Сретење 2018. године - на овој слици је приказан моменат обнове заједнице у виду усменог исповедања вере и чина хиротесије над архиепископом Молдавије, г.г. Адрианом (други с десне стране), а након тога и над осталим епископима Руске Православне Заграничне Цркве (РПЗЦ).
Хиротесију (допуна хиротоније), уз претходно изјављено покајање и тачно изложење вере г. г. Адриана Молдавског, извршили су архиепископ Грчких старокалендараца (матејевци - григоријевци) г.г. Хризостом Тивејски уз садејство осталих епископа и свештеника. Овим чином обновљена је и учвршћена директна духовно-молитвена веза између истински-православних Грчке, Молдавије, Белорусије, Украјине а посредно Русије и осталих земаља. Над свим свештеницима и верним народом, ових дијецеза и јурисдикција, извршена је накнадно допуна хиротонија односно чинови крштења, венчања итд.
Овај догађај спомињемо у контексту годишњице, тачније 50 година, од последње успостављене духовне заједнице између истински-православних Грчке и Русије. Те 1971. године ЦИПХ (матејевци) ступају у молитвено општење са Заграничним Русима (РПЗЦ) са седиштем у Њујорку (САД) које предводи митрополит Филарет (Вознесенски) Њујоркшки док матејевце предводи тадашњи архиепископ Андреј који шаље, на разговор у Америку, епископе Калиста Коринтског и Епифанија Кипарског. Повод за овај корак матејеваца био је вишеструк: наиме, матејевци увиђају да се РПЗЦ чврсто опредељује у борби против нарастујуће свејереси екуменизма због којег су отпале све државне Помесне Цркве тзв. "светско Православље". Ипак, и сами Загранични Руси имали су неких својих слабости и мана, и појединих канонских грешака: нпр.прихватали су, под наводном икономијом, неколико новокалендарских парохија под своје окриље а у међувремену признали су саборном одлуком, додуше од једног дела архијереја, једну бројнију фракцију Грчких старокалендараца (тзв. флоринци или авксентијевци-акакијевци, по бившем епископу Хризостому Флоринском односно архиепископу Авксентију и еп.Акакију Папасу од кога су имали духовно наслеђе или "апостолско прејемство" добијено на незаконит начин).
Флоринци (авксентијевци-акакијевци) су говорили да желе јединство са матејевцима али их, наводно, саблажњава какво апостолско прејемство имају матејевци - добијено преко једноличне хиротоније владике Матеја Брестењског (+1950.) тадашњег поглавара матејеваца и највећег духовника 20.века, чудотворца и мироточивог Светитеља, који је потпуно канонски исправно извршио једноличну хиротонију и тако оставио у наслеђе православним епископима да воде земаљску Цркву Христову. Дакле, флоринци су за јединство и постављају услов матејевцима да ће се сигурно ујединити и вратити своје исповедање вере на време пре раскола 1937.године, односно када су 1935. године изложили тачну осуду новокалендарства у складу са апостолским и светоотачким учењем о древно осуђеној и анатемисаној новотарији календара а не да говоре како је то "потенцијално а не актуелно" питање за раскол, због чега их је владика Матеј осудио као расколнике 1937. године. Матејевци, додуше не сви међу епископима него неки про-флорински настројени, наивно верују да ће флоринци заиста хтети јединство, јер ипак ту се ради о мноштву људских душа која су ван Цркве и треба их припојити на пут спасења, и прихватају понижење да РПЗЦ у виду неке врсте признања Матејевих хиротонија (иако су оне исправне и без ичијег признања) учини велику помоћ ка јединству свих Грчких старокалендараца. Матејевци, треба то истаћи, прелазе на питање признања једноличне хиротоније (а све ради јединства са заблуделом браћом) тек пошто су Загранични Руси усмено обећали да ће исправити све своје канонске грешке и тек пошто су се истовремено заједно сагласили у истом исповедању вере тј. саставиле се омологије. (Такође, Руси су касније признали да нису добро били информисани о ситуацији у Грчкој и поделама међу старокалендарцима). Међутим, чим је признато апостолско прејемство матејевцима, у виду простог благослова кроз полагање руку, настала је конфузна ситуација и открила су се лица многих. О овим неким дешавањима показаћемо кроз наредни прилог у виду једног дела документа Сабора архијереја (матејевци), у наставку, а има још мноштво докумената и сведочења о овом историјском догађају.
