Педесетница, празник Духова - Силазак Духа Светога на Апостоле, рођендан Цркве Христове 50 дана од Христовог Васкрсења.
На овом величанственом догађају, историјски односно библијски је познато, присуствовала је и Пресвета Богородица као што ова икона приказује. Празник је познат и као Тројице и слави се три дана а цела наредна недеља је названа Духовска, разрешена од поста.
Свим православним хришћанима честитамо овај светли празник,
на многаја љета!
+++
Овај светли празник у Цркви Христовој (Црква истинитих православних хришћана, ЦИПХ) јурисдикција грчких старокалендараца,тзв. матејевци-григоријевци, под поглаварем архиепископом Игњатијем Фтиотидским (наследник блаженопочившег Хризостома Тивона) потамнио је унутарњи раскол изазван због тврдовратости митрополита Козме Атичко-Мегаридског и његових оптужби да друга два епископа у Синоду исповедају "јерес предвечног Христа" слично, како он тврди, као што је учио бивши митрополит Хризостом Солунски који је осуђен због јереси 2002.године и искључен је из Цркве.
Наиме, овај Хризостом Солунски је исповедао Христа предвечног као "јединствено Лице" (а не само као једно Лице) што има за последицу докетистички поглед на оваплоћење Логоса и друге небулозе попут "предвечне Цркве" о чему не треба даље коментарисати јер о овоме је раније детаљније писано и овде на блогу.
Раздор са Козмом изнутра почео је много раније, прве несугласице око тога да ли у Цркву треба примити једну већу групу грчких старокалендараца, из Кипра углавном, наводно "по икономији" без икаквог испитивања њихове вере или само уз усмену исповест (ливело) или са миропомазањем и покајањем јер верски потичу од једне расколничке фракције, а ово последње су захтевали друга два епископа и већина свештенства. Други проблем био је захтев од ових кипарских старокалендараца да се њихови преминули рођаци, иако у животу пребивајући у расколу, спомињу на богослужењима односно да се њихова имена уврсте у црквене диптихе - што је канонски недопустиво. Историја Цркве показала је да постоје икономије и да се за разне врсте расколника нису примањивале исте мере приликом примања у Цркву, у одређеним околностима, али овде је ситуација кристално јасна. Митрополит Козма се позивао на аргумент "љубави", да се тако спасавају стотине и стотине људи и на једну историјску ситуацију у вези познатог црквеног теолога Теодора Мопсуестијског (или познат као Теодор Антиохијски) који је тек постхумно осуђен као јеретик, 125 година од своје смрти, а био је изузетан богослов. Ипак, његово лукавство је откривено и коначно на Петом Васељенском Сабору је анатемисан, и он и сви који га бране и оправдавају. Тада се као прави бранилац Православља показао свети цар Јустинијан.
Дакле, сада већ наш бивши епископ Козма није директно оправдавао овог Теодора Антиохијског али је указивао на тај пример да Црква је њега помињала на богослужењима што је уствари лицемерно и глупо поређење. Козма је говорио да садашњи Кипрани "нису знали" да пребивају у расколу па се онда поставља и србско питање наших преминулих рођака из периода пре Другог светског рата (а и касније) који исто тако "нису знали" да врх СПЦ има молитвено општење са анатемисаним новокалендарцима а формално се држе старог календара (период пре него што је свејерес екуменизма се показала у правој величини). Наравно, црквени канони који су догматског карактера су изнад социолошко-емоционалних категорија ("о љубави" и слично) јер су од Бога, од Духа Светога, а тројични Бог је љубав.
Елем, пошто ове све његове идеје, унутар црквене заједнице, нису наишле на већинско одобравање већ на јак отпор, а тада уз њега био је и наш блаженопочивши архиепископ Хризостом Тивон који је имао можда добре намере али се ипак покорио саборном ставу Цркве, митрополит Козма је након смрти архиепископа почео жешће да улази у догматске расправе и да другу двојицу епископа (архиеп. Игњатије Фтиотидски и митр. Јаков Месинијски) оптужује за јеретичке ставове у вези учења о Христу као Богочовеку.
