле Јерусалимска патријаршија и

Грузијска црква).

При томе, Српска Црква се не отказује да и даље

ради на „јединству свих" и да сарађује са свима, па и са ССЦ на

хуманитарном пољу, и на другим областима међухришћанске одговорности

за мир, праведност и заједниство међу народима и државама у свету.

 

С обзиром, међутим, да се овде ради о далекосежном кораку, који се не

тиче само живота и мисије Српске Православне Цркве него и свеукупног

Православља и његове спасоносне мисије у свету, Сабор Архијереја

Српске Цркве је одлучио да свој став и мишљење претходно, пре

коначног иступања достави Цариградском и Васељенском Патријарху и

свима поглаварнма помесних Цркава православних, са предлогом и

захтевом да се што скорије сазове Свеправославно саветовање по

питању даљег учешћа Православних Цркава уопште у Светском савету

Цркава. Тек после тога Саветовања ће наша Помесна Црква заузети свој

коначни став по овом питању и обзнанити га јавности.