Што се тиче односа ЦИПХ Грчке (матејевци) према РПЗЦ: прекинуто је јединство 1974. године односно коначно две године касније због њиховог неисповедничког става о новотарији календара. Хвала Богу, сада видимо да се поједини епископи РПЗЦ враћају у окриље Цркве Христове уз покајање и допуне хиротонија (хиротесије) јер схватају да је то једини и прави пут спасења.
------------------------------------------------------------------------------------------------------
ЦРКВА
ИСТИНО-ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА ГРЧКЕ
СВЕШТЕНИ
СИНОД
Свим
благоверним клирицима, монашком чину и мирјанима
Св. Синод
је на заседању 30. августа 1983 г., размотривши најновије лажне изјаве г.
Авксентија, изречене на заседању које је он сазвао 13/26-5-83 у манастиру Св.
Атанасија Атонског, недалеко од атичког Мегало Певко, поводом питања
обједињавања, а такође и других тема, тј. раскола из 1937 г., хиротесија итд.,
осудио поступак г. Авксентија, стога што се он заснива на лажи, и стога што на тај начин г. Авксентије покушава да блокира сусрет и у
љубави, смирењу и истини дијалог ради јединства.
Поводом поменутог питања, Св.
Синод се посаветовао и донео одлуку:
1.
Отпослати г. Авксентију и
епископима, свештеницима и другим активистима који су са њим подробан
оповргавајући документ, у коме се осуђује антицрквено понашање и искажујуће и
лажне изјаве г. Авксентија на поменутом заседању.
2.
Наложити редакцији К.Г.О да
од следећег издања почне да објављује акте-позиве упућене, од фебруара 1980 г.,
г. Авксентију и епископима који су са њим, да би благоверни клир и народ сазнао
истину о питању јединства, и да би и сам преузео сопствену одговорност.
3.
Богоугодна настојања Св.
Синода за постизање јединства се неће прекинути, него ће се још више појачати,
ради тога ће се Св. Синод обратити свим благоверним клирицима, монасима и
мирјанима са којима ће стремити ка успостављању дијалога.
4.
Синод сматра за сасвим неопходно, да овом посланицом буду
оповргнуте лажне изјаве г. Авксентија, да би се васпоставила истина.
[…]
3) О питању
хиротесије
Г. Авксентије, у очајничком покушају да искриви ствари и обмане своје благоверне слушаоце тврди, у свом поменутом слову, да су наши архијереји ''… сматрали своје архијерејство непотпуним'', да су, отпутовавши као изасланици нашег Св. Синода у Америку 1971 г., они ''поново примили хиротонију'', и да ''им је било поручено да се врате у Грчку и да приме канонски благослов и молитву'' од г. Авксентија.
Све ове
неистине показују, каква зла воља управља г. Авксентијем. Истина је то да Св.
Синод никада није сматрао једноличну хиротонију из 1948 г., непотпуном, већ увек пуном и савршеном.
Хулно
мишљење, према коме једнолично рукоположени наводно нису били архијереји, имали
су само људи из Авксентијевог окружења, и зато су они тврдили, да је њима из
тог разлога немогуће ''да се сједине са Матејевцима''. Овим лажним изјавама он
даје повод, да се још опширније изложи следећа истина:
Св. Синод
је, у септембру 1971 г., послао своју Екзархију у Америку, да би се:
Као прво,
постигло јединство у вери са Руском Заграничном Црквом, и
Као
друго, да би се услед тога позабавио питањем једноличне хиротоније и да би на
тај начин са стране акакијеваца-авксентијеваца исчезао аргумент хиротоније из
1948 г., због кога се они не присаједињују.
Наша
Екзархија, након што је на сабору изложила Исповедање вере-Еклисиологију
Неновшествујуће Православне Цркве Грчке пред Руским Синодом, и након што је то
Исповедање било прихваћено од стране руских епископа, је ушла у духовно
општење са Руском Заграничном Црквом, и
тада је (наша Екзархија) затражила, да се тај Синод изјасни и по питању
једноличне хиротоније, да би на тај начин било одговорено на хулно мишљење
флорино-акакијевске паратаксе, према коме једнолично рукоположени ''нису
архијереји''.