Митрополит Козма као да не жели да схвати, јер му је огорчење помутило ум, да се Господ наш Исус Христос догматски исповеда као Бог и човек са свим својим карактеристикама двеју природа (нестворен и створен, нестрадалан и страдалан, предвечан и временски, итд.) али да је Ипостас односно Личност само једна. Козма се позива буквалистички на неке формалне изразе који указују на периоде, нпр. "пре Христа" или "после Христа" а то не треба догматизовати јер ако догматизујемо онда прихватамо учење да Христос постоји овде тек 2024 године а да раније није постојао (јер каже се "пре Христа") - а то је све погрешно буквализовати.
Свети Оци кажу да не треба Исусом Христом називати неочовеченог Бога Логоса али и човека који није Бог Логос, тако да не можемо Христу придавати само временску карактеристику његове Личности већ и предвечну и временску заједно, несливено, непомешано.
Такође, митр. Козма се размахао у својим писмима упућеним другој двојици епископа и уз друге разне оптужбе, не само догматског карактера, већ и неке мање битне ствари кад се неко наљути па онда износи оно што је безвезно, беспредметно и друго. Ипак, овде ћемо се фокусирати на догматски проблем јер то је најважније од свега тога другог.
Ипостас Логоса је вечна Ипостас, непроменљива. Христос је оваплоћени Логос, дакле непроменљив као Личност али је у времену Личност постала због две природе сложена (зато се користи термин: "сложена Ипостас"), због тога што се Бог отелотворио, постао је истински човек само без греха а остао је и даље Бог предвечни. Козма овде (на грчком, ниже у тексту) поставља, између осталог, разна глупа и непотребна питања само да би показао како је Личност Логоса претрпела промену приликом очовечења у времену. Промена је само та, како смо рекли, што је Ипостас постала сложена (због две природе) али сама Личност Сина Божијег је остала иста.
"Исти је Логос и пре и после оваплоћења" - како учи Црква Христова и друго што је битно је да се "Бог јави у телу" - значи да нема суштинске промене Личности. И као што Свети Оци кажу да је велика тајна оваплоћење Логоса односно рађање Христа од Пресвете Деве Марије Богородице и да не треба покушавати својим човечијим умом схватити ову тајну већ смирено веровати у учење које је од Духа Светога.
Добар је пример овде из Догматике где се пореди људско тело и душа. Иако су међу собом по природи суштински различити ипак припадају једној личности. Човек кад умре његова душа напушта тело али човек и даље остаје личност само бестелесно, као душа, и чека васкрсење мртвих, ново тело и Страшни суд.
Нека и бивши митрополит Козма схвати ово озбиљно због своје душе и због душа свих оних којима је пастир, као и још неки епископи из Заграничног Синода, јер се тако наноси велики ударац Цркви и цепа се Риза Христова а то је грех неопростив на овом и на оном свету, а до тада чекамо смирено уразумљавање и покајање.
У сваком случају, кад се успостави Православно Царство на нашим просторима, неће бити толеранције и "демократије" за разне врсте отпадника, што верских, што идеолошко богоборних, криминално-политичких и осталих непријатеља. Амин.
Хришћанско братство Крста +++
бивши митрополит Козма Атичко-Мегаридски
...
