Крштење - као улазница за Рај

 Света тајна крштења је једна од седам светих тајни у Православној Цркви. Крштење представља ново рађање, умирање односно погребење старог а рађање новог човека, човека духовно присаједињеног Христу и заједници Светих. Господ наш Исус Христос је испунио форму крштења у Јордану где је крштен од Светог Јована Крститеља, једнократним погружењем. Господ даје заповест апостолима (по Матеју 28,19) да уче народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Господ такође каже Никодиму да: "Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди одозго, не може видети Царства Божијег" (по Јовану 3,3) и овако: "...ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије" (по Јовану 3,5).

Крштењем се постаје члан Цркве Христове као новозаветне Нојеве Барке јер је старозаветна Нојева Барка била праслика будуће Цркве Христове. Само кроз Цркву, омеђану догматским и канонским учењем, хришћани могу стићи до Раја након завршетка овоземаљског живота. То не значи да крштењем у Цркви сигурно наслеђују блаженства у Рају већ је то основни услов за спасење а дела су исто неопходна да би душа пожњела спасење. Свети Сава наш први архиепископ је у својој чувеној беседи о правој вери на Жичком Сабору 1221.године управо говорио о томе да је за спасење потребна права вера (чисто исповедање) и добра дела (пост, молитва, милосрђе, смиреноумље, чистота тела или целомудрије, итд.). 

Свети Оци Православне Цркве су усвојили основне догме и правила о крштавању кандидата (катихумена). Још из апостолских времена указује се на неопходност троструког (или трикратног) погружења у воду, а врши се у мору, реци или проточном језеру али може и у бурету или тамо где постоји крстионица. По акривији (тачности) обавезно је трикратно погружење о чему недвосмислено, под видом казне и запрећења оним свештеницима који то не чине, говоре нека апостолска правила и црквени канони. Само у случају неке икономије (снисхођења) када је могуће урадити краће или нешто мало нетачно ако то има неки други разлог (нпр. ванредна ситуација, смртна опасност катихумена и слично).

Међутим и сама исправна форма трикратног погружења у воду не значи ништа ако се то не врши у Цркви Христовој код епископа и свештеника који су у некој јереси или расколу. Нема спасења у пребивању са јеретицима или расколницима као што није било спасења људима ван Нојеве Барке јер јеретици и расколници немају суштински свете тајне. Нема ту спасења јер нема запечачења Духом Светим (света тајна миропомазања) нити друге светотајинске благодати или дејствености кроз црквено-литургијски живот а најважнија је свето причешће (Крв и Тело Христово). Само кроз светотајинску благодат у Цркви човек се може очистити од греха, просветити и обожити што је циљ нашег земаљског живота. У борби против својих греховних страсти и победом душе над демонском силом можемо достићи праву љубав и јачати у свим врлинама.

Чином крштења хришћани се очишћавају од свих пређашњих учињених грехова чак и од прародитељског греха и у том моменту постају чистији и од бебе која тек излази из мајчине утробе (јер беба има наслеђен прародитељски грех) али касније све наредне грехе хришћани чисте својим делатним трудом кроз свете тајне исповести, покајања и евхаристије, односно светим причешћем. Иако је милост и љубав Божија према палом човеку неизмерна ми се не требамо коцкати са својом вечношћу већ се потрудимо и ми у овим делима испуњавајући заповести о љубави према Богу и ближњем свом. Свако треба себе да преиспита са ким је у духовној заједници: да ли је то истинско исповедање вере или нека лаж који води у вечну погибао. Они који пребивају у јереси или расколу нека се одвоје и приђу истинској Православној Цркви, ако им је уопште стало до свог спасења. Нека не навлаче проклетство на себе и на своје ближње већ нек скупе храбрости и крену путем уског и трновитог пута исповедништва који води ка вечним блаженствима. Треба имати вере јер Господ је са нама као и сви Свети.

У старим временима је постојало правило да се човек не крсти, иако се може огласити (по чину оглашења) као хришћанин, до своје тридесете године односно до година Господњих. Из Дела апостолских и Житија Светих имамо мноштво примера где видимо да иако људи су поверовали у истину ипак су се морали крстити а у житију Светог Григорија Богослова видимо да је он плакајући јецао на броду током буре када је пловио према Атини јер још није био крштен. Чудом Божијим и молитвама својих побожних родитеља који су имали визију да је њихов син у опасности је он избегао смрт, а онда се крстио и са другим великанима Православне Цркве, попут Светог Василија Великог, на следећем Васељенском Сабору променио ово правило о крштењу након тридесете година живота. Све што је урађено на Саборима било је у Духу Светоме и као заповест о послушању Богу коме и ми треба да будемо послушни. Канони догматског карактера не могу се мењати док неки канони организационог и етичког карактера могу бити измењени. 

Неки кажу да крштење не мора бити трикратно јер су неки крштени и од анђела или су многи мученици крстили се у крви, што јесте тачно али они су имали право исповедање вере и није било могућности да одмах буду крштени јер је то била ванредна околност те су они постали свети хришћански мученици. Неки такође кажу да се не треба крстити двапут ако је неко раније крштен у јереси, што није тачно. Црквена правила јасно кажу да крштење у јереси није дејствено и валидно и да се човек треба крстити само једном у (истинској) Православној Цркви.

Међутим, нама су дате заповести да их испуњавамо и имамо свештенство које треба да врши ове обреде а не да чекамо да ли ће анђео неког да крсти или да чекамо задњи час а нико од нас не зна кад тај час може доћи. Да не будемо као оне луде девојке из Јеванђеља већ као мудре девојке. Да не будемо као они јеванђељски сватови без свадбеног руха и који нису могли да уђу на свадбено весеље. Управо то "свадбено рухо" представља припадност Цркви Христовој (права вера + добра дела) а основни услов је крштење и миропомазање. И то је на неки начин "куповина улазнице за Рај",  а да ли ћемо ући у Рај зависи даље од наше добродетељи и узрастања у духу, тј. од личног труда у чињењу подвига и осталих добрих дела. Крштење је темељ нашег духовног живота односно будућег спасења а све остало је надградња. Без крштења ми смо као бродоломници ван спасоносне Барке и немамо силу икаквом злу да се значајно одупремо. Само крштени (присаједињени) Христу имамо благослов и благодат са којом можемо победити!

                                                                          +++

У прилогу постављамо видео приказ једног крштења малог детета у истинској Православној Цркви код Грчких старокалендараца односно у Цркви ИПХ под поглаваром архиепископом Хризостомом Тивејским. Овде обред свете тајне крштења врше митрополит Јаков Месинијски и јеромонах Атанасије у једноj манастирској цркви на југу Пелопонеза.