Синод је,
без обзира на притиске и подле закулисне радње авксентијеваца (који су
захтевали примену Осмог правила Првог Васељенског Сабора), донео одлуку, да
онај који је рукоположио једнолично, Православља ради, није сагрешио, али
имајући у виду неморално понашање авксентијеваца, и да не би стао на пут
јединству, он је приступио хиротесији, али којом он нимало није дотакао тајну,
већ је просто уклонио формалну неправилност, да се не би нашао нико од
авксентијеваца, ко би убудуће имао нешто против јединства старокалендараца
Грчке.
Сада је
већ потпуно јасно, да је до навођења Осмог правила, у одлуци Руског Синода,
дошло по захтеву г. Авксентија и његовог окружења. Уствари, одлука, позивајући
се на Осмо правило Првог Васељенског Сабора, јасно напомиње, да је тај Синод
узео у обзир ''изражену жељу Архиепископа г. Авксентија (тј. он се позива на
Осмо правило), да би на тај начин било достигнуто јединство''.
Mеђутим,
Руски Синод, без обзира на то што је Осмо правило наведено у ''одлуци'', на
делу га уопште није применио, будући да се оно односи на расколнике, и он у
истој тој својој одлуци изјављује, да је ''јасно да старокалендарце које
возглављује јерархија која потиче од хиротонија Матеја, никако није могуће
изједначити са расколницима донатистима и новацијанима. Они нису сагрешили
против православне догматике, већ су у својој ревности, да је сачувају,
преступили јерархијски поредак, када је епископ Матеј сам рукоположио
епископа''. Затим је исти тај Синод поново изјавио, да је акт хиротесије
''извршен сасвим формално, ради благослова и без постојања било каквог
суштинског разлога или потребе'' (Изјава Руског Синода нашој Другој Екзархији,
која је отпутовала у Америку 1974 г.). Исто тако, према поновљеним категоричким
изјавама поменутог Синода и његовог Предстојатеља, хиротесија је заменила ''разрешну
молитву'' (в. Посланица Митр. Филарета Архиепископу Андреју 21. октобра 1972).
Што се
тиче ''поновне хиротоније'', и осталог што представља њихову мрачну жељу, и што
је више пута тврдио г. Авксентије, јер када им није успело да остваре своје
планове, они су иступили против Руског Синода, тврдећи да је Руски Синод
''вероломно нарушио договор''.
Ево шта
су они говорили, пошто су се уверили у то да су пропали њихови разбојнички
планови о ''поновној хиротонији'': ''После нашег путовања у Америку уследило је
путовање матејевског руководства. И док смо ми били уверени, да се са њима неће
обавити ништа без нашег знања, сасвим изненадно и упркос сваком очекивању, ми
добијамо информацију, да је Синод Преосвећеног Филарета одлучио да призна
лжеепископе покојног кир Матеја као канонске… Та информација, као што је и
требало очекивати, нас је ожалостила, али изнова прибравши нашу хладнокрвност,
ми смо одлучили да приступимо насталој ситуацији хладнокрвно и озбиљно у њеном
зачетку [одмах]. Ми не знамо, каква ће оправдања дати
поводом овог вероломства Св. Синод Руске Цркве у Америци… Ми с њима више нећемо
општити, нити признајемо било која и било чија антиканонска дејства по овом
питању'' (Окружна посланица Авксентија, бр. прот. 534/18-9-1971).
Исто
тако, у броју 633 ''Гласа Православља'', децембар 1971 г., стр. 5-7, они се
поново супротстављају признању хиротонија и захтевају, да се наши архијереји
сматрају расколницима нарочито као мелетијевци и новацијани и да буду предати у
надлештво г. Авксентију. Узрок њиховог супротстављања одлуци је управо то, што
није било примењено Осмо правило, поменуто у одлуци, већ се јасно изјављује да
наши архијереји немају никакве везе са мелетијевцима и новацијанима. Г.
Авксентије је намеравао: 1) да лично осуди наше епископе, будући да је само г.