и његова питања (на грчком језику се за знак питања користи знак тачка-зарез)
Οἱ ἐρωτήσεις -βελτιωμένες- εἶναι οἱ ἐξῆς:
1) Ὑπῆρχε προαιωνίως ἡ σύνθετος Ὑπόστασις
τοῦ Θεανθρώπου Χριστοῦ;
2) Τὸ δεύτερο πρόσωπο τῆς Ἁγίας Τριάδος πρὸ τῆς σαρκώσεως, δηλαδή πρὶν τὴν ἐνανθρώπησίν Του ἦταν Θεάνθρωπος ἢ Θεὸς μόνον;
3) Πρὶν ἀπὸ τὴν ἐνανθρώπησιν τοῦ Θεοῦ Λόγου, δηλαδὴ πρὶν ἀπὸ 2023 ἔτη, ὑπῆρχε Θεάνθρωπος ἢ μόνο Θεός;
4) Ὁ Θεός Λόγος εἶναι καὶ ἄνθρωπος ἤ εἶναι μόνον Θεός;
5) Ἡ ἁπλὴ Ὑπόστασις τοῦ Θεοῦ Λόγου εἶναι ταυτόσημη, μία καὶ ἡ αὐτὴ κατὰ πάντα, μὲ τὴν Σύνθετον Ὑπόστασιν Αὐτοῦ (τοῦ Θεανθρώπου Χριστοῦ), χωρὶς καμμίαν διαφοράν; Δηλαδὴ ἡ Σὰρξ τοῦ Θεανθρώπου προϋπῆρχε προαιωνίως;
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Догматика
О
личности Господа Исуса Христа
Исус Христос – истинити Богочовек
(+)
…
“Духопросвећени
Апостоли су једнодушни у осећању, и сазнању, и исповедању, да је Исус Христос
једна једина Личност, недељива и неизменљива. Никада, нигде, ни у чему они не
деле Господа Исуса у два бића, или у две личности, или у Исуса човека и у Исуса
Бога. Један је Исус и пострадао и васкрсао; није један Исус умро, а други
васкрсао. Целокупно сведочанство светих Апостола своди се баш на тврђење: да је
то једна иста и истоветна личност: „Овога Исуса васкрсе Бог, чему смо ми сви
сведоци” (τούτον τον Ίησοϋν ένέστησεν ό θεός, ου πάντες ήμεΐς έσμεν μάρτυρες)[14]. Друга Ипостас Пресвете Тројице, Бог Логос
постаде тело[15], остајући у свему истоветна, неизмешьива и вечна
Ипостас. Зато што је Бог Логос, поставши човек, остао неизменљив у својој
Божанској Ипостаси, Он је као Богочовек могао показати и пројавити вечну
божанску славу своју. То значе речи христољубљеног Богослова: И ми видесмо
славу његову, славу као Јединороднога од Оца[16]. Бог Логос узео је обличје слуге, постао човек, понизио себе, постао
послушан до смрти, и то смрти крене[17], али је при свему томе остао неизменљив у својој
Божанској природи, неизменљив у својој Божанској Ипостаси.”
…
“Ипостас Бога
Логоса и по оваплоћењу свом остала је иста и истоветна, увек друга Ипостас
Пресвете Тројице, увек пуноћа Божанства.
У Исусу Христу, у
тој оваплоћеној Ипостаси Бога Логоса, „обитава сва пуноћа Божанства телесно”
(πάν το πλήρωμα της Θεότητος σωματικώς)[20], што врло јасно показује да је Исус Христос
савршени Бог и савршени човек, то јест Богочовек. Син Божји, који је по телу (κατά
σάρκα) рођен од семена Давидова, и јесте Исус Христос Господ наш[21], над свима Бог[22].
Сва се тајна
хришћанске вере исцрпљује речју: Бог се јави у телу (Θεός έφανερώθη έν σαρκι)[23], Бог се јави као Богочовек.
