Екуменизам је свејерес јер догматски обухвата сва могућа лажна учења. Већ читав век Цариградска патријаршија је тзв. "локомотива свејереси" јер је од давне 1920. године започела свој пут у духовну погибао. Од те године практично све државне и званичне Помесне Цркве потенцијално су се окренуле од Православља ка јересима и расколима а актуелно су такве постале 1924. године увођењем саборски давно осуђених новотарија, мењањем црквеног календара и међусобним општењем са осуђеним новаторима. СПЦ је таква од 1924. године.
Касније се то потврдило кроз све дубље падове и пропадања а директно се одразило на цео народ који већ читав век страда у општењу са шизматојересју.
Ипак, по истинитој јеванђељској речи да ништа није тајно што се неће открити и овде, кроз један важан доказ (а има их напретек), откривамо један јавни саборски документ архијереја СПЦ са њиховог редовног мајско-јунског заседања из 1997. године када су донели одлуку да иступе из сатанске зборнице Светски савет цркава (ССЦ) али авај: иако признају да је њихово припадање тој зборници еклисиолошки нерихватљиво и друго што није догматски православно прихватљиво (наглашено овде другом бојом) - ипак они чекају саветовање са другим помесним Црквама или другим речима да сви јавно признају како су деценијама у јереси и како су директни кривци за духовни слом милиона људи, пре свега њихових душа, па чак и државних и националних програма и политика.
Нереално је очекивати да се они сада покају, иако су то требали одавно да учине, али свако од нас треба да брине пре свега о својој души, тј. да ли смо овог момента у заједници са Православљем или неким јеретицима или расколницима јер ми треба свагда да будемо спремни пред Богом за одговор на Страшном суду.
У прилогу је тај документ:
ОДЛУКА
СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА
О ИСТУПАЊУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
ИЗ СВЕТСКОГ САВЕТА ЦРКАВА
Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом редовном
мајско-јунском заседању ове 1997. год. донео је одлуку да Српска
Црква иступи из Светског савета Цркава, чија је она чланица од 1965.
год. На основу закључка комисија за проучавање односа са ССЦ,
имајући у виду велико узнемирење верног народа наше Помесне Цркве и
саблазни (као што је то, нпр. изражено у апелу достављеном Св. Арх.
Синоду и епископима појединачно од стране преко три стотине наших
свештеника, монаха и монахиња), одлучено је да Српска црква убудуће
не буде више органски члан ове организације, с тим да се и даље моли
и труди на јединству свих у Христу Исусу и сарађује са свима онима
који се искрено труде на остваривању јединства у вери свих верујућих
у Христа, као Бога и Спаситеља, и у Свету Тројицу.
У образлозењу ове одлуке је констатовано да је Светски савет Цркава
настао као израз жеље, нарочито расцепканог протестантског света
(почевши од 1910.) за васпостављањем јединства Цркве. Православне
Цркве су, свака на свој начин, особито после 1920. г. учествовале у
тзв. екуменском покрету, ради остваривања Христове заповести „да сви
једно буду". Најзначајнији православни теолози овог века учествовали
су и дали допринос овом покрету. Међу њима и теолози и јерарси
Српске Цркве, као на пример, Епископ Жички Николај, епископ бачки
Иринеј (Ћирић), епископ далматински Иринеј (Ђорђевић) и др.Основни
став православних богослова и богословља био је и остао да без
јединства у вери нема и не може бити јединства у Цркви као
богочовечанском организму Христовом. Са разлога, међутим, како се
каже у наведеном образложењу, што је Светски савет Цркава (нарочито
после седамдесетих година) почео да занемарује у свом делању овај
изворни став о неопходности јединства у вери као предуслову јединства
Цркве.
- Са разлога што је овај Савет почео да добија природу „Надцркве" и да
се у том духу понаша, практично прихватајући у начину свог делања за
Православље неприхватљиву англиканску „теорију огранка", у новије
време називану теорију „хришћанских традиција", по којој се
„традиције" неких од протестантских секти (насталих рецимо у прошлом
веку) изједначују и стварају равноправним са живим Предањем Цркве
Истока, непрекинутим од апостолских времена.
- Са разлога што је Светски савет цркава под све већим упливом
секуларизма;
- са разлога сшо због самог устројства ССЦ, у коме огромну већину
имају протестантске заједнице, Православна Црква бивала је
надгласавана, тако да при таквом стању ствари Православна Црква не
може утицати на његове одлуке нити бити адекватно заступљена; са
разлога што се у званичним круговима ССЦ све више занемарују питања
вере и поретка и јединства у вери и изворној Цркви Христовој, за
рачун прагматизма и дневне светске политике;
- са разлога што у званичним круговима екуменског покрета (нарочито
после Генералних конференција у Упсали и Камбери) преовлађује дух и
настројење, практично испољавано и примењивано - "религиозног
синкретизма";
- са разлога што неке и то најзначајније (на пример Англиканска
црква), чланице ССЦ, на место да у духу екуменизма умањују постојеће
догматске и канонске разлике - уводе нове црквене обичаје и праксу
коју догматски правдају, обичаје који угрожавају еванђелски етос и
свеукупно хришћанско предање Истока и Запада (рукополагање жена за
„бискупице" и „пасторе"), стварајући радикално нови поредак,
еклисиологију и морал у Цркви;
- са разлога што ССЦ толерише неке од хришћанских заједница, својих
чланица, које противно Еванђељу и Апостолу Павлу, прихватају и
благосиљају неприродни и противприродни блуд (венчавање лезбијки и
хомосексуалаца), што је „срамно и чути"; са разлога што се тај
екуменско-синкретистички и секуларистички дух преноси и на поједине
православне кругове, нарочито у Дијаспори и мешаним срединама, па су
постала честа заједничка причешћивања, и молитвено општење са
неправославнима, којима се негира сами етос и светоотачка правила
мишљења и живљења у Цркви (значи - негативно се одражава на саму
Цркву); са разлога што органско чланство у ССЦ проузрокује унутар
православне Пуноће саблазни и озбиљне поларизације међу Помесним
Православним Црквама (што значи: не доприносећи свехришћанском
јединству. оваква врста чланства директно угрожава јединство унутар
саме Православне Цркве, да не говоримо о еклисиолошкој
неприхватљивости такве врсте чланства!).
Са свих тих горенаведених разлога, Српска Православна Црква, сведок
верни и чуварка (заједно са осталим помесним Православним Црквама) -
вере и етоса једне, свете, саборне и апостолске Цркве Христове,
најављује своје иступање из ССЦ и отказивање да буде органски члан
ове организације (што су већ учиниле Јерусалимска патријаршија и
Грузијска црква).
При томе, Српска Црква се не отказује да и даље
ради на „јединству свих" и да сарађује са свима, па и са ССЦ на
хуманитарном пољу, и на другим областима међухришћанске одговорности
за мир, праведност и заједниство међу народима и државама у свету.
С обзиром, међутим, да се овде ради о далекосежном кораку, који се не
тиче само живота и мисије Српске Православне Цркве него и свеукупног
Православља и његове спасоносне мисије у свету, Сабор Архијереја
Српске Цркве је одлучио да свој став и мишљење претходно, пре
коначног иступања достави Цариградском и Васељенском Патријарху и
свима поглаварнма помесних Цркава православних, са предлогом и
захтевом да се што скорије сазове Свеправославно саветовање по
питању даљег учешћа Православних Цркава уопште у Светском савету
Цркава. Тек после тога Саветовања ће наша Помесна Црква заузети свој
коначни став по овом питању и обзнанити га јавности.
Нема коментара:
Постави коментар