Авксентије ''знао какви су наши епископи'' (то он тврди) [само је он
знао ко су то наши епископи] и 2) да надзире и контролише наше епископе, које
би, ако би хтео, сачувао у својству помоћних епископа или би их отпустио у чин
презвитера.
Св. Синод је на те провокације
давао више пута званичан одговор, и опет ради љубави, због неупућених [Синод]
понавља, да је до нашег духовног општења и јединства с Руском Црквом 1971 г.
дошло ''…пошто је пред Синодом Руских епископа било јавно прочитано ''Изложење
Вере'' наше Цркве, и тек пошто су Руси ватрено исповедили и сагласили се са
исповедањем наше Православне Вере, и после чега су они обећали, да ће га
послати и у писаном виду, и пошто су се они на тај начин сјединили са нама ''у
истом уму и истој мисли [вољи]'' и Христос их је задобио,
значи пошто је добијено више, то јест Православно Исповедање, као што и
захтевају божанствени и свештени канони, заједно са њим добијено је и признање
православног и истинског Архијерејства наших Архијереја, уосталом има ли у томе
ичег чудног, ако би наши Архијереји показали дужно хришћанско и братољубиво
смирење и примили сасвим формално и не суштинско испуњење спољашње форме
хиротесије?…
Наши
Архијереји су имали пуно и савршено Архијерејство од самог момента своје
хиротоније и њему није била потребна никаква допуна у благодатном и догматском
смислу, то јест била је задобијена сва пуноћа Архијерејства, они су имали и
имају пуно и дејствено Архијерејство, а Руси нису допунили њихово
Архијерејство, већ су ПРИЗНАЛИ већ постојеће Архијерејство, а не непостојеће.
Хиротесија, о којој је реч, није била ништа друго до испуњење спољашње форме, и
то ни због чег другог, осим да би се затворила уста флориноавксентијеваца,
''одавно због тог греха уписаних'' који свагда противрече и супротстављају се
истини, да би од њих био одузет један аргумент и да би се истинским
Истино-православним хришћанима и пастирима показало долично смирење,
помирљивост и братољубива воља за јединством… (''Васпостављање Истине'', Атина
1974, стр. 24-25).
Такође, због
ових стално једних и истих тврдњи г. Авксентија и других, у Актима Св. Синода
Јерархије, истиче се следеће:
''…Хиротесија
је била примљена после категоричног уверења Екзархије, да је Руски Синод
прихватио Еклисиологију-Исповедање Вере, и да хиротесија представља прост
благослов-разрешну молитву, као чисто спољашње формално дејство, с циљем
јединства и преуспевања Св. Борбе Цркве…'' (Друга одлука Св. Синода Јерархије,
19-8-1981).
Према
томе, све што тврди г. Авксентије, јесте неистина, а нарочито је неистина хулна
тврдња о ''поновној хиротонији''. Шта га то подстиче на такве искажујуће лажи?
У сваком случају, све ово сведочи о злој вољи и представља ''мрзост пред
Господом''.
Осим
тога, тај Синод није рекао да се наш Синод потчини г. Авксентију, већ је стремио
ка томе да се учини све ради јединства. Ми тражимо то јединство и после 1971. а
особито од фебруара 1980 г., али г. Авксентије и његово окружење ''нису хтели
да се уразуме'', већ жалосте, лажу, обмањују и заводе народ.
Одмах
затим г. Авксентије напомиње, да смо се ''ми посветили рату'' против њега. То
је исто тако лаж. Ми се нисмо посветили никаквом рату, већ се боримо да се и
паратакса г. Авксентија сагласи с нама у Вери, као што се сагласио тада у
питањима Вере Руски Синод, међутим они су с једне стране имали (и имају)
страшне унутрашње спорове, а с друге стране су одбијали да се сагласе с нама по
питању Вере, због чега је питање дијалога остало стално ''затвореним'' [в. ''Глас Православља'', бр. 629-630, 15-10-71, 6415, бр. 631-632,
15-11-71, стр. 8 и Окружна посланица г. Авксентија бр.532/27-8-73].
Епископи и свештенство Цркве истинитих православних хришћана Грчке (матејевци, тада сви заједно уједињени), 70-тих година 20.века
Нема коментара:
Постави коментар