Исповедајући и бранећи богообјављену истину о Богочовештву
Господа Христа, изражену у Никеоцариградском Символу вере, свети Оци IV
Васељенског Сабора дали су опширније објашњење ове пресвете истине у своме
исповедању вере, које гласи:
(грчки)
Επόμενοι τοίνυν τοις άγίοις πατράσιν ενα καΐ τον αυτόν όμολογεΐν
Υίον τον Κύριον ημών Ίησοΰν Χριστον συμφώνως άπαντες έκδιδάσκομεν, τέλειον τον
αυτόν έν Θεότητι και τέλειον τον αυτόν έν άνθρωπότητι, Θεόν αληθώς και άνθρωπον
αληθώς τον αυτόν, έκ ψυχής λογικής και σώματος, όμοοΰσιον τω Πατρι κατά την
Θεότητα, και όμοοΰσιον τον αυτόν ήμιν κατά την ανθρωπότητα, κατά πάντα δμοιον ή
μι ν χωρίς αμαρτίας· προ αιώνων μεν έκ του Πατρός γεννηθέντα κατά την θεότητα,
έπ’ εσχάτων δε των ήμερων τον αυτόν δι’ ημάς και διά την ήμετέραν σωτηρίαν έκ
Μαρίας τής παρθένου τής Θεοτόκου κατά την ανθρωπότητα, ενα και τον αυτόν
Χριστόν, Υίόν, Κΰριον, μονογενή, έν δΰο φύσεσιν άσυγχύτως, άτρέπτως,
αδιαιρέτως, άχωρίστως γνωριζόμενον ούδαμοΰ της τών φύσεων διαφοράς άνηρημένης
δια την ένωσιν, σωζόμενης δε μάλλον της Ιδιότητος της έκατέρας φύσεως και εις
έν πρόσωπον και μίαν ύπόστασιν συντρεχούσης, ουκ εις δΰο πρόσωπα μεριζόμενον ή
διαιροΰμενον, άλλ’ ενα και τον αυτόν Υίόν και μονογενή, Θεόν Λόγσον,
Κΰριον’Ιησοΰν Χριστόν’ καϋάπερ άνωθεν ο’ι προφήται περί αύτόυ και αυτός ημάς ό
Κύριος Ίησοΰς Χριστός έξε— παίδευσε και το τών πατέρων ήμΐν παραδέδωκε συμβολον.[24]”
Начин
ипостасног сједињења двеју природа у Господу Исусу Христу
(++)
…
“Отац Православља, свети Атанасије Велики,
говори нам о чудесној тајни Господа Исуса из самог срца божанске истине.
Сједињење тела са Божанством Логоса десило се у утроби свете Деве Марије, пише
свети Атанасије, јер је Логос, сишавши с неба, из утробе подигао себи тело,
тело које није постојало пре силаска Логоса или пре свете Богородице Марије[21]. И ово тело постаде телом Бога Логоса, али не
једносуштно са Божанством Логоса (ούχ ύμοοΰσιος της τοΰ Λόγου Θεότητος)[22]. Поставши човек Бог Логос је непроменљиво
(άμεταϋέτως) био и у телу, и у души, и у себи самом (προς τε το σώμα, προς τε
την ψυχήν, προς τε εαυτόν), Он који је у наручју Оца[23]. Тело је оваплоћењем постало своје (ιδία) Логосу
по природи, и неодељиво по сједињењу (αδιαίρετος κατά ένωσαν). Логос постаде
тело не да би Логос престао бити Логосом, него да би Логос био у телу (ίνα έν
σαρκί η ό Λόγος). Он постаде тело, то јест да би Логос у век био Логос и имао
тело, укоме је Бог Логос примио у обличју човечјем страдање и смрт, сишавши до
гроба и ада, у коме телу je Он извршио и васкрсење из мртвих, пруживши доказ
тела, крви и душе кроз своје властито и неодељиво тело[24].
Антиохијски славуј
еванђелских истина, свети Златоуст, слаткогласно велича чудесну Личност Господа
Исуса. Када Еванђелист вели: Логос постаде тело (Јн. 1, 14), он тиме неће да
покаже да је Логос изменио своју суштину него да је узео на себе истинито тело
(ου μεταβολήν ουσίας, άλλα σαρκός αληθινής άνάληψιν παραστήσαι βουλόμενος)…
Логос постаде тело, не претворивши своју суштину у тело (ού μεταβαλόντα ε’ις
σάρκα την οΰσίαν), него само примивши тело, тако да је суштина његова остала
неприкосновена (αλλ’ άναλάβοντα οΰτήν, άνεπάφον μενοΰσης εκείνης).”
…
“Исти Логос је и пре оваплоћења без тела
(άσαρκος), и по оваплоћењу у телу. Стога ми тврдимо да је Он уједно и Бог и
човек, не растављајући Га на човека посебно који је сам за себе и на Бога
Логоса посебно, да не би замишљали два сина, него исповедамо да је један и исти
Христос, и Син, и Господ. Јер Он који је постао што и ми, ма да је остао оно
што је био, није одбацио оно што је наше (τά ήμων), него је чак ради домостроја
спасења допустио себи оно што је људско, у границама човечанске природе; и тиме
није ништа нашкодио ни својој Божанској природи ни сдави, јер је Он и на такав
начин још једнако Бог и Господ света[128]. Доставши човек, јединородни Логос Божји ипак
остаде Бог, имајући све што и Отац, осим Очинства[129]. Један је и исти Син и Господ и пре оваплоћења и
после оваплоћења (και προ της σαρκώσεως, και μετά την σάρκωσιν)[130]. Логос Бога Оца, Бог по природи и изван
тела,остао је Бог и са телом (μετά σαρκός); и Син по природи и пре оваплоћења
(προ σαρκός), остао је Син и када постаде тело; и будући уистини Господ свега,
остао је у тој истој слави и пошто је постао човек[131].”
…
“Своје учење о Личности
Господа нашег Исуса Христа, које је у исто време богооткривено учење једне,
свете, саборне и апостолске Цркве, свети Кирил је најсажетије изразио у
дванаест чувених анатематизама, од којих су у даном моменту за нас најважнија
ова четири анатематизма:
1. Ако ко не исповеда да се Логос Бога
Оца ипостасно сјединио са телом (σαρκι καθ’ ύπόστασιν ήνώσθαι) ида је један
Христос са својим сопственим телом (ενα τε είναι Χριστον μετά της ιδίας
σαρκός), то јест да је један исти уједно и Бог и човек, — да буде анатема!
(Анатематизам други)[148].
2. Ако ко у једном Христу дели ипостаси
после сједињења, спајајући их само савезом достојанства (συνάφεια τη κατά την
αξιαν), ауторитета и власти, а не пре савезом природног сједињења (συνοδον την
καθ’ ενωσιν φυσικήν), — да буде анатема! (Анатематизам трећи)[149].
3. Ако се ко дрзне да Христа назове
богоносним човеком (θεοφόρον άνθρωπον), а не пре Богом истинитим, и јединим по
природи Сином, пошто Логос постаде тело и узе јаког удела у нашем телу и крви,
— да буде анатема! (Анатематизам пети)[150].
4. Ако ко не исповеда да је тело Господа
животворно, и да је властито (ίδίαν) тело само Логоса Бога Оца, него неког
другог уз Њега који је сједињен са Њим по достојанству (κατά την άξίαν),… ида
је оно постало властитим телом Логоса који има моћи да све оживотворава, — да
буде анатема! (Анатематизам једанаести)[151].”
…
НАПОМЕНЕ: (+)
[14] Д. А. 2, 32; ср. 2, 22-24; 3,
13-16; 5, 30-32.
[15] Јн. 1, 14; ср. Мт. 16, 16.
[16] Јн. 1, 14.
[17] Флб. 2, 68.
[18] Гал. 4, 4; ср. Рм. 1, 3.
[19] De fide, III, 12; Р. gr. t. 94,
col. 1029 В.
[20] Кол. 2, 9.
[21] Рм. 1, 34.
[22] Рм. 9, 5.
[23] 1 Тм. 3, 16.
[24] Mansi, Analecta collect. concil.
t. 7, col. 115 А — С
НАПОМЕНЕ: (++)
[21] Contra
Apollinar. lib. I, 4; Р. gr. t. 26, col 1097 С.
[22] Он,
De decretis Nic. Syn. 15; Р. gr. t. 25, col. 440 C; Contra Apollinar. lib.
I,12; t. 26, col. 1113 B.
[23] Он,
Contra Apollinar. lib. II, 17; P. gr. t. 26, col. 1161 B.
[24] ib.
lib. I, 12; Р. gr. t. 26, col. 1113 В. С. 5
[128] Он,
Expicatio duod. capit., explant. II; Р. gr. t. 76, col. 297 D, 300 AB.
[129] ib.
declar. IX. col. 308 D.
[130] Он,
Apologetic. pro. XII capit. contra oriental., P. gr. t. 76, col. 328 В; ср.ib.
col 332 A.
[131] Он,
De recta fide ad regin., 8; P. gr. t. 76, col. 1209 ВС.
[148] Он,
Explicatio duodec. capit; P. gr. t. 76, col. 296 С
[149] ib.
col. 297 С
[150] ib.
col. 304 Α.
[151] ib.
col. 309 D 312 А; ср. De recta fide ad reginas, 10; P. gr. t. 76, col.1216 CD.